Beogradski četvrtak pre podne, u onoj nedelji koja je usledila nakon što se u Novom Sadu pokušalo sa proslavom Himlerovog rođendana. Gradski autobus, linija koja spaja dve periferije i na toj trasi prolazi kroz »grad«. Autobus praznjikav. U zadnjem delu, na dva sedišta, sede četiri deteta. Veseli, mirni i poslušni pridržavaju se za šipku da se ne bi našli u opasnosti prilikom nekog od »veštih« manevara ovdašnjih vozača, na šta su odrasli putnici već navikli. Na druga dva sedišta dijagonalno od njih, po brižnom pogledu kojim ih u svakom trenutku prate, jasno je da sede njihove majke, sa još po jednim detetom u krilu. Dan je lep i one su očigledno poželele da decu izvedu u »grad«, ali se oseća i njihov strah kako će decu sa periferije kontrolisati u gradskoj vrevi. Možda se boje još nečega. I deca i ove dve mlade žene su Romi. Kada su stigle do stanice na kojoj žele da izađu njihov strah se potpuno razgolićuje pred svim putnicima u zadnjem delu autobusa. Pozivaju decu da se spreme za izlazak. Njih dve hitro ustaju, primiču se vratima da sačekaju ono četvoro dece što je do tada mirno sedelo držeći se obema rukama za držač ispred sebe. I deca kao po komandi ustaju. Sve ne traje duže od tridesetak sekundi. Kako je autobus više prazan nego pun, u retrovizoru se jasno vidi lice šofera koji gleda na zadnji deo autobusa. Taj retrovizor mu služi da proceni kada će i koliko da se zadrži na predviđenoj stanici. Kada ugleda ove dve mlade žene sa šestoro dece, ovaj šofer otvara, pa odmah zatvara vrata i kreće.
Ove dve mlade žene, sada potpuno u panici, pogledom traže decu i tiho konstatuju da neće izaći na ovoj stanici. Tada jedna građanka ustaje sa svog sedišta, trči kroz autobus, stiže do šofera vičući da stane. On zaustavlja vozilo, zapanjeno je gleda. Ona i dalje viče: »Zaustavite autobus! Nemoguće je da niste videli da dve žene sa šestoro male dece hoće da izađu!« Svi ostali putnici ćute. Šofer zaustavlja autobus, otvara sva vrata. Ove mlade Romkinje se brzo snalaze i izlaze sa svojom decom napolje. Na onoj stanici na kojoj su želele. Mašući se zahvaljuju onoj ženi koja je zaustavila vozača.
Gradski autobus, tog četvrtka, u nedelji koja je usledila nakon novosadskog pokušaja da se proslavi Himlerov rođendan, nastavlja svoju rutu kojom povezuje dve periferije. To kako se ovaj vozač poneo prema ovim mladim Romkinjama i njihovoj deci možda i nije fašizam, u gradu u kojem je pre deset godina jedan romski dečak, Dušan Jovanović, izgubio život samo zato što je poželeo da popije »koka-kolu«, a kada je izašao iz svoje kuće da ode do prodavnice bio je mrak.