U predizbornoj kampanji koja se zahuktala sve je u igri i svi smo u igri i - to je već nešto naše - nema ničeg što nije dozvoljeno. Ateisti se skrušeno mole bogu a nosioci republikanskog suvereniteta države se zaklinju uz zvuke monarhističke himne pod grbom sasvim srednjovekovnim sa dvoglavim orlovima. Istini za volju, nešto se od toga mora razumeti - ljudi smo i slabosti nas krase - ali je mnogo i onoga što razumnog čoveka baš raspamećuje. Istaknuti prvak SPS I. Dačić (Politika, 12. 11. 2006) mirno izjavljuje - "Smatram da će mi sreću na izborima doneti jerusalimski krst osveštan na Hristovom grobu od koga se inače ne odvajam". Neobično, ali svako ima pravo na nadu. Nekima smeta "hilandarska Srbija" kao da sveta lavra na gori Atosu nije onaj najdragoceniji deo naše i evropske baštine - da su mu samo ponudili i on bi kao jednom prvaci DSS promovisao svoj partijski program u porti svete lavre Nemanjića. Neki veseli komentator - Pravoslavlje, 15. 11. 2006 - citira čak i nekakvu naredbu koju je lično A. Hitler izdiktirao feldmaršalu fon Leru da uhapsi i da na muke udari episkopa Nikolaja. U dokumentima toga nema i ostaje nam samo da se čudimo i da u to sumnjamo.
U igri je kulturna baština koja se upotrebljava i na najgori način zloupotrebljava.

Neki dokon čovek koji se potpisuje kao Mile Medić ponudio je javnosti falsifikat ordinarne vrste i taj je falsifikat uspeo, odnosno svi ga objavljuju i stigao je i do dečjih udžbenika. To su famozna razmišljanja velikog župana srpskog Stevana Nemanje o jeziku, i to izrečena daleke 1196. godine - godina je tačna - "u trinaesti dan meseca februara kada poče nešto poboljevati časna starost njegova". Ovo je tačno - tako svedoče i sv. Sava i kralj naš Stevan Prvovenčani u sačuvanim žitijama. Ovde pak - u tome je falsifikat - Nemanja na samrtnom odru govori kako dokle seže govorno područje našega jezika dotle će i naše države biti. Uzvišeno zvuče i sasvim dirljivo reči starog autokrate, koje on nikada

nije izrekao - u to se može uveriti svako ko je prelistao sve što se o velikom županu sačuvalo. Bilo je, ne da nije bilo, reagovanja ali avaj - falsifikat je zauzeo mesto originala. Beogradska Republika (br. 390-391, 1-31. 10. 2006) je reagovala, no tek pošto Politika gđe Lj. Smajlović nije htela to da objavi - učinilo im se da je ovaj falsifikat sada dobar u kampanji.
Nije to novo niti nam je prvi put - uoči izbora to se redovno događa.
U kulturnom dodatku Politike (18. 11. 2006), u jednom razmišljanju o jeziku, čitamo doslovno sledeće: "Jezik je čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kad ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave ti ne očajavaj nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Tamo gde odzvanja rijer, znaj čedo moje, da je to država naša, bez obzira ko u njoj vlada". Nema nijedne reči o nečem sličnom u spisima vladara i sinova koji su stajali kraj odra Nemanjinog - falsifikat je uspeo i to je ovim ljudima najvažnije. No, nije ni tu kraj. Bogato ilustrovana revija za turizam i duhovnu tradiciju - nemamo mnogo ovakvih revija - Horizont (br. 6, novembar 2006), koju uređuje V. Arsić, posvećuje pune dve strane sa slikama liku i delu kralja našeg Uroša I Nemanjića koji je bio oženjen francuskom princezom iz doma Anžujskih vladara koji su ostavili traga u evropskoj istoriji. Udala se princeza daleke 1250. za našeg kralja i bila nam je vladarka o kojoj - istini za volju - dosta malo znamo. Sačuvana je freska i još nešto ali ne mnogo, ali je period vladavine kralja Uroša bolje poznat. Sačuvala se i lepa legenda o mladom kralju koji se zaljubljen i nestrpljiv da vidi francusku princezu odlučio da u blizini manastira Gradac zasadi aleju jorgovana koja i danas postoji. O svemu tome zaista je lepo ispričano u ovoj raskošno opremljenoj reviji - bogate ilustracije su posebna vrednost. Začaran lepotom ove ljupke legende i ponet neodoljivom lakoćom patriotskog zanosa, koji posebno plamti u predizbornim kampanjama, pisac reportaže se - iskreno zadivljen lepotom sedmovrate Žiče - setio ne samo kralja Uroša i lepe princeze iz doma Anžujskog već i lingvističkih opservacija Stevana Nemanje, koje - istaknute posebno - ovde glase ovako - "Kada čovek zida kuću, ne zida je za sebe, nego za svoju decu i unučad. Tako nastaje porodica i domaćinstvo. Kada vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove i unučad, nego za narod koji će je kroz vekove pohoditi. Tako se stvara država. Kuća je ono što ostaje posle čoveka. Crkva je ono što ostaje posle vladara. Kuća ostaje deci, crkva narodu. Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici. Znaće i ko smo i kakvi smo. I čedo moje, biće ponosni što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme Nemanjićko - govorio je Stefan Nemanja".
Sve bi nekako i prošlo samo je nevolja u tome što Nemanja nikada nije izrekao takve reči - falsifikat je uspeo i tu smo gde smo.
Hvale je dostojno prisećanje na nesrećnog kralja Uroša i njegovu izabranicu koja nam je bila kraljica, kao i setno razmišljanje pred zidinama sedmovrate Žiče nadomak Kraljeva - može se i o tome razmišljati u predizbornoj kampanji. I o aleji jorgovana koji s proleća buknu ljubičastim cvetićima i oglase se primamljivim mirisom koji se pamti i dugo nosi u sebi. Ostala je lepa legenda o kraljici Jeleni iz doma Anžujskoga - u onom šipražju danas čovek s tugom pomišlja da joj je tu negde i zaboravljeni grob - ali ostali su i spisi arhiepiskopa i vladara u kojima ni reči nema od svega onoga što ovi politički pisci-brzopisci i ideolozi nude kao citat iz reči S. Nemanje.
Ovaj falsifikat je u ovoj obradi ponuđen s ukusom jorgovana a nije isključeno da će i drugih "pakovanja" biti.
Ostaju i knjige i legende i mirišu jorgovani a mi lažemo, i to ne samo u toku predizborne kampanje, i zloupotrebljavamo baštinu.