Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Ivo Andrić

Ova misao jedinog, jugoslovenskog nobelovca, moto je ozbiljne i obimne analize Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, s naslovom Samoizolacija – realnost i cilj, koji je objavljen kao Izveštaj za 2007. godinu, a javnosti je predstavljen krajem maja 2008. Izveštaj u petnaest poglavlja, na 526 strana, sadrži analizu društvenih, ekonomskih i političkih zbivanja koja su činila život građana u Srbiji tokom analiziranog perioda i obrazloženje zašto se 2007. može smatrati izgubljenom. Autori zaključuju da je dilema kuda ide Srbija otvorena, da je reakcija političkog rukovodstva na proglašenje nezavisnosti Kosova još jednom pokazala da ovdašnja politička klasa »nije u stanju da napusti velikosrpski projekat i da se izvuče iz nacionalističke metastaze« te da »ni osam godina nakon uklanjanja Miloševića Srbija nije napravila toliko potreban demokratski iskorak niti postigla politički konsenzus u pogledu svoje (evropske) budućnosti« što se ogleda i u tome da je još uvek otvoreno i pitanje identiteta u javnosti prisutno kao dilema da li je Srbija »evropska zemlja ili treba da bude neutralna s osloncem na Rusiju?« Upravo ovakav zaključak mogao bi biti okidač za lavinu napada koja je usledila. Oživljavanje ideja čuvenog Memoranduma SANU, koji je kao politički program krajem osamdesetih godina dvadesetog veka na vlast doveo Slobodana Miloševića, a revalviran nakon ubistva Zorana Đinđića, a tokom vladavine Vojislava Koštunice i njegove vladajuće koalicije ponovo je zaustavio Srbiju na putu reformi i modernizacije. To je ono što pažljivi čitalac mora iščitati iz ove obimne studije. I kao što su onda umesto rasprave o ponuđenim političkim idejama uporno insistirali na tome »ko je nezavršeni dokument ukrao i dostavio javnosti«, tako danas ne osporavaju nalaze u Izveštaju HOS za 2007. godinu, već uporno ponavljaju pitanje »ko je pisao tekstove« i napadaju Sonju Biserko, kao lidera ovdašnje kancelarije.
U septembru počinje medijska kampanja protiv Helsinškog odbora u Srbiji kao izdavača, ali najviše protiv Sonje Biserko lično, koju projektanti i realizatori kampanje fokusiraju i kao legitimnu metu. Kampanju otvara i predvodi profesor Beogradskog univerziteta, široj javnosti poznatiji kao »politički analitičar« i kolumnista u nekoliko ovdašnjih medija, Slobodan Antonić. Njemu se ubrzo pridružuju i mnogi drugi nacionalno »osvedočeni« intelektualci estradnog tipa, od Mome Kapora do Isidore Bjelice, da bi im se u jednom od krugova napada pridružio i osuđenik Milorad Luković Legija, koji je na izdržavanju višedecenijske zatvorske kazne za više političkih ubistava, a dve od njegovih žrtava su bili bivši predsednik Socijalističke Republike Srbije, i u trenutku zločina aktuelni premijer Republike Srbije. Narednih dana Sonja Biserko i Helsinški odbor biće meta i mnogih ovdašnjih tzv. ekstremnih, desničarskih i fašističkih organizacija. U odbranu staju neke od političkih stranaka, jedan deo proevropski orijentisanih nevladinih organizacija i deo medija. Javnosti je ponuđeno da se opredeljuje »za« ili »protiv« Sonje Biserko i HOS. Podmetnuto je i da su u Izveštaju objavljeni »spiskovi nepodobnih intelektualaca«, što je potpuna neistina. Vladika Artemije javno je protestovao, a tabloid Kurir je objavio da vladika »žali što ga nema spisku«. Pismo vladike samo je tužna potvrda da knjiga nije pročitana, te da se rasprava, sa ozbiljnog terena kuda ide Srbija i gde je i na šta potrošeno bar pet godina njenih žitelja, svodi na komedijašenje ne bi li se sačekao zgodan trenutak za ostvarenje nacionalnog sna konzervativnih, nacionalno ostrašćenih predstavnika političke klase koja nije spremna da se priključi zajednici modernih, evropskih naroda, čemu, prema svim istraživanjima javnog mnenja, ipak teži većina građana. A vladika koji se žalio Kuriru neka pročita 19. stranu Izveštaja gde autori kažu: »Rešavanje statusa Kosova vratilo je u javni diskurs ratničku retoriku. Na javnoj sceni dominiraju promoteri ratne politike iz devedesetih... U tome učestvuju čak i crkvena lica, poput vladike Artemija, koji je predlagao da se ‘pozovu svi vojni obveznici Srbije, pod vidom provere spremnosti edukacije na tri dana. Organizovati vojne vežbe u oblastima bliskim Kosovu uz učešće nekih posmatrača iz Šangajske organizacije za saradnju’«.
