Uz 20. godišnjicu Republike i povodom knjige u novinama U traganju za normalnim životom objavljene u prethodnom broju našeg lista

Kada ćemo živeti normalno

Čitaoci našeg lista u Novom Sadu, Nišu, Beogradu, Zrenjaninu, Kruševcu i Vrdniku u dijalogu s Uredništvom ističu da bez kulture, slobode pojedinca, koja je osigurana zakonima, i visokih ličnih aspiracija nema uslova za normalan život. Ukazano je da smo u opasnosti da podlegnemo nenormalnosti i svojevrsnom »umoru od života«

Ovi razgovori otkrivaju jedan paradoks. Naime, oni ostavljaju jak utisak da je ljudima dosta teško da formulišu ono što im je najbliže, a to je njihov vlastiti život. Oni više vole da slušaju o tome šta je to traganje za normalnim životom, nego da o tome izraze sopstveni stav. Primetno je takođe da se normalnost prihvata na njenoj donjoj granici, odnosno da je dobro što smo izašli iz ratova, umesto da se ciljevi postave radikalnije, a to znači živeti sa svešću da neće biti normalnog života sve dok se smatra da u našoj zemlji može nekažnjeno da se ubija i pljačka.

Značaj kulture i slobode pojedinca

Najkritičkije razmišljanje u vezi sa preprekama ka normalnom životu zabeležili smo u Novom Sadu. Susret sa čitaocima Republike i urednicima organizovali su 11. decembra direktor Studentskog kulturnog centra Jovan Gvero i slikar Nikola Džafo (nekada saradnik Republike) u Art-klinici, multimedijalnoj galeriji ironičnog otklona od »bolesnog stanja društva«.
Jovan Gvero je istakao da »Republika ustrajava na cilju da se država unormali, ali na putu od uzleta građanskih protesta ’96/97. i 2000. godine stvari su se izjalovile i sada je ružnije nego što smo mogli da pretpostavimo«. On je ukazao da je potrebno da se objasni zašto su događaji krenuli takvim tokom.

Država–rezervat

Za Natašu Heror-Aradi, koja vodi projekat »Antidoba straha«, kultura je najvažniji bedem protiv stihije nenormalnosti. Našoj naciji je potrebno dubinsko i dugotrajno lečenje i integrisanje ljudi u svakodnevni život. Imamo decu od 25 godina a ni do Segedina nisu išla, ovde se živi kao u rezervatu, u atmosferi ksenofobije i straha od drugačijeg, od onog što nije Srbija. Ljudi imaju teškoće da ispolje emociju ljubavi i radosti, često se ispoljavaju mržnja i nezadovoljstvo, rekla je Heror-Aradi. Ona lek vidi u kulturi i umetnosti koja će integrisati ljude i učiniti ih odgovornim. »Savremena umetnost može da dâ odgovor na ono što se nama dešava, ne samo ovde nego i na čitavoj planeti, da nas nauči da mi činimo društvo i da to nije nešto imaginarno.«
Stojan Milinković je ocenio da su institucije na strani vlasti, a protiv građana. Demokratsko društvo će nastati onda kada budu postojali zakoni koji će štititi pojedinca, a ne Srbina, Albanca i sl. Za dobre zakone se treba boriti, ali je država najveća prepreka slobodi pojedinca, rekao je Milinković.
Povodom ocene da je Republika važan događaj u našoj kulturi i da je ona »katalog poraza, nada i izneverenih obećanja i najdosledniji borac za građansko društvo«, Nebojša Popov je podsetio da je u novosadskoj porti Saborne crkve sahranjen Boža Grujović koji je 1805. godine pripremao prvi srpski ustav i zapisao da »tamo gde nema slobode ljudi žive kao zveri«. Da se to ne bi dogodilo, potrebna je vladavina zakona, rekao je Popov podsetivši da ni toliko ne bismo znali da Grujovićev tekst nije sačuvan u Memoarima prote Mateje Nenadovića. Niti je sačuvan original fragmenta, niti je obeležen grob Bože Grujovića. Ali je bitna ideja slobode. Da stvar ipak nije tako beznadežna i da neka memorija postoji, svedoči i prošlogodišnja debata u Novom Sadu, »Javni čas umetnosti«, u kojoj je oko 500 građana raspravljalo šta se u kulturi i umetnosti događalo u Novom Sadu pre 30 godina. Ako nestanu i tragovi stvaralaštva otpora ideološkoj represiji nema ničega što ograničava agresivnost, rekao je Popov izražavajući uverenje da je memorija ipak otporna na oblike nasilja. Memorija će se obnoviti jer nismo svi postali ništarije i žrtve, dodao je Popov podsećajući da su 1968. godine, samo mesec dana pre nego što je planeta planula od ideje slobode i oslobađanja, sociolozi i ovde i u svetu tvrdili da su mlade generacije konformisti, a studenti pasivni.

