Srpska politička elita, kako njen vladajući tako i njen opozicioni deo, svim sredstvima »brani Kosovo i Metohiju«. Nema nijednog njenog pripadnika koji iole drži do svog statusa da se ne kune da ne dâ Kosovo i Metohiju, da neće priznati eventualnu nezavisnost Kosova, kao da ta nezavisnost zavisi samo od njihovog priznanja. Predsednik Vlade Srbije, koji ne zna da li će izaći da glasa na izborima, sprema se za novi »Kosovski boj«. Ovaj put sa Amerikancima, a ne sa Turcima. Predsednik Republike u predizbornom procesu borbe za drugi mandat zaklinje se u vernost kosovskom zavetu i preambuli Ustava, ne pitajući se kolika je specifična težina njegovih izjava da »nikada, nikada, ama baš nikada« neće priznati nezavisnost Kosova. Ministar prosvete dao je više javnih izjava o Kosovu nego o stanju obrazovanja u Srbiji. Ministar za Kosovo i Metohiju svaki čas »daje direktive« šta Savet bezbednosti mora poduzeti, šta Evropska unija mora činiti, kao da nemaju nikakvog drugog posla nego da izvršavaju njegove »naloge«. Ministar za ekonomiju i regionalni razvoj nudi svim punoletnim građanima Srbije, koji to pravo nisu ostvarili, besplatne akcije velikih javnih preduzeća, ali se ni na koji način ne izjašnjava da li se ponuda odnosi i na građane Srbije, Albance, koji žive na Kosovu i Metohiji. Sudeći po tome da pominje cifru od četiri miliona punoletnih građana, očigledno je da na njih i ne pomišlja. Svi bi oni hteli suverenitet nad teritorijom bez građana. Brane »neotuđivo pravo suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom«, ne pitajući se nijednog trenutka zašto većina građana-Albanaca ne želi više da živi u državnim granicama Srbije ni pod kojim uslovima, čak i pod uslovima dosad neviđeno široke autonomije. Kao što se ne pitaju koji efektivni suverenitet ima Srbija danas nad Kosovom. Za sada produktivan dijalog između predstavnika države Srbije i predstavnika Albanaca sa Kosova nije na vidiku. A odgovornosti za tu situaciju ne leže samo na srpskoj ni na albanskoj strani, mada su i njihove odgovornosti očigledne.
Pretvorivši nesumnjivo ozbiljni kosovski rebus u pitanje svih državnih pitanja Srbije, politička elita u Srbiji upotrebljava sva sredstva koja su joj na raspolaganju da brani i propagira svoje stavove. To samo po sebi ne mora biti nelegitimno, tim pre što čak ni predstavnici Srpske radikalne stranke, koji dobošare po Srbiji, svojim dobošima ne dodaju ratne trube. Upotreba svih raspoloživih sredstava ima, ipak, bar dve slabe tačke. Prvo, eventualno proglašenje nezavisnosti Kosova, s obzirom na odnos snaga u svetu, zapravo je formalizacija postojećeg stanja, stavljanje tačke na »i«. Jedino je pitanje da li je tragičnim događajima opterećen proces raspada zajedničke jugoslovenske države veoma mogućim proglašenjem nezavisnosti Kosova definitivno završen. Drugo, pretvaranje Kosova i Metohije u »pitanje svih državnih pitanja« angažuje ogromne ljudske energije, materijalna sredstva i predstavlja plodno tlo na kojem niče populizam, šovinizam, ksenofobija i rasizam. Sve to slabi ionako nejake demokratske potencijale Srbije i udaljuje je od procesa evropskih integracija i puta prosperiteta.
U toj borbi za »srce Srbije« nebitno je to što Srbija od njihovih ideja često ne zna gde joj je glava, a i neki drugi delovi tela. Oštrina s kojom se »brani suverenitet« nad Kosovom i Metohijom namenjena je »za unutrašnju upotrebu«, za održanje ili jačanje vlastitih

službu »odbrane Kosova«. Građanima Beograda su se i u tramvajima i autobusima smešili Abraham Linkoln, Džon Kenedi, Vinston Čerčil, Šarl de Gol... (Zanimljivo je da je reč o državnicima velikih zapadnih sila. A upravo te sile politička elita optužuje da Srbima »otimaju Kosovo«.) Tako uz fotografiju generala De Gola stoji i apokrifni citat: »Suze će presušiti, mržnja utihnuti, poprišta bitaka biće zaravnjena – ali će ostati naša otadžbina«.
Ova manipulacija imenima velikih svetskih državnika je, politički možda neznatan, fini pokazatelj nedoraslosti, pa i nesposobnosti srpske političke elite da se suoči sa izazovima vremena. Dok iskorišćava imena dva američka predsednika, stradala u atentatima, kao simbole demokratske orijentacije Amerike, u isti mah veći deo te elite likuje nad imenom predsednika vlade Srbije koga su ubili pripadnici elitne državne vojno-policijske jedinice, što je i u sudskom procesu dokazano. Čoveka koji je Srbiji donosio kakvu-takvu viziju demokratskog i ekonomskog razvitka povlače po blatu sitnih političkih kalkulacija, nazivajući ga kriminalcem i mafijašem, ali se pozivaju na Abrahama Linkolna i Džona Kenedija! I tužno i ružno!
Još su se više obrukali pozivajući se na velikane britanske i francuske politike dvadesetog veka – Čerčila i De Gola. Da su se bar malo potrudili saznali bi bar toliko da je Čerčil, duboko razumevajući i zastupajući interese Ujedinjenog Kraljevstva, učestvovao u pregovorima sa Ircima koji su u dva koraka doveli do stvaranja Republike Irske. A (zlo)upotreba imena generala De Gola u Srbiji nije prva. Pre više decenija je sitna politička čaršija širila priču o bliskom ličnom prijateljstvu tog simbola antifašističke borbe Francuske sa srpskim kvislingom Dražom Mihailovićem!
Sada se ovde poteže ime tog državnika u političko-propagandne svrhe gubeći iz vida neke elementarne činjenice. De Gol je, na primer, imao toliko državničke mudrosti, političkog nerva i osećanja za veličinu Francuske da je izvuče iz krvavog rata u Alžiru koji je razarao francusko društvo i državu u celini. Pri tom je menjao i zastareli politički sistem Francuske i rizikovao svoj život. Za razliku od Srbije, institucije francuske države uspele su da njegov život zaštite i pred nasrtajima pripadnika specijalnih padobranskih jedinica francuske armije. »Izgubio« je Alžir, ali je spasao Francusku. Suze su presušile, mržnja je utihnula, poprišta bitaka su zaravnjena – ali je ostala Francuska. Kada su građani Francuske odbili njegov predlog daljih reformi dostojanstveno se povukao iz političkog života, mada, gledano striktno legalistički, to nije morao da uradi. Dao je reč, i to je uradio. A ovde se takođe daju reči, da bi se već sutradan kršile.
Može – mada ne bi trebalo – srpska nacionalistička politička elita da radi šta god hoće. Elementarna ljudska pristojnost, ako ne i politička korektnost koja ne stanuje ovde, ipak bi nalagala da u kola svoje politike prema Kosovu ne upreže takve ličnosti kao što je general De Gol i da ga ne poziva u novi »boj na Kosovu«. Kasno je, a i beznadežno. Bilo bi to korisno za građane Srbije, da se ne bi osećali posramljeno, da ne bi morali jednog dana da se stide zbog toga šta je sve činjeno u njihovo ime.