Šta smo dobili?

Vrhunac funkcionisanja tog sistema poklapa se u navedenim godinama najveće stope ekonomskog rasta. Onda je tadašnja politička vrhuška razorila taj sistem, jer se s razlogom pobojala da će samoupravljači postati potpuno svesni svojih građanskih i političkih prava i birati bolje od njih. Do 1980. godine Srbija je imala "frikcionu nezaposlenost" (ispod 5 odsto). Danas nezaposlenost iznosi 12,4 odsto, odnosno preko milion ljudi. Protivnici samoupravljanja govorili su da će "radnici pojesti preduzeća", odnosno da će deliti plate na štetu investicija. Morao je, međutim, biti donet zakon kojim se ograničavaju investicije u preduzećima, jer su zaposleni najvećim delom shvatali da ulažu u sopstvenu budućnost. Nisu bile potrebne strane investicije. Ideja samoupravljanja potakla je širok talas participacije zaposlenih u preduzećima u Evropi. U Americi je nastao njoj prilagođen sistem ESOP (Employee Share Owners Plan) akcionarstva zaposlenih.
		Ivan Tabaković (1898-1977), Portret M. T., 1923.

... a bićeš i opština...

Nešto po čemu će to razdoblje ostati interesantno makar samo za istoričare je otvorena politika zemlje u čijim je okvirima bila i Srbija. Od činjenice da je tadašnji jugoslovenski pasoš bio najcenjeniji na crnom tržištu u svetu, jer se s njim moglo putovati i na Istok i na Zapad, do širenja dobrosusedskih odnosa (sporazum u Osimu - najotvorenija granica u Evropi) i do globalne nade zemalja koje nisu želele da pripadaju sukobljenim blokovima, da se osećaju ravnopravnim sa velesilama makar u OUN. Mnoge najnerazvijenije zemlje sveta kroz pokret nesvrstanosti stekle su samosvest o sebi kao političkom akteru u svetu. Bio je opak udar Kube na vrh pokreta s namerom da dokaže "prirodnu vezu" sa SSSR. Oboren je intenzivnim delovanjem naše diplomatije s tezom o izvornim principima. Gde smo danas? Putujemo slobodno u Republiku Srpsku, Crnu Goru i Hrvatsku, ali sa malo para i velikim osećajem nelagodnosti. A dezorijentisana Srbija traži okrilje "prirodnog saveznika" Rusije, od koje je nekada bežala.
Jugoslovenskim sistemom, nema sumnje, dominiralo je političko režiranje izbora i to sa posebnom rigoroznošću što se išlo više ka vrhu. Partija je imala apsolutnu kontrolu sve dok nije počela njena implozija. Uprkos tome, populistička parola "Birajmo najbolje" nije ostala bez rezultata. Vodeći deo, ne vrha politike nego elite tog vremena, činili su političari: Marko Nikezić, Mijalko Todorović, Mirko Tepavac... ali i rukovodioci iz industrije: inženjer Jasić - EI (koji je stipendirao više budućih inženjera nego država); Đorđe Strižak - JŽ; Prvoslav Raković - CZ (prvi automobili 1954); Vlada Višnjić - Genex... ljudi iz nauke: Pavle Savić - nuklearna istraživanja, Rajko Tomović - elektronika, Tihomir Aleksić - kompjuteri; filozofi oko Praxisa, Rade Konstantinović; iz kulture: Mira Trailović - pozorište; Makavejev, Žika Pavlović, Saša Petrović - film. Iz književnosti: Andrić, Kiš, Tišma. Bilo je dakako i drugih, onih opakih udbaških ulizica i doušnika među akademicima, umetnicima, direktorima, ali nisu imali ugled. Društvena, pa i politička atmosfera nije mnogo smetala favorizovanju stvaranja elite. Beograd je bio poznat po Bitefu, Bemusu, Festu, a danas je po noćnom životu. Noćni život - što da ne. Međutim, nikada Beograd nije imao toliko burdelja i varijetea kao u doba okupacije za vreme Drugog svetskog rata. Gubitak perspektive često rezultira veseljem iz očaja. Vrednosni sistem se menja.
Zoran Hamović citira neimenovanog univerzitetskog profesora koji afirmativno kaže: "Svi smo roba na prodaju". Hamović komentariše "nema mrdanja od robovlasničkog sistema, nema bolje uređenog društva od kupleraja".4
Naša čuvena komparativna prednost - poljoprivreda, nikada nije bila u evropskom vrhu, mada smo u selekciji kukuruza značili nešto, ali ni tako nisko kao sada. Jedan naš poljoprivrednik proizvede hrane za 6, rumunski za 8, bugarski za 16, italijanski za 22, francuski za 35 a nemački za 46 osoba. Da nisu poljoprivredna domaćinstva spala na starce, teško da bi bila u stanju da ishrane sopstvenu čeljad. Jaz između razvijenosti Beograda i unutrašnjosti Srbije bio je jedna od pokretačkih snaga srpskog populizma i urbicida. Zbir opština Stari grad, Vračar i Novi Beograd bogatiji je danas od cele preostale Srbije zajedno. Ono malo dece što je ostalo na selu gotovo i da ne pohađa školu. Saradnica Ministarstva prosvete Mirjana Milanović navodi da 23 odsto, odnosno oko dva miliona stanovnika, starijih od 15 godina, nema završenu osnovnu školu.

