Narodnjačka igranka
Ako se jedan nelegalan manir dugo
ponavlja, ko nam garantuje da se u bliskoj budućnosti neće naći dovoljno
snaga koje bi praksu ignorisanja izbora nametnule kao antidemokratski
poredak u Srbiji
Uprkos tome što Ustavni zakon jasno propisuje da se predsednički i lokalni
izbori u Srbiji raspišu do kraja ove godine, DSS se vatreno zalaže da se
sve izborne radnje pomere u 2008. godinu, sve dok sudbina Kosova i Metohije
ne bude rešena. Visoki funkcioner ove stranke Dragan Jočić to objašnjava
ovako: »Dok se ne reše fundamentalna državna i nacionalna pitanja ne ide
se na izbore«. A onda, valjda da bi bio uverljiviji, servirao nam je i ovakvu
metaforu: »Dok traje operacija ne ide se na igranku«. Problem je, međutim,
u tome što se mi ne susrećemo prvi put s tim da se takozvana fundamentalna
pitanja koriste kao izgovor da se ustavni i zakonski red stvari okrene »tumbe«.
Slobodan Milošević se u vreme zamaha nacionalističke euforije, krajem osamdesetih
i početkom devedesetih godina prošlog veka, odlučio za izbore tek pošto
je sproveo »antibirokratsku revoluciju« kojom je razorio sve institucije
i zgrabio sve poluge vlasti u zemlji. Čak su i
takozvane najumnije glave njegovog pokreta više puta
glasno govorile: prvo da se reši državno pitanje Srbije, pa tek onda
možemo da mislimo na uvođenje demokratije. Videli smo gde nas je taj
put ignorisanja Ustava doveo.
Danas se opet suočavamo sa nipodaštavanjem Ustava i izbora, ovoga
puta u Koštuničinoj verziji. Naravno, nije naš aktuelni premijer u
toj moći, kao njegov neslavni prethodnik, da izaziva ratove, ali je,
sa svojim stvarnim ili potencijalnim nacionalističkim snagama, ipak
u stanju da ove nesporazume i krizu oko »fundamentalnih pitanja« još
više produbi i produži u narednih nekoliko godina. U tome i jeste
njegova sličnost sa režimom Slobodana Miloševića – kad god |
|
|
smo skliznuli sa ustavnog puta, a to se nažalost češće dešavalo i onda i
sada, to nam se svima teško obijalo o glavu. Kod Koštunice se, nažalost,
ova zlovolja prema izborima sve više ocrtava kao neka vrsta strateškog opredeljenja,
pa je nedavno preko svog ministra Slobodana Samardžića saopštio i kosovskim
Srbima da ne učestvuju na tamošnjim izborima.
Koliko ova nelegalna praksa vlasti može dugoročno da nam se osveti jedva
i da treba govoriti. Posle 5. oktobra 2000. godine nove vlasti mnogo toga
su propustile da urade u cilju stvaranja normalne države. Ipak, ono što
je potvrđena činjenica jeste da bar instituciju izbora niko do Koštunice
nije pokušavao da dovede u pitanje. Možda će izbori zaista i biti održani
sledeće godine (ako prođe premijerov predlog), ali ono što je opasno u sadašnjoj
situaciji jeste sledeće: ako se jedan nelegalan manir dugo ponavlja, ko
nam garantuje da se u bliskoj budućnosti neće naći dovoljno snaga koje bi
praksu ignorisanja izbora nametnule kao antidemokratski poredak u Srbiji.
Ima u svemu tome dobro prepoznatljive ideologije DSS, ali pre svega duboko
sebičnih stranačkih motiva što je za ovu priču od presudnog značaja. DSS
dobro zna da joj je prestiž u biračkom telu znatno opao pa zato i beži od
toga da se podvrgne izbornoj proveri, što i jeste jedini valjan način za
sticanje legalne moći u političkom životu. Ono
|
što im sada nedostaje u ugledu, oni žele da nadoknade buđenjem
starih resantimana. Laž je kada kažu da izbore treba odložiti »dok
se ne reše fundamentalna državna pitanja«, jer oni već sada u stvari
otvaraju nezvanično svoju izbornu kampanju. A kada dođe i prođe
trenutak odluke o Kosovu, i kada se bude raspisao referendum o (ne)pristupanju
NATO-u, tek tada će uzvitlati pravu euforiju negativnih emocija
prema zapadu, što će im dobro doći i za potkopavanje pozicije demokratskog
predsedničkog kandidata. Uostalom, znaci nekog novog populističkog
okupljanja postali su sve jasniji kada je DSS, slično
|
|
|
|
Znaci nekog novog populističkog
okupljanja postali su sve jasniji kada je DSS, slično kao nekada
Milošević, za svoju kosovsku politiku dobila javnu podršku SANU
i SPC, a izgleda da joj ne nedostaje i blagonaklonost tajkuna i
nekih delova vojske i policije
|
|
|
kao nekada Milošević, za svoju kosovsku politiku dobila javnu podršku SANU
i SPC, a izgleda da joj ne nedostaje i blagonaklonost tajkuna i nekih delova
vojske i policije.
U Srbiji danas ima i rigidnijih stranaka što se tiče nacionalističke ideologije,
ali je Koštuničina DSS u poslednje vreme najrevnosnija u ispoljavanju antievropskih
stavova. To i jeste ono što izaziva zebnje i razna pitanja u javnosti. Ako
Koštunica stalno i žestoko napada NATO i Ameriku, izbegava izbore, a sa
entuzijazmom hrli u naručje Rusije, koliko mu se onda može verovati da nema
ništa protiv Evropske unije. On sa svojim saveznicima, desničarskim ekstremistima,
polako stvara jedan nov politički ambijent u zemlji i drugačiji međunarodni
kontekst, što može mnoge stvari fatalno da preokrene kada je reč o poziciji
Srbije.
Postoji li snaga koja je u stanju da zaustavi ovaj opasan trend? DS se,
istina, u mnogo čemu ne slaže sa DSS, što se naročito vidi na primeru evroatlantskih
integracija i rokova za izbore, ali je njihov otpor toliko mlak, uglavnom
zbog toga što su čvrsto rešeni da sačuvaju ovakvu Vladu koja je već postala
konglomerat protivrečnih elemenata. Zbog toga se Srbija i nalazi ponovo
na pragu neizvesnosti.
 |
| |
D. I. |
|
