Verujem da ću ovog puta moći da ti pomognem u tvom piskaranju zato što sam – baksuz!
Tako mi kaže moj drugar Predrag, nekako čudno isceren, na moju molbu da mi »servira« slikovit primer za temu »krpa od čoveka«.
Počinjem, dakle: krpa od čoveka...
U srpskom jeziku gotovo da ne postoji sveobuhvatniji i precizniji izraz za označavanje karaktera čiji vlasnik sam sebe svodi na hronično ili, bolje reći, višekratno upotrebljivu ljudsku mizeriju. Istina, u tom smislu ovaj opis je od finije sorte: imali smo priliku da upoznamo osobu koju su možda od milja zvali »guzicpapir« (ovde se čuje ono »piip« za pokrivanje bezobraštine) posle jedne njene javne izjave (»ko da više može da me ima«).
Jasno mi je, prekida me Predrag – evo ti tog mog baksuzluka. Izbegavao sam da gledam prenose iz Narodne skupštine, da se ne jedim i ne »jedem« ali mi se jednom dogodi, prilikom »protrčavanja« kroz TV-kanale, da naletim na sledeću scenu:
Jedan naočiti stranački lider (svi su oni na svoj način naočiti) sa skupštinske govornice okreće ukoso glavu ka usamljenom nar. poslaniku u prvom redu, i kaže mu: »Džukelo jedna! Džukelo!« Ono što je za tebe važno, mili moj Nenade, nije šta »lider« kaže, već – zašto »džukela« ćuti, pognute glave. Ha?
Zato što džukela zna da je džukela? Ali, da prvo uzmemo malo »zalet«...
U davno doba, petnaest vekova pre naših dana, prema Istoriji privatnog života (»Clio«, 2000), krupni plemići slali su mlade sinove na dvor u Neustriju i Austraziju da se nauče dužnostima koje će vršiti kasnije po gradovima i selima: »Njih su nazivali nutritima, hranjenici, zato što su dobijali sve – hranu, postelju, pranje rublja, boraveći pod istim krovom s kraljem koji postaje usvojeni otac. Odnos proistekao iz zajedničke ishrane uzimao je dirljiv oblik, obeležen tačnim potezima sinovljevske poslušnosti. Kako se za kraljevskom trpezom (i za drugim trpezama) jelo prstima, cenjena funkcija sastojala se u pridržavanju ubrusa, kako bi kralj obrisao ruke posle svakog pranja. Mapparius (onaj ko pridržava ubrus) bio je ličnost značajnija nego što bi se moglo pretpostaviti po skromnoj

dužnosti«. Ima li, elem, razlike između krpe, masne i prljave jer služi svačemu, i ubrusa o koji kralj briše svoje plemenite prstiće? Perem ruke, naravno, od svega... Razlike nema, u prenosnom značenju, koje nas interesuje. Ovde valja obratiti pažnju na izraze: hranjenici, usvojeni otac, »sinovljevska« poslušnost, tačni potezi, pridrživač ubrusa. Prepoznajemo li tu bazu za proučavanje istorije »privatnog« života kod nas? Kao »baj-pas« do Srbije i sadašnjeg vremena može da posluži »obred« u
		»Vreme kvislinga«, defile jedinica Srpske državne straže ispred Skupštine, 22. jun 1944, Muzej grada Beograda

kojem su velikaši Srbi svekoliki »šetali opanke« knezu Milošu...
Cenjene funkcije! Dve čarobne reči koje pokazuju da smo mi odavno neraskidivi deo Evrope – što se tiče onog »i šire« – to prepuštamo orijentalistima.
Naši hranjenici, koji su zauzvrat dobijali cenjene funkcije, ipak se unekoliko razlikuju od onih karolinških, pogotovo u »modernim vremenima«. Kao što smo videli, u pomenutim davnim evropskim običajima »sinovljevska« poslušnost je bila plod konfuzije mešanja privatnog i javnog. Štaviše, držati ubrus »tati« (i ko zna šta još) bilo je – »za ponositi se« i pravi roditelji su slanje dece na vladarski dvor smatrali visokim školovanjem, unosnim ulogom u budućnost poroda.
»Šetanje opanaka« (koji su, istina, bili od kože, ali za našu temu je to svejedno) kod nas, posle mnogo godina, doživelo je civilizacijsku transformaciju, čak duhovni uzlet – pretvorivši se u, recimo, izdavanje priprostih knjiga vladareve supruge. Pošto tu, u bukvalnom smislu, nema nikakve krpe, moraćemo da se prebacimo do Afrike uz pomoć poljskog novinara i pisca Rišarda Kapušćinskog (Car, SKZ, 1993):
»Bio je to mali pas japanske rase. Zvao se Lulu. Imao je pravo da spava u carskoj ložnici. Za vreme raznih ceremonija bežao je sa carevih kolena i piškio dostojanstvenicima na cipele. Gospoda dostojanstvenici nisu smeli ni da mrdnu, niti da naprave bilo kakav gest kad bi osetili da im je mokro u cipelama. Moj zadatak je bio da idem između dostojanstvenika koji su stajali i brišem im mokraću sa cipela. Za to mi je služila atlasna krpa. To je bio moj posao deset godina.«
Dvorski činovnik »F.« čije svedočenje navodi Kapušćinski, bio je, bogme, samo prividno na niskom položaju, budući da je morao da se sagne dok »radi«. Jer nije mala stvar imati carsko poverenje da se bude često u blizini izvora svekolike svetlosti i moći!
Ono što je dražestan detalj u ovoj priči jeste – atlasna krpa. Osim što označava krpu od svile, atlas od nekoliko ima i ovo zanimljivo značenje: prvi vratni pršljen, pršljen-nosač. I evo nas u žiži jedne lingvističko-karakterološke značenjske veze: krpa od čoveka – beskičmenjak. Ovako je svakom razumljivo kad primeti na nekome (obično na drugom, retko na sebi) da mu je veoma smekšao onaj pršljen-nosač a sledstveno i ostali, te mu glava često pada, što se naziva: klimoglav. Nekadašnje previjanje u pojasu bilo bi u ovom vremenu svakojakih medijskih moći previše »transparentno«.
Krpologe, pak, čeka mukotrpan posao: da istraže manifestne oblike krpomanije u istoriji srpskog privatnog života (i njegovog uticaja na sablasne nevene), pogotovo iza spuštenih zastora partijsko-vladarskih životnih prostorija, od spavaćih soba do kabineta (u jednom od njih je, na primer, izvesni direktor »medija« šutirao u stražnjicu nedovoljno poslušne urednike, posle čega su ovi morali da idu na višesemestralno doučavanje pridržavanja ubrusa).
Vidljivo umoran od mog mudrovanja, Predrag mi skreće pažnju da je reč »džukela« arapskog porekla i znači – gadan pas skitnica, a figurativno: čovek-propalica, pa mi postavlja »administrativno« pitanje (pred početak rada »novog saziva« skupštinskog): da li je svaka propalica – krpa od čoveka?
Ali ovde, kaže, da stanemo: pomalja se »opasnost« da nas poneko poistoveti sa onom dvojicom starijih gunđala iz televizijskih »Mapeta«, pa razglase – vidi ove mapet-ovce...