Čija je turska mantija?

Ponajpre se pod ovim imenom (grcizam mantion) podrazumeva deo odeće sličan (...) dugačkoj odori, haljina sveštenih lica, ogrtač, plašt,ali je u upotrebi i manje korišćeni turcizm (manti)kojim se naziva vrsta pite. Samim Turcima (koji je uglavnom ne smatraju pozajmicom) reč je, kako se pretpostavlja, stigla sa dalekog istoka, odnosno iz Kine (mantou). Neki istraživači kulturne istorije jela vezuju je, međutim, za centralnu Aziju. Pod istim ili sličnim imenom (mantu, mandu, monoi sl.) javlja se u nizu azijskih zemalja: Koreji, Avganistanu, Tibetu, Uzbekistanu, Kirgistanu, Kazahstanu, Iranu, Jermeniji, Turskoj. Ukratko, bila je popularno jelo u nekadašnjem SSSR-u, a smatra se i tipičnim jelom u svetom gradu Meki, kao i kod Tatara na Krimu.
Na zapad treba da je stigla posredstvom Turaka u vreme Džingis-kana i Tamerlana. Turski i mongolski konjanici su je, tako hoće priča, nosili sa sobom smrznutu ili suvu da bi je, na prvoj logorskoj vatri, brzo skuvali. Otuda u Turskoj i naziv tatarski burek,što bi ukazivalo na vezu mantije s nomadskim narodima. Iz Anadolije je vrlo rano stigla – kao ravioli – u Italiju. Prvi pomen datira iz sredine XIV veka.
U relevantnim rečnicima mantija se opisuje kao jelo od testa i mlevenog mesa, vrsta testa i pašteta sa mesom. I dok se u azijskoj kuhinji uglavnom kuva na vodi ili, češće, na pari, u Turskoj i Srbiji se peče u pećnici. U Balkanskoj kuhinji (iz 1987) mantije se ubrajaju među predjela, nadev se sastoji od mlevenog svinjskog mesa, ulja, crnog luka, bibera i aleve paprike. A priprema se ovako: »punu kašiku nadeva stavljati na sredinu svakog testa (kocke veličine 10x10 cm), a zatim preko nadeva sastaviti krajeve kvadrata. Na taj način je nadev umotan u mantiju«. A »kako za pripremanje ovog vanrednog srpskog specijaliteta treba dosta vremena, to se gostu za koga se priprema time ukazuje posebna počast«.
U međuvremenu se mantija sve više spravlja u posebnim radionicama i takoreći nezaobilazno je posluženje na novopazarskim svetkovinama svih vrsta. U ovom gradu se mantija može kupiti i u posebnim kioscima na ulici. Priprema se i dalje i po kućama, a na ceni su one – sasvim male.
Mantija je bila popularna i u Vranju (»jedna vrsta testa punjenog seckanim mesom ili jajima pomešanim sa sirom«), dok se u Pirotu nekad čak ubrajala među hrišćanska kultna jela (»vrsta pite od dve juvke, što se mesi na Mladence, u sredi je pirinadž, a spolja se namaže medom«).
U Sarajevu se, shodno Bosanskom kuharu Alije Lakišića, jedu klepe (ili čikovi burek) koje se, kao i mantija na azijskim prostorima, kuvaju u kipućoj vodi. I kao i u turskoj kuhinji i ovde se serviraju prelivene kiselim mlekom i belim lukom (ima i varijanta da se prethodno zapeku).
Ovo muslimansko gradsko jelo spravlja se takođe na Kosovu, po crnogorskim gradovima (u Rožajima se peklo u pećnici a zatim prelivalo belim lukom), zatim u Albaniji a, verovatno, i drugde.
Danas se čak može govoriti o come-back-u ove vrste pite jer počinje da pristiže, kao u vreme Džingis-kana u smrznutom stanju, i u Beograd.

	Olga Zirojević