Krstan Malešević, koji »Republiku čita od prvog broja, kako kaže, s olovkom u ruci«,

izrazio je poštovanje za istrajnost Nebojše Popova pre svega u misiji stvaranja građanskog društva. Malešević spor oporavak društva u prvom redu vezuje za »užasno niske demokratske aspiracije građana«. Malo je ljudi kojima je stalo do odbrane dostojanstva, a bez vlastite borbe za dostojanstvo nema govora o emancipaciji. Drugi uzrok Malešević vidi u veoma niskom nivou obrazovanja, jer četvrtina građana nema ni osnovnu školu, ali zato intelektualnih apologeta ima mnogo. Treći uzrok sporog oporavka je autoritarna svest koja preovlađuje kod dve trećine građana, tvrdi
		Razni su oblici nasilja, koji nisu toliko siloviti kao u vreme minulih ratova. A nasilnici su kao grogirani bokser, oni vrebaju i kažnjavaju »izdajnike« Kosova, kao da od njih, nasilnika, zavisi šta će biti sa Kosovom. Nas u Republici više od državih granica interesuje kako se ograničava vlast na bilo kojoj teritoriji. Ako vlast nije institucionalizovana i ograničena, onda se ni slobodoljubivim građanima ne piše dobro.

Kako odoleti metežu

trpljenje. Glavna stepenica nije pređena, nego se ponavljaju stvari koje nas uvode u haos, rekao je Popov. Drugo merilo normalnosti životnog ambijenta je korupcija. Neograničena vlast i neograničeno sticanje, nesputano ustavom i zakonima i moralnim normama, teško bi se mogli smatrati normalnim, zaključio je Popov. Atmosfera nasilja izaziva strah kod ljudi, pa su organizatori Republikine tribine iz straha čak obavestili i policiju (dvojica policajaca su prethodno došla na »mesto događaja«), rekao je Jovan Gvero. U kontekstu nasilja pomenuo je i premlaćivanje glumaca, rušenje novosadskog bedema, napade fašista. O nasilju je govorio i saradnik Republike Dragoš Ivanović, koji je ukazao na tri njegova izvora. To su vlast, političke stranke i mediji. Zaključio je da je Kosovo
		Još nismo prešli crtu koja nas deli između normalnog i nenormalnog života. Tek kad domislimo tu crtu dolazimo do razmišljanja o različitim katalozima ljudskih, ženskih, dečjih, socijalnih prava, ali dok tu crtu ne pređemo i ne vidimo da se može nekažnjeno pljačkati i ubijati, luksuz je maštati o ljudskim pravima dok nas neko može nekažnjeno ubijati i pljačkati. Deo realnosti je i da je veliki broj ljudi ’96/97. i 2000. nosio transparent »Hoćemo da živimo kao sav normalan svet«. To nije ekscentrična ideja, već tu želju treba imati u vidu kada tražimo odgovor na pitanje kada ćemo živeti normalno, rekao je Popov.

Izgubljene iluzije i nejasni kriterijumi

Organizator razgovora u Nišu o temi »Kada ćemo živeti normalno« bio je Odbor za građansku inicijativu. Novinar Velibor Petković, član Odbora, ukratko je opisao sumornu atmosferu u gradu »koji je pun kukastih krstova, i sada je akcija uklanjanja tih krstova. Istovremeno, ‘Srpski vukovi’ pozivaju da se učlanimo u tu organizaciju i agituju za pomoć. Teže je ljude angažovati da se bore za ljudska prava, nego ih okupiti zapaljivim rečima«, rekao je Petković. Raspravu su naročito podstakli neki stavovi gostiju, Dragoša Ivanovića i Nebojše Popova. Dragoš Ivanović je upitao da li postoji građanski potencijal za suprotstavljanje nasilju i šta građani misle o napadu na autore i goste emisije »Peščanik«, čije je predstavljanje sprečeno u Aranđelovcu, dok je Nebojša Popov istakao da je jedini okvir za obuzdavanje agresije kultura, a deo kulture je naša autorefleksija i razmišljanje zašto ne uspevamo da živimo normalno. Loše je ako se zadovoljavamo konstatacijama »kako su oni drugi zarozani i glupi«, jer oni to ionako neće priznati, rekao je Popov ukazujući na potrebu da se traga za mogućnostima diskontinuiteta s nasiljem kao uslovom za normalan život.