Jad i jed

Postoji ozbiljna zamka da dosadašnji deo teksta bude shvaćen kao neproduktivna jadikovka, kao jugonostalgija. Delimično jesam jugonostalgičar, međutim, smatram da je taj izbor definitivno beskoristan iz sledećih razloga: prvo, jer zajednicu tipa Jugoslavije, pa čak i proširenu na ceo Balkan, više istorijski nije moguće napraviti. Najbolji dokaz je propast Pakta za stabilnost od kojeg je preostao još jedino Bodo Hombah, kao preduzetnik, koji mešetari u regionu, a posao mu je bio da ga objedini. U svim novonastalim državama institucionisale su se političke i privredne "elite". Oni razumniji traže okrilje Evrope, manje razumni okrilje Amerike (Albanija) i nerazumni bogate i zaostale Rusije (Srbija).
Drugo, 10.000 hodočasnika u Kumrovcu 25. maja ove godine nisu argument. Valjalo je pogledati ta lica, starija čak i od onih koja hodočaste u Međugorje, čuti šta govore i shvatiti da je teško naći među njima nekoga sa kim bi se bio istomišljenik.
Treće, pojam jugonostalgije (a Tuđmanu se pripisuje da je on izmislio reč, mada iskreno verujem drugima što tvrde da je tvorac pokvareniji i inteligentniji Slaven Letica) nosi u sebi pasivan gen, ima antimobilizatorski karakter. U svakom slučaju taj je termin "bljak", kako bi mlađi rekli. Jugoslavija je funkcionisala dobro u razdoblju kidanja pupčane vrpce s realsocijalizmom. Njena naprednost iz tog razdoblja nastala je kao negacija staljinizma i pokopana je kada su zemljom počeli da upravljaju Dolanc, pa kolektivno predsedništvo, pa republičke klike. Sa tim kontekstom valjalo je uspostaviti distancu.
Dugujem, i ne samo ja, dužno poštovanje Dubravki Ugrešić i njenim idealističkim YU naporima, uz napomenu da već tada nije bilo moguće promeniti tok, iako je bilo više razumnih pristalica nego danas.
Dobro, čemu onda sva ova priča? Zato što bi mi, toliko opsednuti istorijom, kaže se "Balkan proizvodi više istorije nego što je u stanju da je konzumira", trebalo od te istorije ponešto i da konzumiramo. Koketira se sa ruskim vetom oko Kosova i nudi da joj padnemo u zagrljaj. Setimo se ruske pomoći u Prvom srpskom ustanku, možda još više u Hercegovačkom, onda SSSR-a koji je težio da od svih drugih zemalja napravi svoje gubernije - stvarana su "zajednička" preduzeća (JUSPAD, JUSTA...) čiji je smisao bio da se stavi šapa na jugoslovensku privredu i transport, zatim 1948. godine i konačno davanja utočišta porodici Milošević. Danas Rusiji može Srbija da bude interesantna samo sa stanovišta teranja uz nos Americi i želje da u povratku na status velesile ima makar jednog satelita. U tom kontekstu Srbija kao saveznik postaje tragikomična.

