Sklonost ka stvaranju idola u filozofiji - što je u osnovi antifilozofski pristup filozofiji - može se naći u različitim epohama i nije karakteristična samo za idolopoklonstvo, koje se uobičajeno vezuje za Karla Marksa (a u stvari se odnosi na "sovjetski marksizam" koji su iscrpno kritički analizirali Herbert Markuze i Rajt Mils) jer se može reći i da je Rene Dekart dugo važio kao idol racionalizma, a Imanuel Kant u epohi prosvetiteljstva itd., ali i u novijoj modernoj filozofiji stvaraju se novi idoli. Da je neophodno izbaciti idole iz filozofije da bi se kritičkom analizom ustanovilo šta ostaje kao trajna vrednost u delima značajnih filozofa, a šta je potrebno preispitivati, može se utvrditi uvidom u noviju literaturu kada je reč o "starim idolima", dok se, nasuprot tome, stvaraju "moderni idoli" i odbacuje svako preispitivanje savremene filozofije.
Dugo vremena je Marks bio idol levičara, čak neprikosnoveni i jedino priznati filozof u "sovjetskom marksizmu" (uz Lenjina i Staljina koji su politički instrumentalizovali marksizam). U tom smislu marksistička filozofija je shvatana kao savršeno izgrađen sistem koji nudi apsolutne istine o čoveku i društvu, bez obzira što filozofija Karla Marksa nije predstavljala nekakav koherentni sistem već je više upućivala na jedan humanistički pristup, koji se odlikovao kritičkom analizom ljudske egzistencije i kapitalizma 19. veka. U ranom 20. veku mogla je biti razumljiva više ideološka nego objektivno kritička interpretacija Marksovog dela, jer je postojala zaoštrena politička borba između "komunizma" i "liberalizma", ali je neshvatljivo da se i na početku 21. veka gleda, prvenstveno kod nas, na Marksov filozofski opus isključivo iz te zastarele perspektive, te se ovaj nesumnjivo značajan filozof briše iz registra filozofskih mislilaca, uprkos temeljnim i brojnim preispitivanjima u kojima se ukazuje na one njegove ideje koje imaju vrednost i danas i mogu predstavljati doprinos savremenoj filozofiji.
Suprotno takvom nekritičkom stavu prema Marksovoj filozofiji u Srbiji (i drugim bivšim "real-socijalističkim" zemljama), koji je ostatak ideološkog nasleđa (jer sve je ideologija što odbacuje nepristrasnu kritičku analizu), Marksova filozofija čini sastavni deo curiculuma na univerzitetima u Engleskoj, Francuskoj, SAD i drugim civilizovanim zemljama, a moderna filozofska literatura obiluje knjigama u kojima se preispituje Marksov filozofski opus. U svojoj knjizi Pouke i dileme minulog veka ("Filip Višnjić", 2006) analizirala sam radove istaknutih savremenih filozofa, čiji bi moto mogle predstavljati reči Kornelijusa Kastorijadisa: "Nužno je ponovo razmotriti kritike samog Marksa... Ne čitati Marksa kao dogmu, kao potpunu istinu, već ga čitati na osvežavajući način i kritički". Slično piše i Erih From (E. Fromm, Marx's Concept of Man, 1961): "Posebna je ironija da ne postoji granica razumevanja i iskrivljavanja teorija, a nema drastičnijeg primera od onoga šta se dešavalo sa teorijom Karla Marksa u poslednjih nekoliko decenija" - trudeći se takođe da kritički, nedogmatski čita dela "prokaženog" mislioca. A Rajt Mils (C. Write Mills, Znanje i moć, 1966) upozorava da je nužno napraviti razliku između "vulgarnog marksizma" i "sofisticiranog marksizma" kao nedogmatske misli, ali uz objektivno kritičko preispitivanje (ili, modernim jezikom rečeno, primenom metoda dekonstrukcije). U svom impozantnom trotomnom delu

Glavni tokovi marksizma (Main Currents of Marxism) Lešek Kolakovski isto tako strogo kritički preispituje delo Karla Marksa i izdvaja one ideje koje se preispitivanjem mogu ugraditi u korpus svetske filozofije. Iako tema ovog teksta
		Jósef Chelmonski, Four (On grasslands), 1881.