Svi smo nasilnici ili svi smo žrtve?

Domaćini su, međutim, baš na primeru »Peščanika« relativizovali razliku između nasilja i dijaloga, slabih i jačih. Tako je građanin koji se zbog straha za sigurnost i prethodnog teškog iskustva predstavio kao Ljubiša rekao da osuđuje što je u »Peščaniku« rečeno da je među onima koji su sprečili njegovo emitovanje »bilo više glava nego zuba«. To nije evropski, takav govor nas izjednačava s onima koje osuđujemo i spuštamo se na njihov nivo. Za Predraga Cvetičanina je »teror ‘Peščanika’ diskurs ugrožene manjine koja traži da dođe do reči«, dok je Nenad Popović zastupao tezu da ćemo normalno živeti kad prestane rat. Mi smo ovde jedna zaraćena strana i nemamo drugu s kojom smo u ratu. Šanse su nam veće ako pravimo mostove, »jer šta raditi sa pola Srbije koja glasa za radikale, a o njima se govori kao o bezubima. Moja uverenja mi ne dopuštaju da ih ne držim u istoj ravni, i oni su ljudi i građani«, rekao je Popović. Isto gledište zastupala je Danijela Gavrilović koja je ocenila da je svrstavanje uz »Peščanik« »autogol za građane i da se onima drugima zauvek zatvaraju usta«. Nebojša Popov je podsetio da biti objektivan na način neutralnosti znači držati stranu jačem, a oni koji su došli da spreče emitovanje »Peščanika« jesu jači jer ih štite aparati nasilja. Na konstataciju Popovića da se to gledište odnosi na milione onih koji glasaju za opciju koja se nama ne sviđa, Popov je rekao da »oni koji kažu da treba sve pustiti da govore zagovaraju kvaziobjektivnost, a to znači da treba pustiti Šešelja da propagira zločin kao ravnopravan učesnik u dijalogu«.

Šta je to normalnost

pridružila se Gorana Đorić. Ona je rekla da je normalnost za većinu u Srbiji »prezahtevan proces«. U svakodnevnom okruženju je toliko nenormalnih stvari da se ljudi, posle nekoliko neuspelih pokušaja, umore i više nemaju potrebu za Kosovom, ustavom, a »Peščanik« je »naučna fantastika«. Kada na nastavnom veću na fakultetu onaj koji vodi sastanak oduzima reč profesoru, a drugi ćute, onda je banda koja je upala na »Peščanik« nešto egzotično, rekla je prof. Đorić konstatujući da je i u malom okviru borba za normalnost

