Datum novih, prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji je određen. Dakle, građani će još jednom, za nepuna tri meseca na svoja biračka mesta. Još jednom imaju pravo da glasaju. Imaju i mogućnost izbora. Prvi izbor je: hoće li da glasaju ili neće. Tek prebrojani referendum za novi Ustav pokazao je da tek tanka većina bira da glasa. Ostali biraju da ne glasaju. Građani u Srbiji biraju i da se pobune protiv zagađene životne sredine, što su pokazali Pančevci masovnim buntom protiv najvećeg zagađivača vazduha koji udišu u svom gradu. Izabrali su da dođu i do Beograda i Vlade. I onda su, nekako, utihnuli. Srbija se malo uznemirila, ali ozbiljnije svesti o tome da imamo mogućnosti da biramo zdravo životno okruženje još nema. Kao što nema ozbiljnog izbora da se kazne zločin i zločinci.
Vojislav Šešelj, vođa Srpske radikalne stranke, sam je izabrao da se preda Haškom tribunalu, ali je u novembru odlučio i da se samoubije, štrajkovao je glađu. Šešeljev izbor je izgleda dobrodošao njegovim partijskim sledbenicima koji su za svoj glavni adut u izbornoj kampanji izabrali da slave vođino samouništavanje.
Javnost ovde opet samo može da bira hoće li i dalje da živi pod senkom nekažnjenih zločina, kakav je na primer onaj u Ovčari, za koji je izgledalo kao da je razjašnjen i jedan broj krivaca osuđen, ili će pristati da ćuti kada Vrhovni sud odluči da čitav postupak vrati na početak. Pravo na izbor je konstantno, a pravo na glasanje je samo povremeno. Onda kada ga politička elita odredi.

Svečanosti

patriotskom ritualu. Zainteresovanost naroda za učešće u političkim ritualima sve je manja, ma koliko bi agresivna predizborna kampanja političkih stranaka to trebalo da prikrije. Na poziv da u velikom broju pozdrave proglašenje novog Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine, odazvalo se tek stotinak građana. Politički lideri, svesni te činjenice, brzo su napuštali zgradu, bez pozdrava kao izraza poštovanja, makar tom malom broju okupljenih, koji su im samim svojim dolaskom na plato ispred skupštinskog doma manifestovali lojalnost. Jedino je ministar policije Dragan Jočić mahnuo, a i on, utisak je, više iz nemoći da obuzda svoj narcisoidni ego nego iz potrebe da prisutnima iskaže poštovanje. A da ovo nije zlurado novinarsko naklapanje potvrđuje činjenica da je neko u Skupštini toga dana zaključio da medijskim poslenicima (novinarima, snimateljima i ostalima) treba ograničiti kretanje i zabraniti
		Maksim Krstulović, Viborg Krstulović

Štrajkovi

organizovaće niz manifestacija podrške Šešelju, sve boreći se navodno za njegova uskraćena prava pred Tribunalom, a u stvari okupljati simpatizere i glasače za predstojeće izbore. U jednom trenutku izgledalo je da im, kao i nekada članovima Socijalističke partije, vođa više treba mrtav nego živ. Na to su ih čak upozoravali iz Holandije, odakle su javili da niko od članova partije ali ni Šešeljeve porodice nije ni pokušao da ga poseti, mada je njegovo zdravlje bilo tako loše da bi svaki pokušaj sprečavanja njegovog daljeg urušavanja bio oberučke prihvaćen. U isto vreme i Hrvatsku je potresala afera. Branimir Glavaš, hrvatski nacionalistički lider iz Slavonije, poslanik u parlamentu kome je trebalo skinuti poslanički imunitet da bi odgovarao za sumnje da je organizovao i učestvovao u ratnom zločinu, istrajavao je u svom štrajku glađu sve dok na kraju nije uspeo da se oslobodi tamnice i, što je još
		Maksim Krstulović, Sjećanje na rat

Istorija

Nebojša Čović je posle Bagzijevog svedočenja bio vidno uzbuđen i pokušao je svojim brzim odzivom medijima da deplasira svedoka. Nije bio naročito uspešan u tome, ali ta priča tek treba da dobije svoj epilog. U čitavom tom slučaju, nažalost, javnost i dalje ostaje uskraćena u traganju za političkim inspiratorima tog ubistva, nalogodavcima koji su i dalje izvan domašaja pravde. Čović i Šešelj kao figure služe samo da to traganje otežaju. Što je još gore, sve češće se poručuje kako takve istine ostaju istoriji za otkrivanje.
A istorija nije tu da presuđuje. U istoriji će ostati zabeleženo da je Avijano mesto iz kojeg je bilo najviše poletanja NATO letilica prilikom bombardovanja Srbije u proleće 1999. godine, kao što će biti ubeleženo i kao mesto gde su srbijanski vojni piloti prvi put leteli kao deo oružanih snaga ove organizacije, nakon pristupanja Partnerstvu za mir u jesen 2006. godine. Posle toga je otvorena kancelarija NATO u Beogradu.
Istorija je tu da zabeleži i da su se deset godina posle novembra 1996. godine studenti i profesori univerziteta koji su inicirali čuveni građanski protest, kojim su tražili da se rezultati glasanja na izborima za lokalne skupštine u Srbiji, kojom je vladao Slobodan Milošević i njegova klika, pravedno prebroje i ispoštuje osnovni princip demokratije, u novembru 2006. našli na suprotnim pozicijama. Studenti su izabrali da štite svoje a profesori svoje interese. Oni koji su nekada tražili autonomiju u odnosu na vlast, na kraju su tumačenje Zakona o visokom obrazovanju tražili od Zakonodavnog odbora Skupštine Srbije. Zakonodavni odbor, a izborna kampanja je u jeku, izabrao je da se ne zameri ni profesorima ni studentima. Mogućnosti da se oglašeno tumačenje varira su bezbrojne. I vuk sit i ovce na broju. Dok se osveste, izbori gotovi. Pa nova vlast neka daje jasnija tumačenja.