Znaju li šta rade?

prešao prvo finansijski sektor, a zatim i ona preduzeća preko kojih se kupovao monopol na tržištu (telekomunikacije, energija...). Kina i Slovenija, koje su odbile opake savete postale su ekonomski najuspešnije tranzicione zemlje: Kina u svetu, a Slovenija u Evropi! Red je da odgovorim na najbliži međunaslov: "Znaju li šta rade?" Dakako da znaju i to svi, od predsednika MMF do Miroslava Miškovića. Niko od njih ne bi vladao tolikim bogatstvom da ne zna šta radi. One patetične reči Slobodana Šnajdera pokazuju metod, koji donosi rezultate srazmerno samozaluđenosti nacija. Preraspodela je izvršena i rezultati se vide. Od nama uporedivih zemalja Slovenije i Hrvatske nijedna nema toliko i tako bogatih "tajkuna" kao Srbija. Prema rang listi Politike, najbogatiji u Srbiji su netipični Milan Janković Zepter (4,5 milijardi evra), ali i Miroslav Mišković (1,5 milijardi), Bogoljub Karić (680 miliona) i Stanko Subotić
		Lazar Nikolić, Studija ženske glave, -

Reddere rationem

Latinska reč ratio ima u rečniku 21 značenje, ali se u govoru uglavnom svodi na razum i misao. Nastala je u sferi ekonomije kao pravilo razmene, odnosno kao sinonim za to da ono što date mora odgovarati po vrednosti onome što primate (reddere rationem). To prvo bukvarsko slovo ekonomije važno je za nas, jer nikako da naučimo da nam niko ništa neće pokloniti. Istina, ekonomija poznaje i termin "simbolična razmena", kada se nešto ukrade, dobije na poklon ili isprosi, znači bez uzvraćenog ekvivalenta. "Lenjima i pohlepnima, onima kojima je dobit važnija od obraza, simbolična razmena je mnogo bliža nego ona u kojoj su subjekti ravnopravni."6 Mi ekonomske kategorije mešamo s emocijama (ljubav, mržnja, uz to vera, nacija) što koliko god bilo neracionalno ne bi bilo toliko tragično da ne očekujemo i od drugih da isto tako zanemare ratio i krenu za nama. Na taj način prosuđujemo Evropsku uniju, svetske finansijske institucije, strane investitore, pa čak i revizore dugova u Pariskom klubu.
Ta pokretačka snaga dovela je na vlast Miloševića i ološ oko njega - švedski standard, Srbija do Karlovca-Karlobaga-Virovitice, Pomoravlje na moru nafte, tartufi u Mačvi, Jezda i Dafina... Neverovatna mašta samo da se izbegne sučeljavanje s istinom, modernim vremenom i savremenom produktivnošću - raciom i temeljitim radom. Duboko sam ubeđen da Milošević nije imao potreba da krade bar na prva četiri izbora i ako je to radio onda samo dokazuje da nije imao poverenja u sebe. On je bio idealni eksponent mračne strane svog naroda. Ni prvi ni poslednji takav u svetu. Naša je muka što ne uspevamo da budemo prvi u svetu čak ni po zlu. Uvek se nasuprot Srebrenici nađe neki Darfur, Kirkuk ili slično. Jedno vreme smo bili jako zamajani da dokažemo kako je pojam straha od "balkanizacije" u nekim afričkim jezicima nesvesno preuzet iz kolonijalnog francuskog, a ne da se upitamo zašto smo makar za Francuze pojam lošeg.
Globalizacija je proces koji bismo mi po svu silu da izbegnemo, a za koji je Nelson Mendela rekao da je neminovan i biti protiv njega isto je kao kad bi se bilo protiv godišnjih doba. "Ljudi se jako trgnu kad kažete da su tranzicija i globalizacija teški procesi koji iziskuju učenje i prilagođavanje. Ako to ne shvatite, može vam se dogoditi da prođete kao neki afrički narodi. Nećete biološki propasti, ali gubite poziciju i istorijske šanse."7 Protiv tako neminovnih preokreta u ljudskom društvu kakvi su tranzicija i globalizacija, savremene forme progresa, može se biti samo kada ti preokreti bivaju iskorišćeni da bi se njihovim tokom uvukao novi način preraspodele dobara u korist uskog kruga na vlasti (političkoj i ekonomskoj), a na štetu većine. Nama se upravo to servira kao progres.
Sve velike i dramatične promene su prilika da do izražaja dođu ljudi velikih ambicija ili umeća. Jedni od njih vuku društvo u pozitivnom, drugi u negativnom smeru. Kalikle, kojega Poper navodi, kaže: "Zakon stvaraju slabi i gomila. Oni samo sebe i svoje koristi radi stvaraju zakone... da bi zaplašili jake... jer oni sami su zadovoljni jednakim, zato što ništa ne vrede".8 Nije sasvim netačno, iako je Kalikle smatran ekstremistom i tada, pre dva i po milenijuma. Prepuštamo čitaocima da sami naprave izbor ko su kod nas "jaki" i vide jesu li na njihovoj strani. To svakako nisu aktuelni naši političari, iako bezgranično žele da budu. Uostalom sa jednim, nesumnjivo jakim, smo završili prethodno stoleće.
Naša politika jeste politika zaista nejakih. Vidi se to po paničnom verovanju da drugi mogu da reše naše probleme, pa bilo da je to Rusija ili Evropska unija. Evropa se licitira kao obećana zemlja ili kudi kao aždaja koja će nas progutati. Za Evropu su oni "slabi", koji traže mesto u modernom svetu i boljem načinu poštenog sticanja dobrobiti. Protiv Evrope su "jaki", koji čuvaju svoje (najčešće nepošteno) stečene pozicije i monopole, vlast u zatvorenom društvu i sumrak u kojem se odlično snalaze. Ako Evropu shvatimo kao okvir, kao dobitnu organizaciju društva i ekonomije i prihvatimo je svojih interesa radi, onda su mnogo manje šanse da se njom razočaramo. Da bismo stekli njeno poverenje potrebno je da mi raskrstimo sa simbolima zločinačkih organizacija (Mladić, Karadžić...), sa mistikom srednjovekovlja, sa agresivnom glupošću, sa zenitističkim korenima verovanja da će šljivovica i ćevapčići preporoditi dekadentnu Evropu. Podaci Stratedžik marketinga da u Evropu želi 42 odsto gledalaca B92 i samo 16 odsto gledalaca RTS, odnosno da 70 odsto gledalaca B92 i samo 30 odsto gledalaca RTS smatra da Mladića treba poslati u Hag ulivaju tragično malo optimizma.