Rezignacija

O dubokoj rezignaciji ljudi (uglavnom profesora Filozofskog fakulteta) svedoče i njihove ocene o izneverenim očekivanjima nakon građanskih protesta i o aktuelnoj politici.
Predrag Cvetičanin: Rečeno je davno da će se stvari normalizovati kada se reši pitanje Kosova. Znači, moj život je život autizma, to je logika da dok se Kosovo ne reši neće se ništa rešiti. Shvatio sam da demokratska opozicija u Nišu nije ni došla na vlast, a kada su sudili devojčici koja je lepila plakate na kojima je traženo da se uhapsi Ratko Mladić, shvatio sam i koliko je Zoran Đinđić bio sam.
Građanin koji se predstavio kao Ljubiša: Mi smo lupali u šerpe, žrtvovali se i trpeli posledice na poslu da bismo dali šansu ljudima na vlasti, ali oni su nas prodali, izuzev Đinđića. Ne može narod stalno da daje šansu onima koji pričaju o Evropi. Bio sam u LDP-u deset meseci i uverio sam se da ni tamo nema unutrašnje demokratije, da su sve sami poslušnici i zato verujem da nećemo daleko stići.
Draško Bjelica: Izgubio sam svaku iluziju da je moguće ispraviti krive Drine pored akademika, generala–sveštenika, kloniranih sledbenika, pa su mi kao uteha ostali jedino časovi filozofije. Posle deset godina nije se ništa izmenilo, pa ni vrednosni sistem, i nemam iluziju da nešto mogu da učinim. Kao čovek sam se osećao jedino za vreme građanskih protesta.
Gojko Mitić: Mi Srbi radimo stvari koje su u svetu nepojmljive. Najgore prolaze intelektualci i autonomne ličnosti, a ono što se desilo sa »Peščanikom« to je destrukcija, i ona nije od juče. Kad god smo nešto pokušali, srušeni smo. Đinđić je hteo promenu, ali su žurili da ga ubiju. Legalista je postao iracionalan, epski. Narugali smo se svemu što je sveto (»sloboda, jednakost, bratstvo«). Kako da to studenti i ono malo inteligencije to ne shvataju i da kažu šta o tome misle. Hvalimo se snažnim emocijama, dok drugima govorimo kako će propasti, ali mi imamo dušu. Ja nemam snage da se nosim sa takvima jer su jači i suroviji i teško mi je da verujem da ovde racionalan razgovor ima neku ulogu.
Dragan Žunić: Imamo nesreću da živimo sa primitivnima i fašistoidnima. Nemamo hrabre medije da kažu da se ne treba igrati sa pojavama fašizma. Tačno je da se Republika obraća intelektualnoj eliti, ali je istina i da je pola profesora univerziteta ne razume. Na to je Nebojša Popov rekao da prvo treba pročitati tekst, a onda reći da li je suviše ozbiljan i komplikovan.

Kako je na đubrištu recikliran plastičan cvet

Skup u Centru za kulturnu dekontaminaciju 15. decembra bio je svojevrstan omaž Republici. Govornici Borka Pavićević (CZKD), Nadežda Gaće (predsednica NUNS-a), Dušan Makavejev, filmski reditelj, i dr Branka Prpa, direktorka Arhiva grada Beograda, komentarisali su doprinos Republike ideji slobodnog građanina, normalnosti života i značaj Republike za srpsku kulturu. Borka Pavićević je rekla da Republika predstavlja jednu od najznačajnijih i najdoslednijih platformi ideja i uporište jasnog socijaldemokratskog stava. Nadežda Gaće je istakla kritički pristup Republike u tretiranju ideja, pa i ideja o normalnom životu. Postavila je pitanje zašto ono što je u Srbiji čestito ne uspeva da se nametne kao činilac promena, nasuprot SANU, književnicima i drugima koji su odgovorni za sunovrat srpskog društva.

Veliki programi i džeparoške namere

razne revije, dok nismo stigli do tabloida. Makavejev je zatim, njemu svojstvenim filmskim jezikom, govorio o oslobađanju i revolucijama. Kada se kontrolisano društvo oslobađa, ono se ne oslobađa u pravcu oslobađanja, kaže Makavejev, a glavna i lepa stvar kod Republike je to što je to list građanskog samooslobađanja. Posle revolucije nastaje sprega zla i gluposti, potreba da se pobiju svi koje smatramo neprijateljima. A mi još nismo otkrili ko nam je poslednji neprijatelj, kaže Makavejev. Bijemo bitku za teritoriju, a ne pominjemo stanovništvo, koje tek treba da otkrijemo i upitamo šta bi ono želelo. Makavejev je ispričao da je početak šetnji studenata i građana pratio iz Amerike i da ih je doživeo kao nešto veličanstveno. Ali Mak ne bi bio to što jeste da u to nije udenuo i malo užasa. Povodom šetnji napisao je
		To masovno i tvrdokorno neznanje da na teritoriji postoji stanovništvo graniči se sa ludilom. Slobodan Milošević je legalizovao političko šibicarenje i foliranje. Organizovao je miting na Kosovu bez naroda, jer na tom mitingu nikog nije bilo ko tamo živi, svi su došli odnekud, bili su oduševljeni i odoše, a mi smo znali da će se posle dogoditi nešto strašno. Izgubio sam prijatelje Ivu Štaldekera, Milana Milišića, Mirzu Idrizovića, Žižu Ristića. Ljudi koje sam znao stradali su zato što se dogodila neka velika pravda, neki veliki program sa džeparoškim namerama. Živimo u velikom programu lopovluka koji je organizovan uz pomoć svih nacionalnih institucija.

