Konsul u onostranstvu
J. H., sin porodice državnika i diplomata, napustio
je svoju ostarelu glumicu, ali je zapao u brak
sa mladom gospođom sklonom alkoholu, u čemu su
bili jedinstveni, to ga je koštalo glave.
Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona
kašljala...
... u majušnom stanu koji je pronašao gospođin
bivši muž, jer je shvatio da će mu spretnije biti
u životu sa mladom kozmetičarkom, koju je u međuvremenu
pronašao.
... No kako od svih ovih otkrića nije umeo da
izgradi umetničku tvorevinu, krahirao je nervno
i telesno, neljudski se ugojio, pio je nezdravo
i ludo i umro dokazavši jednu od sopstvenih teza
da u beogradskom miljeu, ljudi zanimljivi i puni
duha veoma lako propadaju usled vlastitog amaterizma...
Onda sam o glavu pisca knjige
Đavoli dolaze
prelomio kišobran, a orijaški razvijenog pesnika
Lukića, koji je mogao da me smoždi da je hteo,
oborio sam jednim udarcem u arkadu, od čega je
okrvavio tepih u sobi pisca iz diplomatske porodice,
J. H.
Onde je stanovala prastara srpska filosofkinja
Ksenija Atanasijević. Dugo je živela usamljenički,
kao devica, potom se udala za malešnog debeljka,
doktora, hodali su na vrlo smešan način, držeći
se za ruke, lekar–muž cupkao je oko ženinog štrkljastog
kosturastog tela, skoro uvoštenog.
Možda će se nekom od mojih čitalaca zavrteti u
glavi od toliko imena, zato neka izostavljam ili
ih skraćujem u inicijale. Samo ekonomičnosti radi,
a ne zbog nekakve konspiracije. Jer većina osoba
o kojima govorim mrtva je, pa nema ko zbog čega
da se vređa. A žive, o kojima pripovedam, smatram
prijateljima, kod kojih, nadam se, imam popust.
Ovo ti je, kaže mi prijatelj Predrag, nešto malo
odlomaka iz jedne nedavno objavljene knjige čiji
je autor izgleda diplomata, jer sâm sebe naziva
konjsulom u Beogradu (što mi otvara novo poglavlje
u PRAZNIKU MAGARACA). Mene je posebno privukla
tzv. stajna tačka autorova: većina osoba o kojima
govori mrtva je, pa nema ko zbog čega da se vređa!
Shvataš li kakve se tu mogućnosti ukazuju, pucaju
vidici grobljanski, vredne ruke književnih poslenika
guraju kolica prepuna đubreta (prirodnog) i đubriva
(veštačkog), pak onda lopatama razbacuju, slažu,
prepokrivaju mogile, osećajući kako im je krv
uzavrila, kako se zdravo znoje i ekstatično udišući
punim plućima miomirise prepuštaju se
|
zadovoljenju, trijumfu
nad kosturima, tepajući sebi mantru: »Koji
ono dobar junak beše«...
Ovde sam morao da prekinem Predraga, pitajući:
je li to neki novi, kao, postmoderni književni
pravac, mogilizam, mogulizam, mogu-li-sam,
šta li?
Ne može se reći da smo bez tradicije u
tom grobljanluku literarnom. Imamo, štaviše,
i uglednike, akademijine »predstavnike«,
kao onog od pre dve-tri godine, dnevničara.
Samo što se to, poučava me prijatelj,
razbujalo, razbacalo, podgojilo... Eno
ti, takođe prošlogodišnje debelo knjiško
»onosranstvo« (valjda »onostranstvo«,
ispravljam Predraga), kod uglednog izdavača,
u kojem autor priča o (sada poč.) znamenitom
naučniku i piscu kako sladostrasno ponavlja
reči mladića nekoj devojci – »pljunem
ti u ...«, još i to da je bio prvak u
psovanju, te je i za suprugu (naučnicu)
»veliku lingvističku zvezdu« govorio da
je »koketa sa šljokicama, alapača«...
Vidiš, to je vrlo značajno, to treba,
bato, da ostane zabeleženo, crno na belo,
|
|
|
|
Auguste Rodin, The
Kiss , 1886.
|
 |
jer kako bismo inače upoznali vrednost našeg pesnika
(taj je, hvala bogu, živ), ako bi ostalo nepoznato
da je dotični napastvovao studentkinju a onda
uleteo njen momak pa pesnika–predavača oborio
pesnicom.*
Nisi li, Predraže, možda malkice nepravedan –
znaš ono, istrzanje iz konteksta, »izbor po srodnosti«
itd? A ta »Onostranost« ima, kažeš, 650 strana...
I molim te da više ne izostavljaš slova iz naslova
tih knjiga, niti da ih umekšavaš!
Možebit! I možda je autor »Onostranosti« u odnosu
na »Konsula u Beogradu« (ne izostavljam slova,
ne umekšavam) još pripravnik. Ovi tričarijanci,
zapazićeš, daju sebi pravo da sude, presuđuju
ličnostima s kojima su se družili, čak i, dugo,
prijateljevali – sad, kad su mrtvi: »konjsul«
(oh, oprosti!) majstor je nekakvog literarnog
forenzičarluka: pod devizom »rad oslobađa a um
zarobljava« ispod njegovog morbidnog skalpela
izranjaju ženino štrkljasto kosturasto telo, uvošteno,
krahirani nervi, ugojeno nezdravo telo prepuno
alkohola i, sledstveno tome, delo pokojnikovo
je amaterizam. Jašta!
Sve mi se čini (ovo ja malo »sekundiram« Predragu)
da sam pre koju deceniju, u nekoj kafani, video
tog forenzičara kako za susednim stolom obasipa
čuvenog satiričara Viba žaokama na račun izgleda,
»nadute stomačine« i tsl. Sećam se Vibovog odgovora:
– Da ja nemam jednu nogu – kako bi ti tek onda
bio duhovit! Ali, vidim, prijatelju, da ne pominješ
imena ni autora ni njihovih žrtava. Što?
Jednostavno: »konsuli« i »onostranci« bi to jedva
dočekali, opet bi im buknuo svrabež uma i šaka.
Ali to nije najvažnije. Možeš ti da pišeš šta
hoćeš – to, međutim, neko treba da objavi. I nađe
se... Vidiš, »Konsula u Beogradu« je objavila
»Prosveta« u kojoj je onaj »amater« kome je forenzičar
»otimao ženu« bio jedan od stubova, pisac izuzetnih
proznih dela, teoretičar i kritičar, enciklopedista...
Prilog borbi za opstanak nekad sjajnog izdavača?
