Ko sprečava vladavinu zakona u Srbiji

O vladavini zakona kao suštinskoj odrednici demokratije modernog doba i u nas se odnedavno mnogo govori. Da ne bismo nagađali šta stvarno znači poplava reči - izraz volje da se to načelo primeni ili da se sakrije njegovo odbacivanje - usredsredimo se na jedan konkretan a poznat primer - "Jugoremedija" - kojim se naš list sistematski bavi već tri godine. Ostavimo po strani mnoštvo činjenica, ograničimo se na ono bitno.
Jedna poveća grupa radnika akcionara ovog profitabilnog preduzeća već tri godine vodi sudske sporove oko zakonitosti njegove privatizacije. Najzad, prošle godine, nadležni sudovi su presudili da su mali akcionari vlasnici većinskog paketa akcija (58%), ali oni još nisu "ušli u posed" fabrike čiji su većinski vlasnici. Kako? Tako što i pojedini činioci iz pravosuđa prisvajaju pravo da presuđuju u realizaciji već donetih presuda. Tako što i politički činioci kojima su upućeni brojni apeli, od predsednika države i vlade, preko nadležnih ministara, do lokalnih funkcionera, daju načelnu ali ne i konkretnu podršku izvršenju presuda. Tako što i najsitniji točkići mehanizma vlasti blokiraju izvršenje presuda, odlaganjem donošenja administrativnih akata, čak ne prezaju ni od najprizemnijih lopovskih gegova, poput krađe dokumenata.
I dok zakoniti vlasnici nikako da "uđu u posed" i na svojoj skupštini izaberu i postave novu upravu, dosadašnji većinski vlasnik, koji je ušao u privatizaciju s mesta na međunarodnoj policijskoj poternici, i dalje posluje na svoj abuzivan način, čineći osnovanom pretpostavku da fabriku može ne samo "opelješiti" nego je i dovesti u stečaj i likvidaciju. Tada bi zakoniti vlasnici imali u rukama "golu svojinu", beznačajne sudske papire, ostali bi ne samo bez radnih mesta (s kojih ih je rasterao) već i bez same fabrike. A zakoniti vlasnik "Jugoremedije" nisu samo radnici akcionari već i država, koja nominalno ima zamašan paket akcija, pa je otuda čudnovatije da se ona neposrednije ne angažuje u zaštiti javnog interesa, ne samo u materijalnom nego i u političkom smislu, kroz zaštitu zakonitosti.
U ovom primeru sasvim je vidljiv i egzistencijalni značaj vladavine zakona. Poštovanje tog načela u ovom slučaju praktično znači očuvanje jedne profitabilne fabrike, normalan rad i poslovanje na korist većeg broja ljudi. To bi bila i potvrda smisla borbe za poštovanje zakona. Međutim, u ovom primeru primetna je i egzistencijalna važnost održanja mutnog a ne zakonitog stanja. I bez velikih umnih napora nazire se konfiguracija interesa određenih grupacija kojima odgovara mutno stanje bezakonja. To je bilo vidljivo još prilikom sklapanja nezakonitih ugovora, na šta je Savet za borbu protiv korupcije istrajno skretao pažnju Vladi i javnosti. To je bilo vidljivo i prilikom nasilnog sprečavanja radnika akcionara da se bore za svoja prava, kada su privatno obezbeđenje podržavali i policija i žandarmerija, a radnici nasilno rasterivani, hapšeni i sudski gonjeni (takva suđenja i dalje traju). To je vidljivo i u sadašnjoj opstrukciji pravosuđa i praktične primene načela vladavine zakona. Vidljivo je, takođe, da su korisnici mutnog stanja bezakonja bolje organizovani, jači i efikasniji od radnika akcionara koji su se borili, i izborili, za zakonito vlasništvo i ostala svoja prava, koji nemaju primetniju podršku ni sindikata niti stranaka, nevladinih organizacija, čak šireg kruga građana koji imaju iste ili srodne interese. A vidljivo je da i izvesni činioci vlasti, u interesu uzurpatora svojine i vlasti, podrivaju ne samo materijalne interese države nego i suštinski važan javni interes - vladavinu zakona.
Ako sve to što je vidljivo nije dovoljno jasno prisutno u javnosti, znatan deo odgovornosti pripada i njenim glavnim akterima, novinarima i medijima.
Mediji mahom beleže incidente, od kojih nastaju razne afere bez stvarnog raspleta. Realni odnosi zamućeni su i mehaničkom, neanalitičkom primenom jednake distance, u ovom slučaju i prema borcima za vladavinu zakona i prema protivnicima vladavine zakona, prema oštećenima i štetočinama. Tako nastaje informativna zbrka koja otežava analitički i kritički pristup. U tako važnim stvarima kao što je promena svojinske strukture društva primetna je i ideološka i propagandna kampanja znatnog dela novinara i medija protiv radnika akcionara kao nekakvih relikata prošlosti, podrazumeva se "mračne", kao "samoupravljača", "levičara", "komunjara", čak i "staljinista", da bi se odnedavno lansirala predstava o njima kao nekakvim zanetim "isterivačima pravde", sve to bez odgovarajućih činjenica i argumenata. U oblasti gde bi moglo snažnije da se izrazi, istraživačko novinarstvo je tek u začetku, mahom u štampi malog tiraža i veoma skromnog javnog uticaja. A bez ambicija da se u javnosti bitne teme valjano razmatraju i problemi razjašnjavaju i racionalno rešavaju, teško je ozbiljno govoriti o profesionalnom i etičkom kodeksu novinara i medija.
Imajući sve rečeno u vidu, zaista nije baš sasvim lako da se tačno shvati šta je čiji interes u ovom dugotrajnom sporu i sukobu. Ipak, ocrtava se, s jedne strane, jedna moćna i složna interesna, ideološka i politička koalicija onih koji krše zakone, opstruišu pravosuđe i sprečavaju ostvarenje načela vladavine zakona, a s druge strane nalazi se jedna manje moćna i manje solidarna grupacija radnika akcionara, stručnjaka i građana koji vezuju svoje egzistencijalne interese s načelom vladavine zakona.
Dabome, ostvarenje načela vladavine zakona ne može se postići samo u jednom konkretnom slučaju (ili nekoliko). Ali, ako se ni u ovako očiglednom primeru, kao što je "Jugoremedija", to ne postigne, nade u okončanje vremena bezakonja, zločina i pljačke, i u realno zasnivanje normalnog života u normalnoj državi, ostaju na istanjenim nitima.
Ako u javnosti ne bude dovoljno jasno ko i kako opstruiše pravosuđe i sprečava ostvarenje načela vladavine zakona, neće biti jasno ni ko su stvarni protagonisti demokratskih promena i izvesnije budućnosti Srbije.