Od svih lepota minulog sveta
Ostalo ništa nije osim jednoga cveta.
To nije običan cvet koji se nosi u kosi,
To nije cvet koji raste iz trave,
To je plastični cvet koji raste iz glave.

verovatno zato što nema onu ličnu hrabrost da kaže ono što je govorio Slavko Ćuruvija, pa sada pokušava da ga stavi u drugi kontekst i obezvredi njegovu žrtvu«. Odgovarajući na pitanje Borke Pavićević kada će se živeti normalno, Nebojša Popov je rekao da »i u zagađenom prostoru raznih imitacija ima prostora za razmišljanje o spoju između jednog trenutka kada će se ukazati šansa da se oslobodimo srama i užasa i svih naslaga poraza iz kojih vire proizvodi od plastike, i to ne samo plastičan cvet koji je revitalizovan, nego je revitalizovana i kolumna, kao i mnogi borci za nacionalnu stvar, koji su mnogo toga unakazili«. Popov je rekao da sukobi i razdori na našoj strani ne govore ništa dobro o nama i da potvrđuju oskudne resurse koji su ostali od nekadašnje intelektualne, socijalne i kulturne delatnosti. Popov je izrazio nadu da će možda nešto i da se revitalizuje i da nekim novim ljudima neće prijati đubrište i da će, pre nego
		Putin i »putinovci«   U društvu se stvara struktura koja zavisi od spoljnih centara moći, koja ovde dosta dugo obavlja pedagoško-politički inženjering jedne kvazielite. Ona nije užljebljena u društvo nego se vrti oko vrhova partijske moći, izvršne vlasti i tajne policije koja je najčvršći kontinuitet sa starim režimom i u Rusiji i u Srbiji. Nije zato čudno to novo bratstvo između Putina i »putinovaca« ovde. To nije bratstvo po »svijetlom oružju«, nego bratstvo po tajnom oružju. Bez nalaženja oslonca u nekim delovima naše tradicije, a tu spadaju i ’96. i 2000. godina, teško je pronaći put ka normalnom životu, rekao je Nebojša Popov.

Vlastito iskustvo slobode ili evropski uvozni proizvod

proteklo je u živom interesovanju za manje poznate detalje evropskih korena ustavnosti i prosvete, koje su postavili Boža Grujović i Dositej Obradović. Kako se Republika zalaže za vladavinu zakona, kako bi se ograničile vlast i samovolja, u traganju za normalnošću njen polazni kriterijum je da se ne može nekažnjeno ubijati i pljačkati. Građani su se ’96/97. i 2000. godine pobunili zbog pljačke i ubijanja, a reaguje se i danas, rekao je Nebojša Popov. Tokom suđenja zemunskom klanu čulo se da je iz simbioze tajne državne policije i kriminalaca iz klana nastao oblik neobuzdane vlasti nad ljudskim životima. Ta »vlast« ne samo što je raspolagala ljudskim životima, ona je praktikovala da ljudima oduzima život bez suda, i o toj okolnosti treba voditi računa, upozorio je Popov. On je dodao da put ka normalnosti opterećuje činjenica da mediji i grupe u vlasti
		Osim ubistava, postoji i pljačka, a o njenim razmerama govori iskustvo Saveta za borbu protiv korupcije, naročito u slučaju »Jugoremedije«. Šta god mi mislili o kapitalizmu, ne može se pod njim podrazumevati divljački odnos koji ignoriše pravo vlasništva. Svi oblici vlasništva moraju biti jednaki pred zakonom, ali je problem u tome što to nije moguće jer nema vladavine zakona. Zato se u istoriji i kulturi treba setiti osoba koje su tražile zakone, jer bez njih nema elementarne slobode. Boža Grujović, koji je potpuno zaboravljen, pripremao je pre 200 godina ustav radi afirmacije lične i nacionalne slobode, a Dositej, koji je ostavio dubok trag u srpskoj prosveti i kulturi, je klevetan. Republika ima ambiciju da podseća građane da teže da žive u slobodnom sistemu i vladavini zakona.

