Danas je već postalo opšte mesto našeg političkog žargona da se zvanična Srbija sve više vraća miloševićevskoj nacionalističkoj ideologiji, a da su nosioci ovih retrogradnih tendencija baš one političke stranke na vlasti od kojih smo očekivali da nas uvedu u demokratske promene i približe Evropi. Malo se, međutim, govori, a još manje valjano ispituje šta nas to stalno vraća u prošlost.
Ta linija povratka na staro ili, bolje rečeno, ta neumitna snaga okoštalih starih ideja bila je vidljiva već sutradan posle 5. oktobra. Budući da tadašnji izborni pobednik nije imao snage, a ni unutrašnje sloge za radikalnije poduhvate da, recimo, stavi van snage Miloševićev ustav i donese nov, da izvede na sud vođstva dotadašnjih vladajućih stranaka zbog ratnih zločina, pljačke naroda i pustošenja društva, DOS je bio prinuđen da, kao prelazno rešenje, pribegne koaliciji sa SPS u vlasti. Time je bitno narušio volju građana

svetom. Srbija je danas ideološki formirana i usmerena kao devedesetih godina prošlog veka, a Koštunica se sve više javnosti predstavlja kao zakoniti naslednik Slobodana Miloševića.
Danas ovaj novi nacionalizam u Koštuničinoj varijanti nema više potrebe da odmerava snage sa srpskim društvom, on je svoju političku superiornost već potvrdio. Kao što je na brzinu smandrljao donošenje novog Ustava, sada iz stranački sebičnih razloga želi da promeni Ustavni zakon, ne bi li, na neodređeno vreme, odgodio predsedničke izbore. Koštunica se već nedeljama usteže da kandidatu DS Tadiću obeća podršku, u očekivanju da za uzvrat dobije garanciju da će i u budućnosti biti premijer. Ovde se birači otvoreno bagatelišu, a sve i svja je takozvani šesti princip o kojem su se DSS i DS dogovorili još pred izbore u januaru 2007. Koliko je kod nas onih koji se sa zabrinutošću pitaju kako je moguće da premijerova stranka, sa očiglednom manjinom u samoj vlasti, može da mesi tu vlast kako hoće i da se oseti »vlasnom« (premijerov izraz!) da se svojim odlukama

Koštunica ne mora da se legitimizuje rezultatima izbora već zubatom nacionalističkom i populističkom ideologijom koja će ovde uvek da nađe pristalice.
Porazne posledice ovakvog odnosa snaga već se uveliko odražavaju u razmerama celog društva. Kada je nedavno došlo do sukoba antifašista i fašista u Novom Sadu, Narodna skupština Srbije je već sutradan bila u pravom grču – neočekivano i van dnevnog reda planula je višesatna rasprava u kojoj je govorilo oko 50 poslanika, ponajviše onih iz DSS, koji su se svim snagama trudili da dokažu kako današnjoj Srbiji, maltene, veća opasnost preti od antifašista nego od fašista. Šef poslaničke grupe DSS Miloš Aligrudić je ovu spontanu skupštinsku raspravu podigao na viši stepen pravne pretnje kada je novinarima saopštio da jedva čeka izbor Ustavnog suda koji bi »razmotrio nasilnu poziciju LDP i Nenada Čanka«.
Možda su fašističke grupacije kod nas zaista malobrojne, ali koliko će ih biti sutra posle ovakvih ohrabrenja sa najvišeg mesta?
Takva politika banalizacije i relativizacije aktuelnih i potencijalnih zločina i zločinaca već je postala glavno obeležje naše vlasti. Isti stil agresivnog obračuna nameće se i u komunikacijama sa stranim državama i međunarodnim organizacijama. U vreme kada o statusu Kosova treba razgovarati bar civilizovano, Koštuničine izjave više odzvanjaju pretnjom nego dobrom voljom: »Sav srpski narod stoji u odbrani zemlje«, »Kosovo nikada neće biti nezavisno«, »Zemlje koje su za nezavisnost Kosova su podzemlje«.
Ekstremni nacionalizam, u čemu DSS stiče primat i nad SRS, nije zavladao samo forumima već stiže i na kućni prag svakog čoveka. Dok se glumica Mirjana Karanović u novinama žigoše što je prihvatila ulogu Albanke u jednom stranom filmu, osuđeni Legija šepuri se iz zatvora svojim javnim izjavama u raznim medijima. Prvi ljudi su, izgleda, opet poslednji, a škartovi i zlikovci ponovo izbijaju u prvi plan. Neki novosadski prijatelji žale nam se da su posle učešća u novosadskoj antifašističkoj povorci dobijali »dobronamerna i prijateljska« upozorenja da bi im bolje bilo da se klone javnog eksponiranja. Tako nam i treba, zaključujemo s gorkom šalom – kada 2000. nije bilo 6. oktobra, ove smo godine dobili 7. oktobar.
Tako dolazimo do pitanja koje mnogi od nas, a među njima revnosno i naš list, stalno pokreću: koje su to alternativne snage u Srbiji koje ovom narastajućem zlu mogu da stanu na put. Što se više postavlja ovo pitanje, sve je teže naći odgovor. Možemo li polagati neku nadu u glavne stranke kada se stalno menjaju i iznutra i prema spolja. Gde se dede ona vitalnost DS iz Đinđićevog vremena? U oktobru 2000. Koštunica i Velja Ilić bili su u prvim redovima otpora Miloševiću, danas su s druge strane demokratskih promena. Ako je DS danas u koaliciji sa DSS, to ne znači da sutra DSS neće biti sa SRS. Sve nove kombinacije, koje se beskrajno i neprincipijelno ponavljaju, razaraju volju birača i dovode ih u stanje teške zabune.
Na kraju, nema nam druge nego da se jedino pouzdamo u građane i njihovo odlučnije opredeljenje na izborima za demokratske promene. To bi moglo da bude i osnova za stabilnije alternativno organizovanje stranaka. Neke ankete ukazuju da pozitivnih promena u biračkom raspoloženju već ima. Ma koliko da su nepouzdani, ovi podaci su dovoljni da izazovu zebnju kod pretendenata na večitu vlast. Otuda i toliko napora da se predstojeći izbori odlože na neodređeno vreme.