Istorija se menja iz dana
u dan, reče istoričarka Dubravka Stojanović (»Peščanik«,23.
oktobar) i vajka se da ne stiže sve ni da zapiše.
Ona navodi da su se istorijom poslednjih nedelja
»bavili, na nju uticali i pisali je sudija u Nišu
koji je rehabilitovao Dragišu Cvetkovića, tužilac
Slobodan Radovanović, koji je napravio najnoviju
komisiju koja se čak zove ‘Komisija za otkopavanje’,
sada će da otkopavaju masovne grobnice komunističkog
terora«. Na tas istorije stala je i poseta ruskog
predsednika Dmitrija Medvedeva (22. oktobra) o
kojoj se, možda, u dobrom delu tuzemstva stekla
nebudna (pogrešna) slika. Mesec dana nakon »istorijske«
posete, srpsko-ruskog zagrljaja, ima potrebe da
se o tome i dalje govori.
Beogradom i Srbijom lebdi već urezano mišljenje
narodno da je Rus ovde dolazio, ne zbog nafte,
gasa i ostalih drangulija nego da ovdašnje prvaše
opomene na zaboravljeni antifašizam. Da li je
baš tako i da li smo ga poslušali? Odgovor možemo
iznaći uz pomoć iscrpne analize već pomenute istoričarke
koja je u »Peščaniku«govorila o tome – šta se
dešavalo sa 20. oktobrom poslednjih godina i posebno
o nedavnoj »predstavi za Medvedeva i Ruse« u Centru
»Sava«.
»Dvadesetog oktobra 2000. godine imali smo onog
vanrednog gradonačelnika Milana St. Protića, koji
je svega petnaestak dana posle 5. oktobra izjavio
da to nije bilo oslobođenje već okupacija i da
on taj datum neće slaviti. Radmila Hrustanović,
koja je došla posle njega, slavila je taj datum
i redovno odlazila na spomenike na koje je trebalo
odlaziti. Posle nje je došao Nenad Bogdanović
(DS) i rekao nešto slično, mada ne tako grubo
kao Protić i dodao da je to kontroverzan datum
i da ga on lično neće obeležavati. Ubrzo je taj
dan prestao da bude praznik Beograda i glavni
praznik se prebacio na april, kao i glavna gradska
nagrada. Onda su se pojavili udžbenici istorije
koji su se, pre svega, bavili revizijom Drugog
svetskog rata i u kojima se dolazak partizanskih
jedinica i Crvene armije, kao i Dan oslobođenja
Beograda zove ‘Ofanziva na Srbiju’, gde se kaže,
citiram: ‘U Drugom svetskom ratu srpsko građanstvo
bilo je uništeno, nacionalni pokret razbijen,
a inteligencija je doživela slom’. Iz te rečenice
je jasno da je Srbija, zapravo, poražena u Drugom
svetskom ratu, stoji u udžbeniku osmog razreda«.
Dubravka Stojanović podseća da je 2005. godine
Vlada Vojislava Koštunice donela Zakon o izjednačavanju
četničkog i partizanskog pokreta,a naslednici
mrzovoljnog premijera krajem prošlog leta preko
državnog sekretara (Slobodan Homen) poručuju da
su se (oni!) dogovorili »da postoje dva ravnopravna
antifašistička pokreta i da su svi vršili zločin«.
U međuvremenu (2005) na obeležavanje 60. godišnjice
od kraja Drugog svetskog rata SCG ne šalje delegaciju
u Aušvic, gde je povrveo čitav svet. Na centralnu
proslavu u Moskvu, opominje Dubravka Stojanović,
otišla je delegacija nižeg značaja, čime je jasno
dato do znanja da mi u tome nećemo da učestvujemo
niti da smo na pobedničkoj strani«. Sledi 20.
oktobar 2007. godine i iznenađenje –
Politika
na pola prve strane objavljuje fotografiju
oslobodilaca partizana i Crvene armije kako ulaze
u Beograd. Nenadano i na svoju ruku revnosne urednice?
Ne, novina se nije otrgla, čekali smo rusko glasanje
za Kosovo i čuveni veto koji se do danas nije
dogodio. Nadalje smo imali mahnitanje s potragom
za kostima Draže Mihailovića, traženje masovnih
grobnica žrtava komunističkih zločina (neko se
setio da u to blato uvuče penzionisanog generala
Jovu Kapičića) nakon 20. oktobra 1944. godine,
došlo se do cifre između 80 i 200 hiljada žrtava
(»Utisak nedelje«)...
Konačno smo se (zarad Rusa) ove godine vratili
Danu oslobođenja Beograda, jednosatnom predstavom
u Centru »Sava«, zapravo podvalom. Manje zbog
zamisli njenih kreatora, više radi primanja kod
gledalaca. »Samo u jednoj sceni pojavljuju se
neki borci koji mogu podsetiti na partizane. Imaju
kape ali nemaju petokrake, uz scenu ide pesma
‘Po šumama i gorama’,a za sve ostalo se ne zna
čemu ideološki pripada. Mislim da je to bilo namerno,
dato je uputstvo da se, zapravo, ne zna ni šta
se desilo, a da Rusi budu srećni«, tvrdi Dubravka
Stojanović i naglašava »vrhunac je na samom početku
kada izlazi da govori predsednik Boris Tadić.