je Popov i naglasio da ideja normalnosti nije fantazija, ali da je važno da se normalnost utemelji u vlastitom iskustvu i istoriji, umesto da se veruje kako ćemo normalno živeti tek onda kada uđemo u Evropu. Iskustvo »Jugoremedije« pokazalo je koliko je snažno osećanje ljudi da budu slobodni, i da nije bilo »Jugoremedije« možda bismo lakše prihvatili da je polet građana za oslobađanje propao, naglasio je Popov. »Jugoremedija« je uspela da zaustavi mašineriju koja beskrupulozno ukida pravo vlasništva i rada i ima faktičku moć koja je neinstitucionalizovana i radi šta hoće. U slučaju »Jugoremedije« brani se princip slobode ne za zgrtanje moći i novca nego zaživot koji će biti optimalno nezavisan od vlasti, rekao je Popov dodajući da su to ideje koje nas inspirišu i koje su imale dodatni oslonac u aspiracijama građana u talasima samooslobađanja. Na tribini su govorili i saradnici Republike Olivija Rusovac i Dragoš Ivanović. Domaćin tribine bio je Slavko Golić (Odbor građana za podršku »Jugoremediji«), a voditelj Branislav Grubački Guta.
		Četiri udara na Dositeja Dositej Obradović je želeo da stvorimo evropski kulturni obrazac. On nije dovoljno ocenjen, ali je kamen spoticanja naše kulture. Odbacivan je četiri puta iz srpske kulture, rekao je Mirko Đorđević. Boža Grujović i Dositej Obradović obeleženi su u doba pobuna raje kao tuđini sa zapada. Ali to odstranjivanje nije uspelo u potpunosti. Danas, međutim, Grujovića pokušavaju da izbace i iz memoara prote Mateje Nenadovića, u kojima je objavljen fragment (koji više ne postoji) Grujovićevog ustava. Drugi udar na Dositeja Obradovića izveli su Vuk Karadžić i crnogorski vladika Njegoš, koji su od kneza Miloša Obrenovića zvanično tražili da zabrani štampanje Dositejevih dela. Ali, nepismeni Miloš imao je intuiciju, te je suludi predlog odbacio, poseća Đorđević. Još upornija bila je crkva koja je vodila kampanju. Dositej je treći put osporen za vreme kvislinške Nedićeve vlade, a glavni osporavatelj bio je književnik Velmar-Janković. Tada je Dositej izbačen iz školskog programa. Četvrti udar dogodio se 2002. i 2003. godine kada je u Studeničkoj deklaraciji za Dositeja rečeno da je »guba koju treba istrebiti«. Objavljeno je i poznato Drugo pismo Haralampiju da »Srbi na 200-tu godišnjicu države treba da se stide Dositeja koji je tuđin«, koji je doneo sve sa zapada i koji oličava zlo i koji nema nikakvu kulturnu vrednost i da ga jedino slave »evroslinavci«. Na konstataciju iz publike da je vladika Amfilohije Radović preuzeo funkciju patrijarha i da priziva nasilje i rat, te da imamo »potpuno pocrkovljenje države, pri čemu vladika Amfilohije vlada našim životima preko premijera«, Mirko Đorđević je odgovorio da ima znakova pocrkovljenja, ali da je talas klerikalizacije prošao i da ga forsiraju neke vladike, ali i tajna policija i delovi vlade.

Šta smo napravili od svojih života

procesa samooslobađanja građana ’96/97. i 2000. godine, tako da se približavamo opasnoj granici na kojoj se više i ne pravi razlika između normalnog i nenormalnog. Sonja Veljković, direktorka Narodne biblioteke Kruševac (čijom je ljubaznošću ostvareno gostovanje Republike u toj ustanovi), izdvojila je jednu ideju istoričarke Olivere Milosavljević u knjizi u novinama, koja upečatljivo ilustruje stanje duha u Kruševcu. Ona, naime, kaže da »nacionalizam i opsesija nacijom u čijem je središtu Kosovo« opterećuju put ka normalnom
		U ime radnika »Jugoremedije« Zora Vujaković, predsednica Skupštine malih akcionara, uručila je Nebojši Popovu skroman paketić. Nebojša Popov nam je pomogao u najcrnjim vremenima i preko Republike uspeo da se za naš slučaj zainteresuje širu javnost. To što su mnogi ljudi prepoznali našu borbu je nešto veliko i važno, rekla je Zora Vujaković.

