»Radnik Damir Periškić (21 godina) poginuo je na brodogradilištu u Bačkom Monoštoru kada je na njega pala krma s broda. Inspektori rada utvrdili su da radnici nisu bili zaštićeni, zbog čega će najverovatnije biti pokrenut krivični postupak protiv odgovornih u brodogradilištu ‘Teratrejd brodoremont’. Prema rečima inspektora, Periškić je bio angažovan bez ugovora o radu i bez bilo kakvog ugovora u smislu odredaba Zakona o radu.« Ovo je samo jedan od tekstova koji se skoro svakodnevno objavljuju u novinama u Srbiji, poput citiranog koji se pojavio 9. jula u Pressu. Pogibija Damira Periškića skoro da je metafora našeg socijalnog stanja, odnosa među ljudima, odnosa prema vrednosti života, nivoa obrazovanja, obučenosti za rad, to je i slika nemaštine, grubosti i nemara poslodavaca koji štede na svakom šlemu, rukavicama i opasaču i na edukaciji zaposlenih.
To je istovremeno i slika nemoći inspekcija rada, sudstva, neadekvatne kaznene politike. Država nema mnogo vremena za takozvani svet rada, a za to vreme velike i male ajkule love u mutnoj vodi punoj leševa. Za 12 godina, od 1990. do 2002, na radu je poginulo 1.073 radnika. Cela jedna varošica nestala je sa lica zemlje. O dramama njihovih porodica – roditeljima, suprugama, deci – armiji unesrećenih egzistencija ne znamo ništa. Ove upozoravajuće podatke predstavili su za nedelju Evropske bezbednosti i zdravlja na radu 2006. godine dr Dragan Spasić i mr Danijela Avramović. Oni su, pored ostalog, ustanovili da najviše stradaju radnici od 31 do 40 godina starosti (26%), od 41 do 50 godina (27,6%) i do 30 godina starosti (15,3%). Drugim rečima, od 1.073 poginulih radnika najviše je onih koji su bili u punoj snazi i u najboljim godinama. Pomenuti stručnjaci ukazali su na to da je najviše nesreća u tom periodu bilo u toku sezonskih

U toku 2007. godine u građevinarstvu je zabeleženo izvesno poboljšanje koje su sindikati pripisali svom delovanju i akcijama Ministarstva za rad i Inspekcije rada. Poginulo je devet radnika (prethodne godine 23), ali je povećan broj teških povreda (236 u odnosu na 186 godinu dana ranije). I taman kada su se očekivali bolji rezultati kampanje o zaštiti na radu usledio je šok. Na Dan građevinara 8. avgusta, koji se obeležava još od 1936. godine, objavljen je podatak da je za pola godine u toj vrsti delatnosti poginulo sedam radnika, da je registrovana 101 teška povreda od kojih je 10 imalo smrtni ishod, dok su tri radnika umrla prirodnom smrću. Neposredno po objavljivanju ovih podataka na građevini je poginuo još jedan radnik.
U Srbiji je od 2005. godine na snazi moderan Zakon o zaštiti i zdravlju na radu, koji je rađen po instrukcijama EU i Međunarodne organizacije rada (MOR), povećane su kazne za nesavesne poslodavce do milion dinara, inspekcije godišnje obave više od tri hiljade kontrola gradilišta, oko četiri stotine zabrana rada izriče se godišnje, pa ipak je statistika crna. Nalazi Inspekcije rada pokazuju da su na više od polovine gradilišta izvođači radova

kojoj su uslovi zaštite primenjeni 99,9 odsto, a sada rade na poboljšanjima do 100 odsto. Lično je dao inicijativu da inspekcija ulazi na gradilište nenajavljena (što ranijih godina nije bilo moguće), napominje da se sada proverava da li radnici na posao dolaze mamurni. Problem je, kako kaže Cenić, onaj vrlo debeli sloj malih i srednjih preduzeća, poslodavaca i preduzetnika do kojih teško dopiru pojmovi kao što je briga o zaposlenima. To su mladi, novokomponovani poslodavci nastali tokom kriznih godina i nesrećne privatizacije, ističe Cenić. »Radi se na divlje, bez licence, pa su i odnosi takvi. Kada inspekcija dođe na gradilište radnici se razbeže, a poslovođa pokazuje listu sa samo dva imena zaposlenih. Za taj sloj ljudi život je nula«, kaže Cenić i ističe da će Srbija imati teškoće zbog toga i pre ulaska u EU. On podseća da je u vreme socijalizma preventiva u građevinarstvu bila na visokom nivou. Kranisti su odlazili na lekarske pregleda tromesečno i polugodišnje, uopšte gtađevinski radnici imali su nekoliko vrsta pregleda. Pojedina preduzeća to praktikuju i danas, ali je u većini ta zaštita izostala zbog ekonomskog i socijalnog haosa, kaže Cenić i naglašava: »Mi hoćemo da to što je bilo pozitivno vratimo«.

Sada u građevinarstvo odlaze oni najsiromašniji, neobrazovani, koje život tera da rade sve i svašta ne razmišljajući o riziku, kaže Bratislav Cenić. Scena na gradilištu kojoj je i sam prisustvovao izgleda ovako: dolazi radnik, kaže ime i šta može da radi, a poslovođa mu određuje platu 300 evra i socijalno osiguranje. Radnik bi, međutim, da dobije sve, pa mu gazda nudi 500 evra, ali upozorava radnika da u slučaju nesreće niko ne snosi

	Olivija Rusovac