Čuje se ‘Marš na Drinu’a iza predsednika –
solunac.Ni
muzika ni
solunac nemaju nikakve veze
sa Beogradom i 45-om. Na kugli su današnja ruska
i srpska zastava (!) a pod tim zastavama se nije
ušlo u Beograd. Oslobađanje Beograda je priznato
Rusima, a ne i domaćoj vojsci, u Dnevniku (RTS)
voditeljka je rekla: ‘U Beograd su tada ušle Crvena
armija i
naša oslobodilačka vojska’«.
Nije dovoljno samo da rehabilitujemo dede onih
koji su sada na vlasti, radi se, kako kaže Olivera
Milosavljević, o normalizaciji fašizma, ideji
da su komunizam i fašizam isti i da su isti i
njihovi zločini.
Trzavice i zazor na Mokroj Gori. Režiser Emir
Kusturica, iznerviran pitanjima Aleksandra Stankovića,
novinara HRT, najurio ekipu emisije »Nedeljom
u dva« i zaplenio im snimljeni materijal. Tokom
razgovora režiser se iznervirao, malo bestimao
goste a potom ekipi naredio da napusti (njegovo)
selo. HRT tvrdi da su vređanje i maltretiranje
trajali koliko školski čas, a Stanković je objasnio
da su Kusturicu iznervirala pitanja o odnosu sa
Slobodanom Miloševićem, kao i neka druga pitanja.
Krajnje zanimljivim se čine Kusturičina pojašnjenja.
Jedno glasi: »Pošto je Aleksandar Stanković došao
sa zlom namerom da moju bogatu biografiju suzi
na jedno poglavlje iz mog života i kako je vodio
taj razgovor u pravcu te zle namere, da jedan
bogat ljudski život suzi na ideju skandala i politike
koja čak ni meni ne odgovara, ja sam taj razgovor
prekinuo«. Aferim! Aleksandra dobro poznajem,
poslednji put smo dugo razgovarali u Zagrebu prošlog
leta radeći intervju (
Danas,5–6. jul
2008) i znam da je imao želju da razgovara sa
Kusturicom, Radetom Šerbedžijom i Đorđem Balaševićem.
Verovao sam da je Emir još raja, kako bi rekli
na sarajevskim Ciglanama, i krotak a ne bukljiv.
Dok sam bio mnogo mlađi nosio sam njegov lik na
reveru, misleći da je našijenac kadar da se nosi
s velikanima iz sveta. Obmana. Emire, kako si
mogao »izvaliti« da je Stanković došao sa zlom
namerom, i da na Tebi pravi karijeru. Taj dobrijan
koji se, istina, u emisiji katkad pretvara u lava,
odavno je »kralj« u svom poslu. Što se tiče sužavanja
Tvoje bogate karijere na jedno poglavlje, da si
bio ono što, izgleda, ne možeš da budeš – širokogrud
i veliki – mogao si se (i morao!) okupati u vodi
koju si sam zamutio.
Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je
skoro 26 redovnih, 20 dopisnih i 13 inostranih
članova. Novi akademici su pisci Dušan Kovačević
i Svetlana Velmar Janković, a potreban broj glasova
(najmanje 39) nisu dobili Goran Petrović, Rajko
Petrov Nogo, Dobrica Erić (stihotvorac koji se
slika na livadi s mobilnim telefonom za kaišem)
i aktuelni ministar zdravlja Tomica Milosavljević.
SANU sada ima 184 akademika. Jedan naš pisac je
tvrdio da Francuska akademija (osnovana 1666)
ne može da ima preko 40 članova, iako ih trenutno
broji skoro četiri puta toliko. Otuda pitanje:
otkud u našoj maloj, siromašnoj i beznačajnoj
zemlji ovoliko značajnih ljudi u nauci i umetnosti.
Nije uputno proveravati umne glave, ali ne mogu
da ne pomenem da je prve akademike birao sam osnivač,
kralj Milan Obrenović.
Neizbežno je da su se tokom 122 godine postojanja
SANU neki u nju ušunjali (preko veza i zarad beneficija),
toga će biti i ubuduće, naći se katkad tu ljudi
za koje (njihovo delo) malo ko zna. SANU je do
sada imala 20 predsednika (Josif Pančić, Čedomilj
Mijatović, Dimitrije Nešić, Milan Đ. Milićević,
Jovan Ristić, Sima Lozanić, Jovan Mišković, Stojan
Novaković, Jovan Žujović, Jovan Cvijić, Slobodan
Jovanović, Bogdan Gavrilović, Aleksandar Belić,
llija Đuričić, Velibor Gligorić, Pavle Savić,
Dušan Kanazir, Aleksandar Despić, Dejan Medaković
i aktuelni predsedavajući Nikola Hajdin) i čak
devetorica nemaju ulicu u glavnom gradu.
Slava i besmrtnost očito su relativan pojam.
Navršilo se dvadeset godina od rušenja Berlinskog
zida, a kod nas kao da mnogi još nisu o tome ništa
čuli. Dve godine manje je otkako je (naša) bivša
JNA »oslobađala« Vukovar. Izgleda da nismo ništa
zgrešili tamo i o tome većina i dalje ne želi
ni da se obavesti.