Zašto je zaboravljen protest majki

počela da pristižu tela poginulih, promene su trajale do 2000, ali da je sada opet po starom. »Lakše je ovde biti nacionalista, to je »mejnstrim«, a onaj ko je protiv lako može biti nazvan izdajnikom«, rekao je Šoškić. Njegova ocena da protest majki nije imao antiratni karakter izazvala je polemiku. Nebojša Popov je rekao da bi ono što je
		U Kruševcu opet na vrata kucaju vojni pozivari i šire strah. Ali, nema otpora, samo su se svi umusili kad im nacionalista dođe na vrata, primeto je Branimir Šoškić.

zaboravlja se tako brzo, konstatovao je Popov. Taj instinkt su potisnule druge stvari, borba za »mali život«, a to znači da se ovde došlo do toga da će ljudi prihvatiti bilo koju stranku radi posla i da više nikome ništa nije odvratno. Partokratija je postala višestranačka diktatura, odgovorio je Šoškić. Snežana Jakovljević se takođe nije složila sa Šoškićevom ocenom da protest majki nije bio antiratni. Ona je u diskusiju uvela i dimenziju patrijarhata i muško-ženskih odnosa. Za mene, to je demokratski protest, a

Mediji

Kruševca, rekla je Angelina Erić. Konstatovano je da su i lokalni mediji puni stereotipa, da slede interes vlasti, a ne društva, da svaka politička stranka, kad osvoji vlast, zapošljava »svoje« novinare, da su mediji moćni jer su uz vlast, ali istovremeno nemoćni ako se zna kako su bedne novinarske plate. Nije normalno da direktor regionalne TV Kruševac istovremeno bude i predsednik odbora za informisanje jedne
		Miškovićevi školski drugovi pričaju da je jedva prelazio iz razreda u razred, ali on je stekao uličnu školu, kako da otme i »zavrne«. Naježila sam se ne samo od Miškovića, nego i od svih privatnika kada sam ga čula kako kaže »radnik kod mene ima pravo da radi, a ne da misli, inače dobije otkaz«.

»Bolna tranzicija«

menjati nego kako ograničiti vlast. Državnim novcem finansiraju se centri moći koji stvaraju zavisne socijalne strukture, i to posredstvom partijskih aparata koji upravljaju delovima privrede, medija, kulture. Tako ne može ni da se načne razjašnjavanje i sankcionisanje pljačke i zločina, i ta mašinerija ne kontroliše samo neke strukture, nego i građane koji bi hteli da žive normalno.
		Treba pamtiti težnje u kojima se ispoljava želja za normalnim životom, u komunikaciji saslušati različite interpretacije spornih činjenica i tako stvarati dinamičnu kulturu. U protivnom, imamo vakuum, a u njemu se najlakše instalira gola sila, zaključio je Popov.

Temporalni i strukturalni pristup normalnosti

Nije baš slučajno što je organizator šeste Republikine tribine Ivan Karačić (Građanski pokret Opštine Irig) temu našeg lista »Kada ćemo živeti normalno« vezao za Dositeja Obradovića, ali dodajući joj naziv »Život bez priključenija«. Ovo poigravanje naslovom čuvenog Dositejevog dela ukazalo je na nameru organizatora da se razgovara o savremenim problemima, ali u racionalnom duhu Dositeja Obradovića. Tribina u vrdničkom hotelu »Termal« bila je dobro posećena, a na nju je došla i grupa Kikinđana, kao i Branislav Grubački Guta (»Zeleno zvono« u Zrenjaninu) koji je, uz Karačića, bio voditelj razgovora.
Iz pitanja koja su postavljali slušaoci jasno proizlazi da se ne mire sa sadašnjim načinom života i da s nestrpljenjem žele da njihov život postane normalan. I zato je njihovo pitanje bilo jasno: kada ćemo živeti normalno? Mnogi odgovori na to pitanje nalaze se baš u ovom kraju, ali, mada su blizu, njihov smisao i značaj za normalnost života ne otkriva se tako lako. A upravo su se u tom sremskom »bermudskom trouglu« desile važne stvari: na Fruškoj gori dogodio se stravičan zločin kada je ubijen Ivan Stambolić; Dositej Obradović je uvek bio blizu, pa je čak boravio i u Vrdniku; blizu Rume rođen je Boža Grujović, pisac prvog srpskog ustava u evropskom duhu unutrašnje i spoljne, odnosno lične i nacionalne slobode; u Irigu se rodio jedan od najvećih srpskih nacionalista, pisac Borislav Mihajlović Mihiz, koji se potkraj svoga života pred stotinama studenata odrekao ideologije srpskog nacionalizma. Sve ove činjenice s aktuelnim pitanjem kada ćemo živeti normalno doveli su u vezu urednik Nebojša Popov i publicista i saradnik Republike Mirko Đorđević.

