Bez preterivanja možemo reći
da razloga za strah ima svuda oko nas, i to iz
dana u dan sve više, jedino što ne reagujemo svi
podjednako na te neprijatne izazove. Ako se neko
ne boji, recimo, određenog čoveka kome se zamerio,
te očekuje osvetu (od koje niko nema načina da
ga zaštiti), možda je u panici pred saznanjem
da je danas mnogo bolesti na koje ponekad ne ukazuju
nikakvi simptomi. I koje, ne mareći za upozorenja
te vrste, jednostavno naiđu i, čas posla, odnesu
čoveka. Ili ga ostave tu, u životu, ali mu taj
život zagorčavaju. I evo jednog ubedljivog povoda
za nepoverenje, čak za paniku: toliko se govori
o »fantastičnom razvitku medicine«, a toliko je
teških bolesti. Lekari leče koliko mogu i moraju,
ali bol je u osnovi nesavladiv, i pored impozantno
uznapredovale farmacije, a u njoj čitave skale
analgetika. Nije li to u direktnoj suprotnosti
sa tvrdnjom o uzletu savremene medicine?
Verovatno jeste, ali kao opravdanje ove kontradiktornosti
može da posluži saznanje (neka mi oproste lekari)
da je unapređena samo dijagnostika, ali ne zahvaljujući
isključivo epohalnim medicinskim istraživanjima,
nego mnogo više tehnici i tehnologiji. Međutim,
za bolesne najvažnija je terapija (»ma šta me
se tiče nauka, oslobodi me bola i patnje«, reći
će svaki od njih). Težak bolesnik, neutešno veliki
patnik – glavni je objekt i ovovremenske i nekadašnje
medicine i zato nije čudo što parnjaci te medicine
već od početka srednjih godina žive u strahu od
razbolevanja. Ali i od toga da neće moći da se
leče, jer teško je stići do »državnog« lekara,
a oni mnogobrojni privatni, kao i svi lekovi odreda,
nepodnošljivo su skupi (pa se lečenje često »gura
pod tepih«).
Nešto manji, mada nikako ne beznačajan strah zadaje
čoveku osećaj da je nesiguran na svom radnom mestu,
te da će ga, zucne li nešto... o velikim obavezama,
maloj plati ili kratkom godišnjem odmoru, za tren
oka izgubiti. Ako neko nekome kaže, blago tebi,
ti imaš zaposlenje a time i redovne prinadležnosti,
on je izrazio zavist zbog tuđeg sređenog života
koji on nema, ali mu u tom trenutku sigurno nije
pala na pamet i manja ili veća nesigurnost pomenute
»sređenosti«. Možda ne svaki zaposleni, ali mnogi
od njih ne osećaju se bezbedno na svom poslu,
s tim što sigurnost može koliko sutra da bude
uzdrmana; ne isključivo ličnom krivicom nego objektivnim
dešavanjima. Propada preduzeće, ukidaju se ta
i ta radna mesta, menja se profil rada, te je
potrebna druga vrsta stručnjaka – i tako dalje.
Neko će reći, i to s pravom, da je »drhtanje«
nad svojim poslom i usrdan trud da se savesnim
radom sačuva, preteća pojava savremene civilizacije
kojoj hrlimo. Ili direktnije, kapitalizma, dok
je u socijalizmu moglo mnogo šta da se zabašuri,
da se površno radi i, što je (bilo) najupečatljivije,
da se u svako doba »bude bolestan«.
Uzeću bolovanje... da okrečim stan... da završim
honorarni posao... da stavim ajvar i kisele paprike
ili nešto slično – govorilo se još pre koliko
dvadesetak godina. I išlo je to kao podmazano.
Danas ne ide. Danas čovek i bolestan radi! I u
panici je pred mogućnošću jačeg obolevanja koje,
ako potraje i iskomplikuje se, može da ga košta
posla. Može, a (srećom) ne mora, mada to »ne mora«
ne umanjuje strah i sumnjičavost.
U ovom negativnom raspoloženju uteha i podrška
je – porodica. Naravno, ako je u njoj sve u redu.
A ako nije? Ako se raspada, na primer? Ili ako
je uopšte nema?
»Sam(a) sam, nemam nikoga na koga bih se oslonio/la«,
često čujete da se neko žali. »Imaš prijatelje,
zar oni nisu važni«, kažete. »Imam, ali svako
je zaokupljen svojim problemima, niko nema vremena
za druženje, niti je spreman da sluša tuđe žalopojke«,
uzvraća usamljenik/ca.
To je tako, zaključujete i sami znajući da ono
prisno druženje pripada prošlosti i da danas za
ovaj »luksuz« niko više nema vremena. Time ste
i nesvesno naveli još jedan razlog plašnje, nesigurnosti,
nezadovoljstva.
A napred navedena ugroženost? Ili, preciznije,
osećaj ugroženosti, jer ako je neko negde ko zna
zašto ubijen, ako su nekome opljačkali stan dok
je bio na godišnjem odmoru, ili ako je nekoga
ujeo besan pas, to ne znači da će se isto dogoditi
vama. Ali, to se desilo, to postoji kao mogućnost
i ta mogućnost može da vas takođe pogodi. Kako
se odbraniti ili kako izbeći neprijatnost?
Jednostavno: ne ići nikuda. Ne izlagati se pomenutim
dogodovštinama. I ne otvarati vrata nikome bez
provere ko kuca ili zvoni, ko hoće da uđe.
Koristan savet, ali teško izvodljiv. Nismo rođeni
da se zavučemo, svejedno da li u porodično ili
samotno gnezdo, rođeni smo da saobraćamo s ljudima,
da živimo među njima. Da izlazimo, idemo tamo-amo.
A vetrometina na kojoj živimo je rizik. Očigledno,
kod nas nema života bez rizika. I bez opreznosti
koju taj rizik zahteva.
 |
| |
Nada
Mijatović |
