Falsifikovanje Đinđićevog političkog nasleđa

Ako ni zbog čega drugog a ono iz pijeteta prema obeležavanju godišnjice ubistva Zorana Đinđića, voditeljka emisije "Ključ" Nataša Miljković mogla je da pred TV kamere i gledaoce izađe malo pristojnije odevena. Međutim, do kraja emisije, koji su, verujem, dočekali samo oni sa jakim stomakom, postaće jasno da neprimeren outfit voditeljke ne predstavlja jedini propust emisije koja bi se ukratko mogla opisati kao pokušaj gnusnog istorijskog falsifikata.
Naime, manifestna namera da se osvetle manje poznati aspekti Đinđićeve politike vezani za problem Kosova1 bila je praćena latentnom ali providnom namerom autora emisije da se, iz konteksta istrgnuti, fragmenti Đinđićeve politike iskoriste u dnevno-političke svrhe.

Ukratko, istorijski falsifikat sastojao se u činjenici da je Zoran Đinđić prikazan kao (pre)kasno nacionalno osvešćen lider koji se pred sam kraj života ipak privoleo pravednoj i bogougodnoj ideji srpskog nacionalizma te da je, kao što smo iz usta Dobrice Ćosića mogli čuti, "poginuo kao Srbin i demokrata". U nastavku su se mogle čuti neverovatne teze o tome kako je premijer zapravo ubijen zbog svoje inicijative za rešavanje kosovskog problema, kao i da je Đinđićevom ubistvu morao prethoditi nekakav "mig iz sveta". Sve ovo dešava se ni manje ni više nego sedam dana nakon što je Srđa Popović, advokat porodice Đinđić, predložio veću Specijalnog suda za organizovani kriminal dodatna svedočenja visokih funkcionera DSS-a, a sve u cilju razotkrivanja političke
		Peter Paol Rubens, Amors Ritt auf einem Delphin, 1637-1638.

pozadine Đinđićevog ubistva. Sada je valjda svima jasno da je Koštuničino i Jočićevo svedočenje u potpunosti izlišno budući da su pravi nalogodavci Đinđićevog ubistva otkriveni - Mahmud Bakali i belosvetska fukara.
Na ovome se, međutim, čitava predstava nije završila. Voditeljka "Ključa" je potom stala da, sve praveći se nevešta, iz usta novinara Večernjih novosti Bilbije ište odgovore na "ključno pitanje". Ko danas nastavlja Đinđićevu politiku na Kosovu? Odgovor je, nećete verovati, glasio Vlada Republike Srbije i njen pregovarački tim. Ni to nije bilo dovoljno gospodinu Bilbiji koji je u sledećoj rečenici zaključio kako je zapravo reč o svojevrsnom đinđićizmu. E, što je mnogo, mnogo je! Izjednačavati lik i delo Zorana Đinđića sa jadom i bedom Koštuničino-Vladeta-Jankovićevske arogancije može samo neko ko je ili krajnje neobavešten ili krajnje maliciozan. Za "đinđićizam" je, gospodo draga, bilo dosta vremena. I onda kada se hapsio Slobodan Milošević i kada je trebalo smeniti Nebojšu Pavkovića i kada se trebalo obračunati sa Crvenim beretkama. Tada su, međutim, ovi "nastavljači Đinđićeve politike" radili sve da bi kompromitovali i kriminalizovali pokojnog premijera te da bi stvorili atmosferu u kojoj Đinđićevo smaknuće ne bi predstavljalo zločin bez presedana već patriotski podvig. Pa zar taj isti Vojislav Koštunica nije samo jedan sat nakon izvršenja atentata u jednom telefonskom intervjuu izjavio da se mafija "ne može deliti na našu i njihovu" aludirajući na Đinđićevu navodnu umešanost u kriminalne aktivnosti?
Najviše od svega, međutim, iritira podmetačina o Đinđićevom zakasnelom nacionalnom osvešćenju i njegovoj časnoj pogibiji za srpsku stvar. Đinđić nije poginuo niti kao Srbin niti kao demokrata već kao reformator jedne učmale i sobom opterećene kasabe i njenog "hrabrog" i "prepametnog" naroda koji nema dovoljno snage da sebe pogleda u ogledalo. Kvintesenciju đinđićizma ne predstavlja nikakva kvazipatriotska misija već odlučnost da se problemu priđe odmah i sada, kao i da se za takav čin preuzme puna odgovornost.
Ako postoji tačna interpretacija Đinđićevog približavanja Dobrici Ćosiću onda je to svakako ona koju je u emisiji "Peščanik" izrekao Žarko Korać rekavši da je Đinđić imao interesa da na svoju stranu pridobije "oca kosovskog mita" i na taj način sebe osigura od napada koji bi neminovno usledili nakon razrešenja kosovskog pitanja.
Pokušaj falsifikovanja Đinđićevog političkog testamenta utoliko je bizarniji ukoliko se "pravim naslednicima" Zorana Đinđića proglašavaju njegovi ogorčeni neprijatelji i ljudi koji su učinili sve da uprljaju njegovo ime. Ukoliko postoji politički testament Zorana Đinđića onda su to svakako njegove metafore i otrežnjujuće rečenice poput one u kojoj nam Đinđić poručuje da "ako sada ne uspemo, niko nam za to neće biti kriv". Ova vrsta revolucionarne promene političkog diskursa, koja prebacivanje odgovornosti zamenjuje preuzimanjem iste, a kolektivističko-ulizivačke formule poput one da "narod najbolje zna" pretvara u blagotvorne preporuke da se "pogledamo u ogledalo", predstavlja samu suštinu Đinđićevog političkog nasleđa koje je od neprocenljive vrednosti zato što u sebi nosi klicu promene, klicu modernizacije i reforme. Svrstavanje Zorana Đinđića u red eksploatatora kosovskog mita, zajedno sa Miloševićem i Koštunicom, imalo bi za cilj poništenje vrednosnog fundamenta Đinđićevog političkog nasleđa. Falsifikat upravo i ima za cilj da Đinđića utopi u istorijsku jalovinu kosovskog mita i time ga eliminiše kao istorijsku anomaliju, kao nekoga ko je pokušao da promeni Srbiju iz korena.

Srđan Nastasijević

1 Tema emisije, u kojoj su učestvovali Vesna Pešić, Zoran Lutovac, Čedomir Antić i Đuro Bilbija, bila je: "Đinđić i Kosovo; ko krije politički testament?"