Neplodno tlo za elitu

Uoči Drugog svetskog rata počela je u Srbiji da niče nacionalna elita industrijalaca, intelektualaca, oficira i političara. Da bismo izbegli nesporazum dovoljno je videti u Vujaklijinom rečniku da elita znači: "najodabranije, jezgro, cvet nečega - naročito društva". Rat po svim karakteristikama Brodelovih montanjarskih pohoda prekinuo je proces. Onda su "montanjari" na vlasti počeli da uvežbavaju državu i uspeli da dospeju do klijanja elite sa začecima demokratije i liberalizma. Ta elita poverovavši u mogućnost slobode pokušala je da reformiše i modernizuje totalitarni sistem. Lakovernost su platili ne samo u Srbiji nego i u Sloveniji (Stane Kavčič) i Hrvatskoj (Savka Dabčević Kučar). Srbija je najgore prošla. Oko 6.000 ljudi na rukovodećim položajima u industriji jednostavno je sklonjeno sa scene. Na godišnjoj konferenciji SKUPS - udruženja stručnjaka za upravljanje privredom 1971. godine u Vrnjačkoj Banji, grupa inženjera "14. oktobra" iz Kruševca podnela je izveštaj čiji je rezime bio da su privreda i ekonomija prerasle politički sistem, te da se on mora reformisati, kako bi dao nove impulse razvoju. U protivnom će politika nasiljem obuzdati privredni razvoj na nivou koji je u stanju da kontroliše. Desilo se ovo drugo. Mnogim političarima pružena je prilika da se pokaju, pa su kao "esnaf" bolje prošli. Nije se više ubijalo ili teralo na Goli otok, ali je karijera dobrog dela progresivnih javnih ličnosti bila definitivno prekinuta. Egzekutorima su njihovi simpatizeri pevali: "Od Topole pa do Ravne Gore / Svud su straže Nikole (Ljubičića) i Draže (Markovića)". Nesigurna "stečajna" partijska grupa potražila je oslonac koketirajući sa nacionalizmom. Napravljen je prostor za rađanje turbofolka u najširem značenju. U taj model upali su političari, akademici, profesori univerziteta, mediji, industrijska vrhuška...
Proces kulminira onoga trenutka kada je mračna strana srpskog mentaliteta našla u Miloševiću idealnog eksponenta svojih interesa. Tim Džuda, novinar The Economista, piše: "Srbi su ušli u rat zato što su ih u rat uvele njihove vođe. Ove vođe su iskoristile maligne niti iz istorije svog naroda da ih njima vežu i uvuku u rat... Splet istorijskih okolnosti, ličnosti, arogantnosti i pogrešnog rasuđivanja doveo je do rata, ali je važno imati na umu da Srbi, kao narod, nisu ništa drugačiji od bilo kojeg dugog naroda u Evropi..."9 Miloševićev sistem doveo je do savršenstva negativnu selekciju i razorio autoritete institucija, morala, znanja, dostojanstva i rada ("Ako ne znamo da radimo, bar znamo da se bijemo..."). Umesto njih inaugurisao agresivni primitivizam. U tom mraku počela je da se kristališe nada da se iz njega može izaći samo na put reformi, modernizacije i uključivanja u svet. Snaga te nade videla se tokom onih stodnevnih demonstracija koje su neviđeno dugo bile udarna vest svih svetskih medija.