nije rehabilitacija Marksove filozofije, htela sam da ukažem na to da je metodom preispitivanja (iliti dekonstrukcije) odbačeno, s jedne strane, idolopoklonstvo prema ovom filozofu 19. veka, ali nije odbačena i važnost njegove filozofije, dok se, s druge strane, u modernoj poststrukturalističkoj i postmodernističkoj filozofiji stvaraju novi filozofski idoli, iako se njihovi radovi više temelje na lingvistici i tekstualnoj analizi nego na osnovnim filozofskim pitanjima kojima se filozofija bavila u celokupnoj svojoj istoriji (ili bar od klasične nemačke filozofije do egzistencijalizma), suprotno metodama koje sami predlažu. Danas je na pijedestalu tih modernih filozofskih idola, čije su ideje neupitne, Žak Derida (J. Derrida), čija razvijena ideja dekonstrukcije (koja nije sasvim nova) čini, nesumnjivo, veliki doprinos kritičkom pristupu u analizi pojmova u modernoj filozofiji. Paradoksalno je, međutim, da jedino tvorac metode dekonstrukcije ne podleže primeni filozofskog metoda koji ga čini prepoznatljivim u odnosu na druge moderne filozofe. Nisam srela nijednog filozofa mlađe generacije koji pokušava da preispituje Deridine tekstove i poruke, utoliko pre što je i sam Derida na izvesnim mestima priznavao da postoje protivrečni stavovi u njegovim tekstovima; stoga mislim da se može govoriti o novim idolopoklonicima nazvanim "deridijancima". Kada se samo nerefleksivno citiraju tekstovi ovog modernog filozofa, s pretenzijom da se otkrivaju apsolutne istine i bez ikakvog truda da se dokaže zašto je tekstualna analiza imperativ filozofije i čime "priča" unapređuje saznanje, onda mislim da je u pitanju stvaranje novih idola, što protagonistima takvog stava ne smeta da se i dalje nemilosrdno obrušavaju na idole marksizma i prosvetiteljstva.
A ako se, pri tom, odbacuju moralni principi iz filozofskog diskursa i to u vremenu devastacije moralnih vrednosti u savremenom svetu, pitam se da li se takav diskurs uopšte može nazvati filozofskim ako nema šta da nam kaže o vremenu u kojem živimo; i dalje, ako se kritička filozofija (a Kant je još tvrdio da je kritička refleksija bit filozofskog rezonovanja) zamenjuje epistemologijom kao jedino vrednom oblašću filozofskog diskursa, nestaju problemi čoveka iz filozofije i može se govoriti o izvesnoj ideološkoj funkciji takve "filozofije", koja neće da se bavi sve akutnijim problemima opstanka ljudskog roda, što se može protumačiti i kao konzervativizam, jer se implicite poriče mogućnost promene u modernom društvu. Drugim rečima, ako pitanja filozofije nisu ni čovek, ni međuljudska komunikacija, ni sloboda, ni zajedništvo, ni protivrečnosti savremenog sveta, mislim da onda treba priznati da je filozofija ukinuta, ali je veliko pitanje da li "priča" ili "pismo", ili tekstualna analiza mogu da budu zamena za filozofiju, iako sigurno nije sporno da se i pristup i metodi analize filozofskih pojmova moraju koncipirati na moderniji način.
Ali napred rečeno podrazumeva da se i novi filozofski idoli moraju staviti pod lupu dekonstrukcije, da se teorije modernih filozofa ne bi pretvorile u nove "izme", a to nije daleko od novih ideologija ili fundamentalizma. Zamenom starog "marks-izma" jednim ne manje nametljivim i obavezujućim postmodern-izmom nije moguće staviti tačku na filozofiju, ali se time i sami autori od kojih se prave idoli, a čiju vrednost ne treba poricati, devastiraju, jer se u nerefleksivnom čitanju istih gubi ono što je doista vredno da ostane u okviru filozofske baštine, kada se svaka reč uzima kao "vjeruju" i time pravi zbrka između značajnih ideja moderne filozofije i onih koje vode u ćorsokak stvarno filozofskog rezonovanja.