Presuđeno atentatorima na premijera Srbije Zorana Đinđića

Politički motiv jasan ali nekažnjen

Osuđeni u ovom procesu bili su optuženi za pokušaj državnog udara, a osuđeni su za ubistvo

Skoro četiri godine trajao je proces, suđenje je teklo uz mnogo problema, često i daleko od javnosti, ipak, 23. maja ove godine, okončan je prvostepeni proces za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal u Beogradu. Tročlano Sudsko veće kojim je predsedavala Nata Mesarović, a činili ga još i Radmila Dragičević-Dičić i Milimir Lukić, presudilo je da su svi optuženi krivi, a osuđeni bi trebalo, prema ovoj presudi, da odleže narednih između 40 godina, koliko je najveća određena kazna za prvooptužene Milorada Lukovića Legiju kao nalogodavca i Zvezdana Jovanovića kao egzekutora, i osam godina koliko je dobio najmanje osuđeni u grupi, nekadašnji policajac "specijalac" Saša Pejaković. Aleksandar Simović, Vladimir Budisavljević, Ninoslav Konstantinović i Sretko Kalinić osuđeni su na po 35 godina zatvora, dok su na po 30 godina osuđeni Dušan Krsmanović, Miloš Simović, Milan Jurišić, Željko Tojaga i Branislav Bezarević. Na slobodi su još petorica s ovog spiska. Kada budu uhapšeni imaće pravo na ponovljeni proces.
Izricanju presude nisu prisustvovali članovi porodice Đinđić, ali jesu članovi Demokratske stranke sa predsednikom Republike Borisom Tadićem na čelu. U sudnici su bili i članovi nekadašnjeg Đinđićevog kabineta, Žarko Korać, Vladan Batić i Zoran Živković. Pored njih i mnogi drugi iz političkog života Srbije mislili su da toga dana treba da budu u sudnici, ali sadašnji premijer Vojislav Koštunica i mnogi članovi njegovog kabineta nisu, tako da su prva dva reda u sudnici, predviđena za njihovo eventualno prisustvo, ostala nepopunjena. Aktivisti Liberalno-demokratske partije, otcepljenog krila nekadašnjeg Đinđićevog DS, koje predvodi Čedomir Jovanović, ispred sudnice su organizovali akciju sa sloganom "Nije gotovo!" Delili su letke na kojima je pisalo "Za ubistvo 12. marta 2003. odgovorni su oni, a za istinu o 12. martu smo odgovorni mi!" I na drugim mestima u gradu aktivisti ove stranke toga dana sprovodili su istu akciju. Ipak, ispred Suda u Ustaničkoj bilo je najvrelije. Umalo da dođe do sukoba između omladinaca LDP-a i članova porodica i prijatelja osuđenih, koji su nezadovoljni presudom iz protesta napuštali sudnicu uz psovke i ostali arsenal prostakluka na račun Suda i okupljenih građana ne sačekavši da čuju obrazloženje presude.

Dobro završen posao

organizatori i izvršioci ubistva pravedno osuđeni za svoje nedelo. Ono što Sud duguje žrtvi, njegovoj porodici i javnosti Srbije ovim procesom nije sankcionisano, a to je otkrivanje i kažnjavanje političkih inspiratora ovoga zločina. O tome je najglasnije progovorio zastupnik porodice Đinđić, advokat Srđa Popović, još u toku ovog, tek završenog procesa. Ni drugi zastupnik porodice, Rajko Danilović, nije bio blaži, za njega su jedni izvršioci atentata na optuženičkoj klupi, dok su se drugi izvukli tako što su ušli u vladu. To je bez sumnje i zahtev LDP-a, ali i onih pola miliona građana koji su 15. marta 2003. godine činili pogrebnu povorku na sahrani ubijenog premijera. Taj drugi, tek najavljeni sudski proces biće proces stoleća i
		Puzeći državni udar "Osuđeni u ovom procesu bili su optuženi za pokušaj državnog udara, a osuđeni su za ubistvo", ocenio je Srđa Popović, advokat porodice Đinđić, na tribini koja je 24. maja održana u prepunom beogradskom bioskopu "Art". Popović je ocenio i da je proces koji se završio skromnih dometa, te da je ovo ubistvo samo jedna od faza puzećeg državnog udara koji je započeo 14. novembra 2001. sa pobunom "Crvenih beretki". Danas možemo oceniti da je ta kontrarevolucija delimično uspela, jer uprkos postojanju nekih demokratskih "džepova" u jednom delu nevladinih organizacija i LDP demokratski pokret koji je predvodio petooktobarsku promenu uglavnom je razbijen i marginalizovan.

