Tesla, Pištalo,
Crnjanski
– Leopardi u svojim uspomenama kaže da je metnuo
na oči naočari od meridijana i dva polarna kruga.
Pa to je nerazumljivo, kaže mlada žena... – Za
Hiperborejce nije!
– Sve je na svetu u vezi. I rimski pesnici, i
Sloveni, Hiperborejci.
Oba pasusa su od Crnjanskog.
Od čega su naočari koje je na oči stavio Vladimir
Pištalo pišući roman
Tesla, portret među maskama?
Kako da dokona ono što je mrmljao Tesla: »Sve
je u svetu povezano onako kako ludi ljudi misle
da je povezano«?
Koja je, na prvi pogled, veza između trojice naših
pesnika (da, pesnika) koje pominjemo?
Veza je važna (nije presudna?): sva trojica su
odlazili u tuđinu, tamo živeli i stvarali. Šta
su tražili, koja pitanja su nosili u sebi?
Prvi redovi u Pištalovom romanu su razmišljanja
Teslinog oca Milutina: – Šta je ovaj svijet? Šta
je razlog postojanju... Neminovno, dolazilo je
do poslednjeg, strašnog pitanja – šta je »šta«?
Sin moga prijatelja Predraga, M., koji je Beograd
napustio početkom devedesetih godina prošlog veka
jer »nije hteo da živi u laži«, pisao je ocu i
ovo:
»U poemi ‘Konferencija ptica’ Farida Ud-Din Atara
(sufi-mistika iz 12. veka) opisuje se potraga
za bogom koju preduzima jato ptica. Ptice prolaze
kroz razne avanture i stanja svesti i iskušenja
na tom putu do boga. Konačno, ptice dolaze do
boga i u trenutku ekstatičnog razrešenja prepoznaju
boga u sebi – kao u ogledalu, shvataju da je sve
Jedno, da nema odvojenog Ja i da sve dolazi od
jednog izvora. Zanimljivo je da se ovaj koncept
ogledala ponavlja na tako mnogo mesta u raznim
učenjima, kao verovatno najbliža shvatljiva deskripcija
božanskog iskustva, inače neopisivog.
Svako je heroj svog sopstvenog mitskog putovanja.
Ovo je rekao Džozef Kembel, čuveni pisac, filozof,
Jungov intimni prijatelj. Drugim rečima, svako
je heroj svog sopstvenog života i puta i to niko
sa strane ne može da razume jer je po božanskom
planu naš put i život sazdan samo za nas«.
Neprevaziđeni pesnik ljudskih seoba, Crnjanski,
napisao je i dramu o Tesli, »najvišem intelektu
među svim ljudima na našoj teritoriji i pripadali
su našem narodu«, kako se izrazio u pismu direktoru
drame Narodnog pozorišta u Beogradu, pred premijeru
(april 1966). »Njegova drama je sukob sa njegovom
sudbinom u stranom svetu, koji je godine 1900,
u Americi, na vrhuncu stvaranja kapitalizma i
imperijalizma, koji nikad nisu trpeli
|
čoveka koji živi za
budućnost, sanjara koji gleda u budućnost,
usamljenika koji neće da se identifikuje
sa interesima, imperijalnim. Teslina tragedija
je osim toga u sukobu njegovih pojmova,
osećanja i misli, sa pojmovima o ljubavi,
ženi, braku, prijateljstvu, koji vladaju
tada u tuđem svetu u koji je on poneo
pojmove, moral, osećaje iz svog zavičaja.«
U trenutku kada u Beogradu biva premijera
drame »Tesla« Crnjanski ima 73 godine
– Vladimir Pištalo tek se sprema za polazak
u osnovnu školu.
Pištalo je rođen u Sarajevu. U Beogradu
je završio IX beogradsku gimnaziju i prava.
Pre petnaestak godina odlazi u SAD gde
magistrira na temu sociologije i umetnosti
(ako mi je podatak precizan), a doktorska
disertacija je o – srpskoj dijaspori u
Americi. Je li se to zove sudbina?