Donji prag normalnosti

pljačkanju (upravo iz Srema potiče čuveni snimak na kojem iguman blagosilja borce koji odlaze da ubijaju po Bosni). Uprkos tome, stotine hiljada građana u građanskim protestima ’96/97. i dva miliona njih 2000. godine izrazili su želju da žive normalno, a to je realan oslonac u ostvarivanju težnji za normalnim životom. Ustav i zakoni ne podržavaju tu želju, tako da ne postoji jasan odgovor na pitanje kada ćemo – vremenski – živeti normalno, ali je jasno koji su suštinski uslovi za normalan život, a to je javni konsenzus da su ubijanje i pljačka kažnjivi. Temporalni i strukturalni pristup normalnosti su, dakle, odvojeni i različiti, ali i povezani. Na opasku novinara Vuka Jovanovića da se srpsko društvo »homeinizira«, da je 600 hiljada mladih napustilo zemlju, da se vlast okreće Rusiji, dok zemlja prolazi kroz radikalsko i fašističko nasilje, Nebojša Popov je podsetio da su u istoriji, kad god je zemlja odustajala od demokratije, pobunjeni ljudi nalazili utočište u Zemunu i Novom Sadu. Sada ni oni više nisu utočište, te tako i danas grob Bože Grujovića, koji je sahranjen u porti Saborne crkve u Novom Sadu, nije obeležen. Boža

Ruska gubernija

vlasti u stvari naši ljudi«. Popov je naglasio da se samo u komunikaciji i javnom dijalogu može saznati šta ljudi misle i otkrivaju svi njihovi identiteti, jer čovek nema samo jedan identitet, i to kolektivni, kako vlast nameće. Podsetio je da je iz krugova vlasti rečeno kako »Srbi nisu kišne gliste, nego da Srbi imaju samopoštovanje«. Kakvo je to samopoštovanje kad ta vlast čuva 15 odsto teritorije, a celu Srbiju bi da pretvori u rusku guberniju, primetio je Popov. Zato je važno da se u komunikaciji revitalizuje demokratski i evropski oslonac koji je u nacionalnoj kulturi postojao i postoji, mada prigušen i skrajnut. Svako razuman ko želi da živi slobodno i normalno žrtvuje samo ćutanje i podaništvo, a to je povlađivanje vlasti koja ne poštuje slobodu i demokratiju, rekao je Popov.

Spoticanje o Dositeja

rešenje Hitler. Ukazujući na duhovnu vezu između Dositeja i svetog Save, koji je u ondašnje vreme bio ono što se danas podrazumeva pod »evropejcem«, Mirko Đorđević je primetio da se ne ignoriše samo Dositej nego i sveti Sava. Danas crkva ne govori o svetom Savi nego o svetosavlju, koje iskrivljava učenje svetog Save. Ni Sava ni Dositej ne stoje u protivrečju, kako to kaže vladika Amfilohije. To je falsifikat, rekao je Đorđević. Gostima iz Republike i organizatorima tribine
		Svake godine 27. januara slavi se sveti Sava. Svetosavske besede u njegovu čast su prazne jer niko ništa ne ume da kaže o svetom Savi, jer se etablirala ideologija koja u prvi plan stavlja nevrednosti. I manifestacije »Dositejevi susreti« su zamrle, a ako ih i ima, one su bez sadržaja. Postoji Dositejeva nagrada, ali je skandalozno ko je sve dobija, rekao je Mirko Đorđević.

zahvalila je Agi Gojković, pomoćnica direktora »Termala«. Ona je rekla da je zahvalna »makar i na iskri nade i optimizma koju je ulila ova tribina, jer se ona obraća građanima, a od njih zavisi kada će naš život postati normalan«.

	Priredila O. R.