Vukadini naših dana

Samo što je izašla majska Republika javlja mi se onaj moj prijatelj (koji, ako se čitalac seća, pokušava da srednjovekovnu Festu stultorum – Praznik luda, Praznik magaraca – primeni na naše vreme, zamenom uloga): kad je već tako, svrati na piće!
Odlazim, odmah, obilaznicom oko Beograda, preko mosta »sa pilonom« i novouspostavljenim trajektom, zaboravljajući u žurbi da mu kupim par flaša »Armanjaka«, zbog čega me »drma« nespokoj: kako da ga odobrovoljim, šta mu znači ono – »Kad je već tako«...
To ti znači, kaže mi prijatelj, da si obelodanio u novinama moje proučavanje »Feste« – šta se to koga tiče... Jesam, velim. A tiče se. A nisam ti ime odao!
Dobro, eto olakšavajuće okolnosti. A ako ćeš ubuduće da me prepričavaš, nadeni mi neko, onako, ime, recimo – Predrag.
I onda me, uz čašicu ljute »indulgencije« podseća na Vukadina, nesuđenog Sozontija, trinaesto Vujadinovo dete (»a kupus u kacu, a dete u kuću«). Izvlači mi sećanje na đačko čitanje Sremčevog romana, posebno na scenu kad ćiftice zaustave seljaka na početku ulice i opomenu ga da im ne kida konce koje oni, vredno, suču. Konci svileni, kažu, zato se ne vide. Pa šta da radim, pita seljak u čudu. Ja l’ se vrni, pa drugim sokakom, ja l’ preskači konce!
Kad vidi da mu nije druge (»moraš, rođače«) – rođak preskače. Ćiftice popadale od smeha: »Tako, sokole«. »Ha, još jednom!«
Ne misliš li, pita Predrag, da i mi preskačemo konce, i čuješ li kako nove ćifte, »tranzicione«, pocrkaše od smeha? Pisanje »Vukadina« Sremac je završio 1896. godine, eto, pre više od veka. Korenje, koje ćemo možda jesti jednog dana, duboko je. I dublje...
Vukadin je, pisaše Jovan Deretić u Srpskom romanu 1800–1950, tip malog ariviste i karijeriste koji, bacivši obraz pod noge, hoće po svaku cenu da uspe u životnoj borbi. Spreman na sve da bi ostvario svoje sitne i sebične ciljeve, Vukadin ima u karakteru jedan fatalni nedostatak koji mu ne dozvoljava da postigne nešto veće i značajnije.
Stara je to priča, prekidam Predraga, o skorojevićima i karijeristima...
Ne kažem da nije, odvraća moj prijatelj, ali ja samo pribiram »materijal« za »Praznik

magaraca«. Dakle: »pošto mu nedostaje smisao za istrajan i mukotrpan rad, Vukadin se, da bi došao do svojih ciljeva, služi lukavstvom, prevarom, blefom«. I tako, dan po dan, »vukadinovski metod« je urodio plodom. Tog 15. jula svi listovi i listići samo su o Vukadinu pisali. »Celom je svetu poznato (pisao je jedan listić) kakav je Srbin na bojnom polju, i da se na tome polju može slobodno meriti sa ma kojim narodom. Ali, dok su drugi srećni narodi napredovali u kulturi, mi smo morali biti na mrtvoj straži za tu kulturu. Stoga smo doskora na drugim poljima kulturne utakmice zaostali i o nama se nije čulo. Tako je bilo do juče. Ali 14. jula – baš na sam dan razorenja Bastilje! – jedan sin ove zemlje, Vukadin Krkljić, pokazao je da se i na tom polju možemo takmičiti sa srećnijim narodima...«
		Zvekir iz Janjeva Zvekir dobijen na dar 1983. godine od jednog janjevskog kovača. Izrada pre Drugog svetskog rata. Na mojim je ulaznim vratima, postavljen sa unutrašnje strane, da ga neko ne skine

Podvig koji ga je uzdigao na pijedestal nacionalnog junaka, Vukadin je ostvario u cirkusu. U studiji o Stevanu Sremcu znameniti kritičar Jovan Skerlić malo se bavio »Vukadinom«, smatrajući da je autor »video problem, ocrtao ga, ali ga je izveo kao lakrdiju«. Bio je to jedan od promašaja Skerlićevih, i onih koji su mislili slično.
»Učeni sin i branilac otadžbine« poveo je u cirkus gđu Kaju i jednu komšinicu, i odlučio da pobedi Bucefalosa, za nagradu od dvadeset mincaća (dukata). Bucefalos je bio »čuven magarac u svoj Jevropi, neukrotimi magarac«. Kako je Vukadin obišao tri puta arenu (i još jednom, pride) na neukrotimom magarcu, to samo on zna. Poslednji krug je jahao praćen zvucima muzike. A posle hvalospeva u listovima i listićima, Vukadin je zahtevao da postane »ukazni đumrugdžija«, to jest carinik, što mu je g. ministar i omogućio.
U našem vremenu, već pomenuti istoričar srpske književnosti dr Jovan Deretić prevrednovao je Sremčev satirično-humoristički roman, ubedljivo utvrdivši da »Vukadin sadrži najdublju istinu o našim naravima i našoj sredini, gde se malo cene sposobnost, znanje i rad, a najveći uspesi se postižu na lak i jeftin način«.
Tako se, moj Nenade, Vukadin upisao u »elitu«. Možda bi danas, da je živ, razglašavao kako ne dâ Srbiju. Reći ćeš da je aluzija previše direktna... Nije važno. Ti znaš da ja to tamo neku građu skupljam... U njoj je i ovaj moj san iz devedesetih godina, posle »vršenja gledanja« prenosa iz narodne skupštine i večernjeg prejedanja knedlama s pekmezom. Elem, u tom košmaru, jahao me neki magarac. Vikao sam, u snu, kao Sančo Pansa: ni od koga ja trudan nisam. Je l’ možeš da mi veruješ?

	Nenad Strmac