Aktivisti kuloara Državne bezbednosti

Dva dana uoči izricanja presude optuženima za ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića, tek njegovim imenom preimenovani Bulevar AVNOJ-a oblepljen je plakatima sa natpisom Bulevar Ratka Mladića. Narednih dana taj će se plakat naći i u samoj Skupštini Srbije, a doneli su ga oni čiji je lider u Hagu i koji očekuje početak suđenja za ratne zločine, a koji je i ovde, u tek okončanom procesu, pominjan kao političar koji je bio makar "obavešten" o nameravanoj aktivnosti identifikovane organizacije.
Predstavnici SRS-a, nekada omiljene Miloševićeve opozicione stranke, sada se kandiduju da postanu "omiljena" stranka Vojislava Koštunice. I kao što su nekada za Miloševića obavljali prljave poslove, tako sada, po svemu sudeći, rade za Koštunicu. Nastali u kuloarima službi bezbednosti uvek imaju iste zadatke, uvek iz drugog plana. Zato, kada se traže politički inspiratori Đinđićevog ubistva, ma koliko se radikali trudili da privuku pažnju na sebe, ostaju nezanimljivi. Goran Petrović, koji je i sam bio svedok na ovom suđenju, nekada jedan od najviših funkcionera u Službi bezbednosti, komentarišući događaje u završnici procesa u jednoj od televizijskih emisija, rekao je da ako želimo da vidimo "političkog inspiratora treba da vidimo onoga ko je imao najviše političke koristi od tog ubistva". Tu se onda, odmah, vidi Vojislav Koštunica, jer on je prvi, koji je nakon obaranja Đinđićeve Vlade, zaseo u premijersku stolicu, pa onda postaje jasnija i ona tako grčevita borba za tzv. ministarstva sile. Sam Vojislav Koštunica, iako pravnik po obrazovanju, nije osetio potrebu da se na bilo koji način oglasi ovim povodom, niti da doprinese razvejavanju bilo kakvih sumnji na svoj račun u vezi s ovim procesom. Ovim procesom potvrđeno je da su štrajk "Crvenih beretki" iz novembra 2001. i atentat na Đinđića delovi jednog procesa, jednog pokušaja da se zaustavi proces utvrđivanja odgovornosti i kažnjavanja za ratni zločin čiji je simbol postao Tribunal u Hagu. Koštunica je ćutao sve vreme i na optužbe da je svojom podrškom štrajku "Crvenih beretki", odnosno jedinice JSO, iz novembra 2001. godine, i povodom njegove, sad već dobro poznate rečenice da "lekari štrajkuju u belim mantilima...", ali i kasnije otkrivenim podacima da je, čak direktno, odbio mogućnost da kao tada nadležan odobri intervenciju vojne bezbednosti za gušenje ove pobune. Jedan od prvaka ove stranke, Dejan Mihajlov, na konferenciji za štampu rekao je da su "Đinđića ubili njegovi"! Kada je pozvan da tu optužbu obrazloži, pred Specijalnim sudom, rekao je samo da je to bilo u "žaru političke borbe".
O političkim motivima ubistva govorili su u završnoj reči i Jovan Prijić, zamenik tužioca, kao i predsedavajuća Veća Nata Mesarović. Ipak, dalje od toga se nije išlo jer se politički motivi nisu našli u optužnici, a sud odlučuje samo na osnovu optužnice. Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO, onaj koji je pucao u premijera, u toku pretkrivičnog postupka je izjavio: "Ubio sam Zorana Đinđića iz patriotskih razloga kako bih sprečio izručenje naših ljudi, ratnika i istinskih patriota Hagu. To sam učinio u dogovoru s Legijom i za to nisam uzeo nikakav novac". U svojoj završnoj reči ovaj isti Zvezdan Jovanović negirao je svoj iskaz i da je ubio Đinđića. I ostali osuđeni su negirali svoje učešće.

Pretnje i pritisci

umro je kasnije od srčanog udara, a povodom njegovog hapšenja, u znak protesta, iz procesa istupa i njegov kolega, tužilac Nebojša Maraš, koji nešto kasnije odlazi u advokate. Sredinom prošle godine iz tužilaštva odlaze, bez obrazloženja, Mioljub Vitorović i Nebojša Marković. Suđenje započinje u Okružnom sudu u Beogradu u Odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala protiv 43 osobe, a za organizovanje ubistva premijera Đinđića i terorizam, te neprijateljsku delatnost.
		Pierre Auguste Renoir, Veneteian Gondola, 1881.

Još jedna propuštena prilika

Mediji su se na samom kraju suđenja gromoglasno uključili u proces. Srbija je odjednom dobila priliku da gleda kompletan događaj. I broj emisija, te novinskih tekstova u vreme završnih reči optužbe, odbrane i okrivljenih, na ovu temu naglo se povećao, gotovo svi su očekujući kraj imali potrebu da se oglase. Nažalost, pravih, utemeljenih analiza bilo je sasvim malo. Prilika za javnu polemiku o tome šta nam se kao društvu dogodilo, te koliko smo ovim zločinom vraćeni unazad izostala je. Propuštena je još jedna prilika, kao i onda kada je iz Haga prenošeno suđenje Slobodanu Miloševiću, da se kao društvo odredimo prema zločinima o kojima se na sudu raspravljalo. Da više ni u jednim novinama ne gledamo fotografije sa rođendanske proslave jedne od supruga optuženih za ubistvo premijera, gde one slave uz tortu u obliku vuka sa razjapljenim čeljustima, i da nam se u nekada uglednim novinama, kao što je Politika, ne servira priča o petom književnom delu priučenog automehaničara, koje je tek objavljeno i koje će pomoći njegovoj porodici da, materijalno ugrožena, lakše prebrodi ove teške trenutke njegovog boravka u zatvoru. Da li se to ovde neko još nada da će prvostepena presuda pasti? I koga treba da ohrabri činjenica da se izrečene kazne za najteže zločine neće spajati? Zašto su baš sa završnicom suđenja najavljene mobilizacije paravojne "Garde cara Lazara" koje treba da budu spremne za odbranu Kosova? I kako to da se i na ovom skupu pojave majice sa oznakama rasformirane JSO?
Možda se to neko i pravda za ono što je obećao a nije izvršio. Legija se sam predao 14 meseci od raspisivanja poternice. Gde je bio u međuvremenu mi još uvek ne znamo, ali mu ne verujemo da je sve vreme bio u beogradskom naselju Cerak. Možda će on i o tome hteti nešto da kaže, kad već Dragan Jočić, ministar policije, neće.