Treća Srbija

Izborni neuspeh uspešnog Velimira

Ima noći kada tugu točim ’mesto vina, Al nema dana kol’ko je na srcu rana. Dino Merlin i Vesna Zmijanac, »Jorgovani«

... a godinama je patio što mu se »ološ beogradski« podsmehuje i besneo što ga ne primaju u visoko društvo, iako im on svojim veštinama otima glasove od socijalista i radikala. Ipak, ostajao je na galeriji, škrgutao zubima i gledao kako to Dinkići uzimaju na velikim poslovima, od »Energije za demokratiju«, pa do šverca šećera; zadovoljavao se oglobinama, kanta mazuta tamo, komad asfalta onamo, probao i više, pa dobijao po prstima, pa opet besneo, pa opet i ponovo gledao i učio, skidao fore pred ogledalom, šišao se na opasno, kvarcovao, magistrirao a da nije ni diplomirao, učio srpski, slao Miroslava Markićevića da uči srpski, i dalje grešio, ali sve ređe, a kod kuće sve vreme igrao na sigurno – psovao ološ beogradski što se gradi dok Srbija radi, vapio za projektima, kudio Dinkića da je pre vremena izašao iz ludnice, uvlačio se radikalima, mirio sa Draškovićima... te naposletku ušao u Koštuničinu vladu.
Živnuo, razmahao se.
Ostavio brata Voja da stoluje Čačkom, poveo brata Drinja za Beograd da pazi na putarinu, razjurio Komisiju za zaštitu prava ponuđača, pravio ulice i trotoare po četničkim zabitima u kojima prethodnih pedeset godina ni čestitog puta nije bilo, otvarao međuseoske magistrale, grabio lokomotive, puštao nas da kraduckamo šrafove, razmetao se za tri Dinkića, delio NIP i zlo sa Dinkićem, upao u sledeću vladu... i onda konačno izborio svoj veliki projekat – autoput do Požege, i naš Veljo je ušao među velike. Kao gedža gedži, verovatno bi trebalo da mu pružim ruku, i još da priznam da, brat bratu, u onim četničkim zabitima zaista pedeset godina nije bilo poštenog puta.
Drugim rečima, Velimir Ilić je najmanje kriv što predstavlja uspešan model kako se u Srbiji mogu »praviti rezultati« i kada niste deo dogovora među prestoničkim prevarantima. U ovakvu metropolu Čačak će uvek izvoziti samo nove »Velje«.