Nikolas Sarkozi više ne ostavlja samo utisak da je proamerički raspoložen. Godine 2007. otišao je u specijalnu posetu u Kinibankport, da bi se komotno sreo sa Džordžom V. Bušom. Pošto nisu govorili jezik onog drugog morali su da uzmu prevodioce. Te bi meni možda bilo dozvoljeno da probam da prevedem šta se događalo.
Da, Sarkozi koristi govor koji mnogo bolje zvuči američkim ušima nego govor bilo kog njegovog prethodnika u dugom periodu. Da, sada postoji stara pouzdana Nemačka, sa konzervativnim kancelarom, koja, izgleda, brine vladu SAD mnogo više nego stara, nepouzdana, antiamerička Francuska. I, da, Sarkozi izgleda da koristi istu retoriku koju Buš koristi za Iran, Avganistan i Izrael (mada još ne i Irak).
Ali, zabeležimo nešto što se blago provuklo u razgovoru. Francuska šalje 800 vojnika više u Avganistan, ali jedino u istočni region. Ovo oslobađa neke američke trupe koje će biti upućene na jug, koji je istinski opasno područje. Kanađani su insistirali na pojačavanju snaga na jugu, gde su, praktično, sami držali odbranu, tvrdeći, kažu, da će biti potisnuti. Nemci, Britanci, Holanđani, svi su odbili da šalju svoje trupe na jug. Zbog toga se veoma ljutio sekretar odbrane SAD Robert Gejts. Sada je Francuska, umesto drugih zemalja, ljubazno omogućila Amerikancima da ispunjavaju svoju misiju. Quelle generosite d’esprit!
I, da, Francuska je glasala na sastanku NATO-a da se podrži predlog SAD o operaciji postavljanja raketne odbrane u Poljskoj i Češkoj Republici. Ali, Francuska se napadno pridružila Nemačkoj (i Velikoj Britaniji, Beneluksu, Španiji i Italiji) u odbijanju da se popusti želji Gruzije i Ukrajine za ulazak u članstvo NATO-a, jer bi to bilo provokativno za Rusiju. Francuska je, na taj način, dopustila Dž. V. Bušu da isproba svoju sreću i da o toj stvari raspravi sa Vladimirom Putinom. Quelle generosite d’esprit!
I Francuska je rekla da će sada postati »skroz-na-skroz« učesnik u NATO-u, jer – ili je to bila pogodba – SAD sada podržavaju princip ujedinjene odbrambene sile Evrope, neprekidno uveravajući da će ona, nekako, biti vezana za NATO. Imajući na umu da su se SAD, poslednjih dvadeset godina, borile i zubima i noktima protiv ideje ujedinjene evropske odbrambene sile, ovo ne izgleda kao mala pogodba. Istina je da je predsednik Buš verbalno podržao tu ideju na nedavnom sastanku NATO-a u Bukureštu. Ali, kao što je Le Monde upozorio u svom uvodniku od 4. aprila, pod naslovom »Francuska i NATO«, Bušov govor je bio samo govor. »Pre nego što poništi odluku iz 1966. (o povlačenju Francuske iz integrisane komande NATO-a), gospodin Sarkozi bi morao da dobije neke stvarne američke garancije, a ne samo govor.« U svakom slučaju, Sarkozi je, u svom govoru u Bukureštu, rekao da su evropske odbrambene snage istovremeno i njegova »ambicija« i njegov »prioritet«. Tako je jasno da ta stvar stvarno još nije dovedena do kraja.
Kada je 7. marta 1966. general De Gol povukao Francusku iz integrisane komandne strukture NATO-a učinio je veliku stvar. Sve američke trupe plus štabovi NATO-a morali su da napuste Francusku. U stvari, to nije bila iznenadna odluka. Francuska se lagano povlačila iz integrisane strukture godinama pre toga. A kada je Francuska isprobala svoje nuklearno naoružanje De Gol je objavio da će ono biti upotrebljeno da zaštiti Francusku od svega (i u svim pravcima) što SAD baš nisu volele da čuju. Ali De Gol je bio oprezan pa je rekao da Francuska ostaje deo NATO-a – upravo suvereni deo NATO-a, bez francuskih trupa pod američkom komandom.
Kao što je napuštanje integrisane komande NATO-a bilo postepen proces, takav je i proces pune reintegracije. Bio je to Žak Širak, a ne Nikolas Sarkozi, koji je započeo proces 1995. tako što se Francuska ponovo pridružila vojnom komitetu NATO-a. I, kao što možemo videti, Francuska od tada nije dalje odmakla. A pošto Francuska nikada stvarno nije bila izvan NATO-a ona sada stvarno i ne ulazi u NATO.
Šta je, dakle, smisao ovog bučnog isticanja političke promene? Le Monde je započeo svoj uvodnik frazom »stvar simbola«. De Gol je dao jednu simboličnu izjavu – onu o francuskoj nezavisnoj spoljnoj politici. Šta Sarkozi pokušava da simbolizuje danas? To nije, kao što je i Le Monde istakao, stvarna reintegracija, pošto je, po svemu, Francuska već uveliko reintegrisana.
Postoje dva moguća odgovora na ovo pitanje. S jedne strane, Sarkozi je preduzeo posao preuređenja uticaja francuske desnice. U njegovom usponu na vlast unutar desnice njemu su se suprotstavili svi preostali (sada vremešni) golistički kadrovi. Izgleda da on pokušava da očisti sveprisustvo De Gola u francuskoj političkoj stvarnosti, i da ga pošalje u muzejski status koji je, odnedavno, u tzv. De Golovom istorijskom i vojnom muzeju Les Invalides u Parizu. Ovo je, možda, opasna igra koju Sarkozi igra jer će, verovatno, sledećih deset ili više godina figura De Gola nastaviti da izranja iz redova francuske desnice.
Drugi mogući odgovor je da on potajno pokušava da udovolji golističkom nasleđu. Jasno je da su ujedinjene evropske odbrambene snage vrlo golističke po tonalitetu. Posle svega, čovek može da se pita kakva je to bezbednost ako će ova odbrambena sila dopunjavati, a da se nikad ne suprotstavi NATO-u. To znači da kada Evropljani jednom stvore svoje odbrambene snage oni mogu da glasaju za raspuštanje NATO-a i da ostanu ne samo sa Evropskom unijom i evrom, već i sa značajnom vojnom silom. A ova vojna sila bi mogla, razumljivo, da sklopi sporazum sa Rusijom.
U svakom slučaju, suviše je rano da se neokonzervativci naslađuju zbog jačanja uloge Francuske u svom polju.