|
Ne dajmo se uznemiriti
"Prvi put na svečanosti u Višegradu
govori potpredsednik vlade Republike Srpske. Tokom govora glas mu puca,
krenuše suze. Istog trenutka sa razglasa iz kafića nadjačava ga muzika,
peva Ceca Ražnatović"
Utorak, 10. jul. Žene u crnom u večernjim satima na Trgu Republike podsećaju
na jedanaestu godišnjicu genocida u Srebrenici. Ženski krug ovog puta je
veći nego prethodnih godina. Više je mladih žena i, što je novo, među njima
je desetak mladih muškaraca. Oni su učenici Zemunske gimnazije, ali za njihovo
prisustvo u krugu Žena u crnom nisu zaslužni ni njihovi profesori, ni predmet
"građansko vaspitanje" (ono je slabo organizovano, kažu momci),
nego Liberalno-demokratska partija. Majka jednog od njih je aktivistkinja
Žena u crnom i ponosno kaže "ovo je moj sin i njegovi drugovi".
Raspoređeni u četiri grupe, najmanje dvadeset policajaca i policajki čuva
krug. Njihova revnost upadljiva je do degutantnosti. Deluje na podsvest
prolaznika poručujući da su Žene u crnom neprijatnost koju, eto, država
toleriše u ime ljudskih prava. Tačno je da su Žene u crnom izložene pretnjama
i napadima. Proletos su ih napali skinhedsi i tada je aktivistkinja Violeta
pretučena. Pre dve godine na Žene u crnom bačen je suzavac dok su stajale
na Trgu Republike. Policija ni do danas nije pronašla napadače, mada taj
zadatak u Beogradu, gde policija poznaje nasilnike različitih ideologija,
nije ni težak ni komplikovan. Da policija ima poštovanje ne samo prema Ženama
u crnom nego i prema građanima Beograda ona bi najpre morala da uhapsi napadače.
Ili, ako ih već ne hapsi, neka bar bude diskretnija prilikom obezbeđivanja
Žena u crnom. Uz jaku i upadljivu policiju aktivistkinje su fizički zaštićene,
ali je napravljena i vešta "zaštita" da njihovo stajanje u ljudima
ne izazove stid, ne podstakne neprijatna pitanja, uznemiri savest.
Beograd ne voli Žene u crnom, ali je primetno da se oko njihovog kruga ljudi
bar nekako utišaju. Više ne psuju i nisu nepristojni kao ranije. Prihvaćene
su u Bosni, tamo gde
| ljudi čeznu za saosećanjem. O susretima
sa tim svetom postoje dirljiva i potresna pisma Žena u crnom. Ona
su istovremeno i evidencija, dragocen podatak. Aktivistkinja Nada
Dabić piše sa proletošnje posete Višegradu. "U gradu je do 1992.
godine živelo 65 odsto Bošnjaka i Bošnjakinja. A danas je tamo samo
jedan, koji održava džamiju. Bošnjačko groblje puno je natpisa NN
324 kosti, NN 197 kosti, NN 69 kosti. To znači - nema DNK bližnjih,
svi su ubijeni, i postali bezimeni." U Višegrad se ulazi ulicom
ozloglašenog Užičkog korpusa u kojoj je podignut spomenik srpskom
vojniku na kojem piše "zahvalnost borcima RS, zahvalan narod
Višegrada". Ironija je da je većina tog naroda prognana, a tri
hiljade ljudi je ubijeno. Za njih se svake godine održava memorijal
Tri hiljade ruža za tri hiljade žrtava. "Prvi put na svečanosti
govori i |
|
|
|
Pierre Auguste Renoir (1841-1919),
The Cafe,
1874-75.
|
 |
potpredsednik vlade Republike Srpske. Tokom govora puca mu glas, krenuše
suze. Istog trenutka sa razglasa iz kafića nadjačava ga muzika, peva Ceca
Ražnatović. Ispod mosta, nizvodno kod okuke, ljudi u čamcima čekaju da bacimo
ruže, da ih pokupe i prodaju, kao što su to radili i prošle godine."
Mladi aktivista Miloš svake godine sa Ženama u crnom učestvuje u odavanju
pošte mladićima i devojakama, njih sedamdeset dvoje, koje je 1995. godine
u centru Tuzle ubila granata srpske vojske. "Našoj koloni prilaze ljudi
i zahvaljuju što smo došle. Ovog puta prisustvujemo ispraćaju posmrtnih
ostataka devedeset ljudi koje su 1992. godine u Bratuncu ubili Arkanovi
tigrovi, piše Miloš. Potom nas, na našu molbu, Nura uvodi u zgradu u kojoj
se identifikuju kosti ubijenih. Suočili smo se sa pet hiljada vreća kostiju
koje su nekada imale ime. Vi niste kolektivno odgovorni, ali naših nema,
rekle su Žene Srebrenice, koje takođe svake godine posećuju stratište u
Tuzli."
Bosna ih je puna. Samo u opštini Srebrenica postoji 87 masovnih grobnica.
Na njih, na ubijene, sahranjene i nesahranjene, opominju Žene u crnom.
|
|
*
|
Žljeb
Često se govori o preuzimanju "evropskih standarda" u regulisanju
života u našoj zemlji. To se smatra uslovom priključenja EU. Radi toga
je izdato bezbroj proklamacija i doneto na stotine propisa. Pa ipak, nije
izvesno koliko je cilj približen ili udaljen.
Biće da nešto nedostaje. A to je žljeb u koji bi se uglavili pomenuti
"standardi". To je ono što sami treba da stvorimo kako bismo
funkcionisali "kao sav normalan svet", o čemu se u nas inače
godinama govori. Reč je ne samo o političkoj volji već o stvaranju preovlađujućeg
sistema vrednosti, institucija i procedura radi nas samih, a ne samo da
bismo se drugima dopali i od njih bili prihvaćeni.
|
