Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XIX (2007)

402-405

1. april - -31. maj 2007.

Republika

Šta gledate

"Zabranjeni bez zabrane"

Film autora Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića, prikazan na FEST-u 2007.

"Zabranjeni bez zabrane", dokumentarni film Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića, govori o zabranama filmova i progonu njihovih autora u periodu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u bivšoj Jugoslaviji. Zabranjeni filmovi bili su poznati pod imenom crni talas i u javnosti je to ime nosilo izrazito negativnu konotaciju zbog prikazivanja društvene stvarnosti na način znatno drugačiji od poželjnog.
U filmu "Zabranjeni bez zabrane" gledamo snimljene govore autora crnog talasa Saše Petrovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Lazara Stojanovića, Živojina Pavlovića... koji se prikazuju paralelno s insertima iz cenzurisanih filmova tako da na simboličan način evociraju taj, možda najznačajniji period naše kinematografije. U obraćanju publici pre početka projekcije filma, autori Milan Nikodijević i Dinko Tucaković rekli su da njihova namera nije bila da tumače i ocenjuju šta se događalo sa filmom i društvom tih godina u Jugoslaviji, već da prikažu faktografiju, odnosno da puste same aktere da pričaju, da oni govore šta je bilo i kako je bilo. Film je svakako ispunio taj cilj jer je na jednom mestu prikazan izuzetno vredan i dragocen materijal za stvaranje složene slike u kinematografiji tog vremena. To je, nema sumnje, zadovoljilo jedan deo publike - posebno mlađe ljude koji nisu imali prilike mnogo toga da vide - ali ne i one koji su više upućeni u situaciju na filmu tog doba. Oni su očekivali opredeljenje autora o tome, jer na taj način bi se ili otvorio novi dijalog o zabranama na filmu ili nastavio onaj koji je već ranije započet.
Kada se govori o crnom talasu na jugoslovenskom filmu treba reći da je on nastao u vreme kada je jedan znatno veći talas oslobađanja preplavio zapadni svet - studentski nemiri, hipi pokret, muzička i seksualna revolucija. Skoro čitava decenija šezdesetih godina, a posebno njen kraj, izazvala je snažne reakcije ne samo na zapadu već i u izlogu socijalizma, Titovoj Jugoslaviji koja je tada, balansirajući između istoka i zapada, igrala delikatnu ulogu u složenom spletu svetskih političkih odnosa. Vlast u Jugoslaviji je bila prilično uspaničena zbog ovih promena. U javnosti su do tada uglavnom promicale

optimističke predstave o životu i društvenom razvitku i dolazak novih filmova koji su prikazivali stvaran život a ne socijalistički san dovodi u pitanje poslušnost i stvara veliki rizik da ljudi počnu da misle svojom glavom. Partija nije mogla lako da ubedi većinu ljudi u sopstvenu nepogrešivost bez snažne i agresivne propagande dirigovanih medija. Ali nisu samo mediji utuvljivali priče o uspesima socijalističke izgradnje i najsavršenijem od svih društava u svetu. To su radili i književnost i slikarstvo, kao i film i teatar, ali ne na direktan i grub način već fino i

uvijeno. Zato je kritički usmeren film koji je razotkrivao naličje socijalističkog raja, koje je tako često bilo crno i mračno, bio naročito opasan. I to je bio dovoljan razlog da se preduzme sveopšta hajka na filmove crnog talasa. Samo što sada, kad je opšti nivo dostignutih sloboda porastao, to nije moglo da se radi kao posle rata, direktno sa partijskog i državnog vrha, jer bi otvoreno pojavljivanje partijske batine bilo izrazito nepopularno. Zato su za taj neugodan posao izabrani niži nivoi vlasti, najčešće programski saveti i upravni odbori nadležnih institucija koje su odobravale ili finansirale filmove "nepodobnih" autora. A te niže nivoe vlasti uglavnom su predstavljali ljudi iz filmske branše koji su se od proskribovanih autora razlikovali po tome što su manje talentovani i manje smeli, a lako su pristajali da za dobre plate nadgledaju kako se rad na filmu usklađuje sa zacrtanim partijskim ciljevima. U to vreme se društveni sistem u kojem smo živeli nazivao samoupravljanje, i u njemu su ljudi sami upravljali procesima proizvodnje i razmene. To je bio, naravno, privid i u održavanju tog privida bilo je veoma važno da radni ljudi sami cenzurišu nepodobnosti u svojoj sredini jer je to bio dokaz da poredak počiva na "jakoj bazi". A tu je bilo uvek dovoljno onih kojima su drage sinekure i koji su svoju potkupljenost zaklanjali velikim društvenim i istorijskim ciljevima. Tako su za zabrane filmova bili dovoljni razlozi da neke od lokalnih organizacija, vojnih ili partijskih, ne misle dobro o filmu, da filmovi kvare omladinu, nasrću na tekovine narodnooslobodilačke borbe, blate armiju ili da se narod buni pa je projekcija rizična. Sudske zabrane filmova bile su krajnje retke, a u stvari nisu ni bile potrebne. Filmovi su "bunkerisani" tj. ostavljeni u neki mračan depo tako da se nije znalo šta da se radi s njima. "Bunkerisanje" je bilo "narodni" specijalitet - nije značilo da su filmovi zabranjeni ali nije značilo ni da su odobreni za prikazivanje.
Taj mehanizam stvaranja društvene klime jednodušnosti i učvršćivanja vlasti kroz progon drugačijeg i različitog ovde je uvek bio omiljen. On je kasnije odigrao ključnu ulogu u antibirokratskoj revoluciji a igra je i sada u vladavini srpstva. Ta sprega jedinstvenog interesa od vrha do dna, bilo da je on predstavljen kao socijalna pravda ili nacionalni interes, kao komunizam ili srpstvo, najčešće nije ništa drugo nego jedan vrlo čvrst lanac potkupljenosti koji se teško kida.
Govor o crnom talasu na filmu zato je važan jer pokušava da rasvetli jednu, još uvek nejasnu i zatamnjenu istoriju oslobađanja stvaralačke energije društva u vremenu snažne partije i populističke represije. Ta svest o sopstvenoj istoriji oslobađanja neophodna nam je i danas jer se, nažalost, na planu društva nismo mnogo pomakli u sticanju nezavisnosti od samovolje vlasti.


	Dragan Mišković


	Šta gledate	Vavilon

Republika