Medijsko servisiranje kiča

Nedavno nas je Javni servis (evropske) Srbije iz večeri u veče zasipao podacima o višemilionskoj gledanosti njegovih programa. Očekivalo bi se da RTS kao nekomercijalna televizija nudi seriozan i edukativan program. Nešto poput BBC-a, naravno skromnijih dimenzija, jer mi nismo tako bogati, ali isti po kulturnom duhu i visokim moralnim, umetničkim i novinarskim stremljenjima. Nažalost, naš RTS je daleko od takvih ambicija. On ne prednjači u svom domenu u prosvećivanju i oslobađanju građana. Naprotiv, on podilazi duhovnom siromaštvu, ogorčenosti i materijalnoj bedi tako što ih čini normalnim i tako reći legitimnim.
RTS se »proslavio« serijama kao što su »Selo gori, a baba se češlja« i »Ranjeni orao«, a to su samo dve najgledanije, među više drugih, njima sličnih serija, samo manje »sočnih«. Obe ove serije pokrivaju širok prostor od poluseljaka do polugrađana, onih koji nisu ni tamo ni ovamo, ni sa školom ni bez nje, ni sa pogledom u prošlost, niti sa pogledom u budućnost. Nažalost, takvih je većina. I oni su ti milionski gledaoci kojima su u životu preostale samo serije. Naš Javni servis je umislio da takvima treba da pruži neku utehu i zaborav i zato je požurio da na jeftinu zabavu protraći ono malo novca što uspe da prikupi od pretplate od tih istih siromaha. Javni servis (evropske) Srbije ponaša se kao kelner koji kaže: »Za svoje pare možeš da piješ šta hoćeš, ali ovde se uglavnom služi brlja«.
Prosto čovek ne zna šta je tužnije. Da li kada gleda kako ulickani voditelji izgovaraju »Sinoć je najgledaniji bio RTS sa serijom ‘Selo gori, a baba se češlja’« (alternativno: »Ranjeni orao«) ili kada pomisli na sve one kojima takva ponuda predstavlja jedini dodir sa kulturom. Umesto da gledaocima otkriva svet i njegove mnogobrojne mogućnosti, Javni servis naše ljude čini još zatucanijim i zatvorenijim, samodovoljnim. Kao da nam nije dovoljno toliko nepismenih, toliko mladih koji nisu prešli granice Srbije, toliko građana bez pasoša, što je zasluga naših političara, tu je još i RTS da nam kaže kako je naš sumrak najbolji od svih svetova. On nam čak nudi i izbor. Hoćeš kukuruz, plot, blato – evo ti selo, koje gori dok se baba češlja, jednom rečju – haos, a ipak idila. Hoćeš salon, kupatilo, bide – evo Beograda u »Ranjenom orlu« gde je sve uredno, čisto, lepo i, naravno – nevino. Takođe idila, samo varoška. Šta će nam onda pasoši za taj hladni i racionalni svet, kad mi imamo svoju idilu, a ona je ionako najlepša kad je sumrak.
Kič je sumrak, čak i onda kada imitira zoru. Onaj zalazak ili izlazak sunca na jeftinim slikama po Knez-Mihailovoj i provincijskim pijacama je njegova metafora. U galeriji tog istog RTS-a nikada ne bi izložili takve slike uz, recimo, slike Peđe Milosavljevića, koje se na ekranu zadrže koliko traje tren oka. Zato se sa ekrana štedro prosipaju vulgarnosti i šećerleme, a gledaoci misle da je, pošto je to na RTS-u, takoreći državnoj instituciji, to ne samo dopušteno, nego i poželjno. I tako kič postaje nešto što je od države blagosloveno, makar i prećutno, takoreći oblik političkog delovanja. Uostalom, to ne bi bilo prvi put da je politika povezana sa kičom. Hitler, Staljin, Tito, Mao Cedung su u tom pogledu odavno prostudirani. Ali ne i Milošević koji je kič direktno uveo u Skupštinu kada je predsednicima opština i Srbima, koje je tentao na rat, podišao rečima »ako ne znamo da radimo, umemo da se bijemo«. Ta vrsta kiča bila bi bliža duhu serije »Selo gori, a baba se češlja«, dok je onaj nežniji, »pink«, iz serije »Ranjeni orao« bliži načinu na koji aktuelni predsednik i vlada vode politiku: pojaviti se na pogrebu, biti sa decom bez roditelja, uz radnike, brinuti o radnim mestima, o gasu, više o tome šta će reći Rusija, a manje šta će reći Evropa.
Od glavne junakinje »Ranjenog orla«, koja je gostovala u TV Dnevniku, saznali smo da tu seriju ne gledaju samo žene nego i muškarci. I evo idilične zgode koja to potvrđuje. Prema rečima dive koja se, da ironija bude veća zove Sloboda, na slavama, muškarci, koji se posle večere povlače u zasebnu sobu, svaki čas proviruju u prostoriju sa TV-om da bi se kod dama raspitivali šta se dešava u seriji. Ne samo da su neki univerzitetski profesori stavili znak jednakosti između romana jedne Mir Jam i velikih srpskih književnika, nego su i neki sociolozi protumačili da je interesovanje za »Ranjenog orla« čovekova čežnja za lepim i dobrim. Ali zašto ti muškarci i žene lepo i dobro ne pronalaze u humanosti, zašto su surovi prema životinjama, biljkama, prirodi, prema gladnima, ravnodušni prema ratnim zločinima? Kič je opasan jer je on zločin prema kulturi, umetnosti, iskrenim osećanjima, humanosti. Istorija, pa i nedavna, uči nas da se ono što je u miru kič lako pretvara u borbeni poklič.

	Olivija Rusovac