Njegova knjiga o Tesli (Agora, Zrenjanin
2008) »proizvod je višegodišnjeg učenja
i zaboravljanja«. Bila mu je saputnik
najmanje šest godina. »Nosio sam je gde
god sam išao.«
Tesla, portret među maskama nije
nikakva romansirana biografija. Pištalo
|
|
|
|
Leon Bakst, Supper,
1902.
|
 |
nije mogao da »opisuje« Teslin život i rad. Morao
je da »uči i zaboravlja«, da sve razbije u paramparčad,
pa da na krhotinama činjenica stvara Teslu genija,
Teslu svog i Teslu čovečanstva.
Ko zna, a moguće je (»jer je sve u vezi«) da je
Andrej Beli (u »Petrogradu«) slutio čudesnost,
složenost neke svetlosti i neke tajne Tesline,
i napor Pištalov da to izrazi:
»Lišivši se tela, on je osećao telo: nevidljivo
središte koje je ranije bilo svest izgledalo je
da ima oblik pređašnjeg, logika postade skelet,
a silogizmi se omotaše žilama, sadržaj logike
obrastao je sada mesom, tako je ‘ja’ opet ispoljilo
telesni lik svoj, iako nije bilo telo, i u raznetom
otkrilo se tuđe ‘ja’: pojurilo je od Saturna,
vratilo se Saturnu«.
Nevažno je u koje će fioke kritičari stavljati
Pištalov roman (poemu?), hoće li se mašati za
nekakve »postmodernističke ključeve« za ulazak
u tajnu piščevog pripovedanja. Hronika je i suviše
prozaična reč: doživljaj epohe u Teslinom zavičaju,
Evropi i Americi proizlazi iz ukupnosti poezije
u traganju za materijom i duhom, za nedokučivim.
U Pištalovom prosedeu nema mitomanstva, nema patetike:
ovde je reč o iskustvu poetskog romana, talasanju
duše, o unutarnjem koje ne mora da bude subjektivno,
o misaonom bez esejističkog. »Sve individualnosti
su bile iznajmljene kao maske za karneval. Mala
izvitoperenost je pretvorila lice u maske.« A
gde su maske eto i karnevala, eto i virtuozne
Pištalove poetike. Ali: »Ljubav je davala vrednost
maskama«... I neka bolna ljubav, ponekad pritajena
(sećanje na majku Đuku), ponekad razdiruća, traje
u Tesli od rođenja do smrti. Prerano umrli brat
Dane javlja se u Teslinim snoviđenjima, decenijama,
i Nikola nemo jauče: pusti me, pusti me...
»Nikola će nestati u svetlima Njujorka. Zar nije
sveti Grigorije Palama rekao da onaj ko učestvuje
u božjoj energiji donekle i sam postaje svetlost?«
Zablesnut i sam Teslinom svetlošću, koja nije
bila bez tame, jer jedno bez drugog valjda nije
mogućno, Vladimir Pištalo je »krvlju srca«, poezije
i uma (postoji li taj izraz, šta on znači?) napisao
Teslu, portret među maskama.*
Predragu je M. davno pisao: »Imali smo jedan život
u Beogradu koji smo ostavili, zatim drugi, nimalo
beznačajan, u Južnoj Africi, koji smo takođe ostavili
i sada smo ovde, u Americi: tu je univerzalno
emigrantsko osećanje – gde je dom. Zašto je to
tako, pokazaće se u totalitetu i vremenu trajanja.
Dok se taj krug ne zatvori ostaje nam da tragamo
za smislom života i postojanja. Mnogo puta je
ovo pitanje zamagljeno iluzijom imaginacije, čovek
spava. I u tom spavanju sanja, hiljadu i jedan
san«.
Znaš, šapće mi Predrag, M. je poznavao Vladimira,
dok su živeli u Beogradu. A kao dečak od nepunih
sedam godina upoznao je Crnjanskog, koji ga je
pomilovao po obrazu. Otkud to, tako? Pa možda
zato što je sve, sve...