Taj naboj nije prokockan, on je zatomljen. Kako se u emisiji "Report" TV RAI Tre sredinom juna meseca tvrdilo, čak ni finansijerima i instruktorima Otpora iz Freedom House nije konveniralo da se ta neobuzdana volja za slobodom i normalnošću produži posle postignutog cilja - "mirnog rušenja" diktatora. Nade da će se konačno krenuti normalnim putem brzo su pokopane. Korupcija, svađe, ubistva, mržnja prema saveznicima, protivnicima i celom svetu, Kosovo kao alibi da se međusobno lome vratovi. Niko ne pita koliko ta samostalnost ili nesamostalnost košta i ko će to da plati. Amfilohije i Filaret kao eksponenti srpskog duha i duhovnosti. Najviše državne funkcije u rukama ljudi nedoraslih za njih. "Pretnja destabilizacijom (regiona) i predlozi o fiktivnoj suverenosti (Kosova)" - komentariše Vlada Gligorov10 izjave predsednika države i ministra spoljnih poslova - "samo govore o tome da Srbija nema jasne predstave o državnim interesima... ne računa sa činjenicama".
Da li je moguće da mi nemamo "materijala" za stvaranje elite, u onom pozitivnom smislu liberalnog mišljenja, koje karakteriše evropski pogled na društvo? Ne samo zato što nam to godi, tvrdnja Tima Džude da "Srbi nisu ništa drugačiji od bilo kojeg drugog naroda u Evropi" je osnovana. Međutim, stoji i činjenica da je decenijama stvaran sistem koji će onemogućiti najbolje da znatnije utiču na društvene tokove. Danas se bunca kako je elitu moguće stvarati organizovanjem balova u Hajatu i na dvoru tzv. prestolonaslednika. Mladi poslovni ljudi, odeveni kao Jehovini svedoci, usavršavaju veštinu presipanja para iz tuđih džepova u svoje. Za drugo ih nije briga. Delenjem bezbroj nagrada nisko talentovanim i bestseler intelektualcima stvaraju se standardi koji na dugi rok zatvaraju vrata pred pametnima. Javne ličnosti koje razmišljaju o budućnosti i opštem interesu odgurnute su ciničnom dosetkom da je "onima koji imaju vizije mesto kod psihijatra, a ne u politici". Biće užasno težak i dug posao sve to dovesti na normalu, iako je taj proces neminovan. Ulazak u Evropsku uniju jeste jedan od izlaza. Portugal i Grčka su dokaz šta se uz pomoć Evrope može napraviti od zaostalih zemalja. Bugarska i Rumunija pokazuju da su i oni za koje smo nekada bili "Amerika" shvatili da bez pomoći Evrope nisu u stanju sami da izađu na kraj sa glibom u kojem se nalaze. EU ipak nije socijalna ustanova - valja se potruditi da bi se u nju dospelo.

1 Ibrahim Latifić, Jugoslavija 1945-1990, Društvo za istinu o NOB, Beograd 1997.
2 Serđi Rico i Đan Antonio Stela, Kasta, Rizzoli, Milano 2007.
3 Dragan Đurčin, "Može li Srbija da stigne EU", Politika, 4. mart 2007.
4 Zoran Hamović, "Potkopavanje Himalaja", Danas, 11. jun 2007.
5 Slobodan Šnajder, "Kako se proizvodi bjeda", Novi list/Mediteran, 4. februar 2007.
6 Roberto Petrini, L'Economia della Pigrizia (Ekonomija lenjosti), Laterza, Rim 2007.
7 "Srbiji prijeti...", intervju sa Latinkom Perović, Novi list/Pogled, 31. februar 2007.
8 Karl Poper, Otvoreno društvo..., BIGZ, 1993.
9 Tim Džuda, Srbi - istorija, mit i razaranje Jugoslavije, Dan Graf, 2003.
10 Vladimir Gligorov, "Dve zablude", Ekonomist, 6. avgust 2007.