Spor oko Đilasa

U Republici, glasilu građanskog samooslobođenja broj 412/413, za mesec septembar 2007. godine, u rubrici »Kultura pamćenja«, objavljen je na devet strana članak g. Vojislava Stojanovića sa nadnaslovom »Beogradske godine 1965–1986« i naslovom »Lično i društveno oslobađanje«.
Autor u tom autobiografskom tekstu iznosi niz, za istoriografiju, interesantnih podataka iz njegovih disidentskih delatnosti. On na 33. strani govori o problemu prikupljanja potpisa za razne peticije, pa navodi: »Bilo je raznih razloga za izbegavanje potpisa, najčešće neuverljivih ili kontradiktornih, ali je bio i jedan prividno ozbiljniji – da se ne želi stavljanje potpisa pored onoga Milovana Đilasa koji je istovremeno predstavljao najneprijatnijeg disidenta, odnosno izvor praroditeljskog greha za vlast i, zbog indoktrinacije duge dve decenije, izvor velikog straha za obične ljude.
Sa starim Đilasom, koji je i sam pokušavao da iziđe iz teškog političkog karantina, beogradskoj opoziciji se postavilo novo pitanje: to više nije bilo pitanje da li se mogu podržavati politički raznomišljenici – na to je pozitivno odgovorila – već da li u njenim akcijama mogu da učestvuju i disidenti koji su nekada naređivali zločine upravo u ime sistema koji se dovodi u pitanje. Da li je poželjna nekakva ‘disidentska lustracija’ – na ovo je, uz nešto muke, dobijen negativan odgovor«.
Meni, koji sam Milovana Đilasa i njegovu porodicu poznavao od svoje sedme godine i do njihovog preseljenja iz Podbišća (Mojkovac) stalno ga sretao jer je prelazio preko našeg imanja, a kasnije kroz NOB od 13. jula 1941. godine do kraja rata bio pod njegovom komandom ili učestvovao u istim borbama, jako je zasmetala i uvredila me konstatacija da je »naređivao zločine upravo u ime sistema koji se dovodi u pitanje«. To jednostavno nije istina. To je papagajsko ponavljanje kleveta i lažnih optužbi Đilasa orkestriranih iz Politbiroa CK KPJ i lično Tita. Zar tako ugledna ličnost kao što je gospodin Stojanović ne treba mnogo više da vodi računa o izgovorenoj veoma krupnoj, a lažnoj, optužbi koju su Politbiro CK SKJ i država SFRJ lansirali da bi satrli Đilasa kao prvog, najistaknutijeg i najuglednijeg disidenta i borca za demokratiju. Zar nije mogao g. Stojanović postaviti sebi pitanje da li je logično i moguće da jedan visoki rukovodilac, vlastodržac, intelektualac i istaknuti mislilac robija tri plus devet godina radi borbe za demokratiju i ljudsku slobodu a da u njemu bude diktator i naredbodavac za izvršenje zločina. No, ostavimo logiku.
G. Stojanović, želeo to ili ne, ovim što je napisao podiže optužnicu protiv Milovana Đilasa za krivično delo koje ne zastareva. Optužnica je iskazana bez bilo kakvog dokaza ili svedoka. Naprotiv, ima još bezbroj živih svedoka i mnogo pisanih dokaza da je Đilas kao komandant crnogorskih nacionalno oslobodilačkih trupa u Crnoj Gori i vođa trinaestojulskog ustanka preduzeo niz demokratskih i humanih mera zbog kojih su ga, pored ostalog, Politbiro i Tito smenili. G. Stojanović bi trebalo da zna za propis – naredbu Milovana Đilasa iz jula 1941. godine kojom dozvoljava stvaranje raznih političkih partija od strane tri i više lica, da je za ustaničke komandante ili članove štabova postavljao bivše kraljevske aktivne oficire, da je naredio stvaranje sudova i dao pravo na odbranu od strane advokata, da je uveo pravo glasa žena i vojnih lica, koje u Kraljevini Jugoslaviji nisu imali, da je Đilas jedini član CK KPJ koji je pismeno tražio od Tita da se uhapšeni ne smeju mučiti radi iznuđivanja priznanja, da ga je Tito ostavljao za komandanta-rukovodioca zaštitnice u dva najkritičnija perioda NOB, tj. pri povlačenju iz Srbije 1941/42. godine i na Sutjesci juna 1943. godine, da je Đilas u Politbirou bio zadužen za agitaciju i propagandu a ne za bezbednost, pa se nije mešao u posao Rankovića, Kardelja, Tita, već obavljao svoje zadatke, da je mnogima pomogao da ne budu streljani iako su možda kaznu zaslužili jer su služili okupatoru itd.
Zato mi tražimo da g. Stojanović precizno navede kada, gde i protiv koga je Đilas naredio izvršenje nekog zločina, ko je u tom zločinu stradao, kad je bilo koji državni organ uključujući Udbu pomenuo nekakve Đilasove zločine, a da ih je bilo oni bi ih sa posebnim zadovoljstvom procesuirali. Mi smatramo da nije viteški i dalje, po umukloj muzici nekadašnjeg CK igrati i blatiti umrlog i nedužnog čoveka, pa tražimo od g. Stojanovića da se izvini čitaocima i da svoje optužbe za naređivanje zločina javno povuče. Mi ne želimo da se sa g. Stojanovićem sudimo, ali od nekog klevetnika moramo početi da bi se jednom stalo na put optužbama i klevetama Milovana Đilasa započetim na Četvrtom plenumu CK SKJ davne 1954. godine, koje evo i danas traju.
Beograd, 17. 10. 2007.