U odeljku »Preporuke međunarodnoj zajednici« autori Izveštaja zaključuju da »međunarodna strategija za Srbiju, od koje presudno zavisi smer kretanja i u Srbiji i u ovom delu Evrope, mora biti fokusiranija i sveobuhvatnija. Ona sada mora ozbiljno da se pozabavi ne samo obuzdavanjem destruktivne ekspanzije vladajuće srpske elite, nego i podsticanjem ozdravljenja društva i promenom vrednosnog sistema jedne arhaične tvorevine, koja ne može da se konstituiše kao moderna država. O tome EU, ali i ostale organizacije do sada nisu vodile dovoljno računa«. Predlog za takvo poboljšanje autori su naveli u dvanaest tačaka, od kojih je pomoć za stvaranje »Koalicije za Evropu« posebno važna uoči »parlamentarnih izbora u maju 2008« samo prva u nizu, u kojem je i pomoć u obrazovanju, olakšavanje viznog režima, te otvaranje mogućnosti za komunikaciju civilnog sektora sa Evropskim parlamentom, sindikalnu i drugu vrstu komunikacije među građanima.
Odeljak »Nove elite i nacionalna ideologija« u kojem se već u prvoj rečenici Vojislav Koštunica i koalicije na vlasti od 2003. godine ocenjuju kao odgovorne za to da se Srbija našla u ćorsokaku, te da je samo osvežila matricu iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je obnavljanjem kosovskog mita srpska javnost pripremana za prelazak sa internacionalnog, socijalističkog sistema vrednosti na onaj nacionalistički etnički. »Elita je insistirala na osećanju ugroženosti od demokratskih promena koje su dolazile iz drugih republika i nacija«, kažu autori i zaključuju da su na »novom starom modelu podignute dve generacije koje su se okrenule antizapadnjaštvu, antievropeizmu, antitržištu i, iznad svega, odbijanju koncepta ljudskih prava, odnosima pluralizma, tolerancije i različitosti«. Dalje se dokumentovano govori o delovanju onih istih institucija koje su krajem osamdesetih promovisale upravo ovaj sistem vrednosti. Zaključci ovog poglavlja su da je nacionalizam dominantan te da ima snažan šovinistički karakter, a u pogledu Albanaca čak elemente rasizma, te da su vidljive veze akademske elite s režimom, odnosno Demokratskom strankom Srbije. Ovde se još navodi da je »ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju kroz režimske listove Politika i NIN kao i kroz Novu srpsku političku misao jedna od najopasnijih političkih posledica«.
I ovde dolazimo do imena onih koji su predvodili medijsku kampanju protiv ovog Izveštaja Helsinškog odbora u Srbiji. Tu su Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović kao nastavnici na Beogradskom univerzitetu, stalni kolumnisti lista Politika i urednici časopisa Nova srpska politička misao, a široj javnosti u drugim medijima predstavljeni kao politički analitičari. Slobodan Antonić je pokrenuo i najnoviju kampanju protiv Izveštaja Helsinškog odbora u Srbiji, koja je kasnije tekla i u drugim medijima.
Njegova pažnja posebno je bila usmerena na spisak objavljen u fusnoti na 86. strani Izveštaja, u odeljku »Antihaški bastion« gde je objavljen spisak potpisnika Inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe Savezne vlade o postupku saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom, koja je upućena Saveznom ustavnom sudu još tokom 2001. godine. Potpisnici te Inicijative bili su profesori pravnih nauka na beogradskom Pravnom fakultetu. Zašto je i kako Antonić odlučio da ih u javnosti brani od njih samih tek treba saznati, ali je jasno da je objavljivanje tog spiska poslužilo da se u reagovanju na Izveštaj skrene sa glavnih tema i argumentovane rasprave na teren žute i senzacionalističke štampe, a da se javnost spreči da razgovara o suštinskim pitanjima koje je pokrenula ova knjiga.
U Izveštaju analizi su podvrgnuti i odnosi sa najbližim susedima, sa zemljama koje su nekada bile deo zajedničke države a sada se kao samostalne države pridružuju zajednici evropskih naroda. Pokazalo se da i tu politička elita luta i pokazuje nespremnost da promeni kurs koji je zemlju tokom devedesetih godina dvadesetog veka uveo u ratove i samoizolaciju. U svakom slučaju, javnosti je ponuđena ozbiljna analiza i mogućnost za ozbiljan dijalog. Mogućnost bi trebalo i iskoristiti, ali bi zato trebalo knjigu prvo ozbiljno pročitati.

	Lidija Jovetić