Puko slovo Ustava

Tamo gde ne postoji vladavina prava postoji vladavina sile

Jedno od pitanja koje je opsedalo srpsku javnost, a vezano je za donošenje novog Ustava, jeste i dilema oko toga da li se "kosovski amanet" nalazi u preambuli Ustava, odnosno u njegovom deklarativnom delu ili je pak smešten u normativni deo istog i šta to sve zajedno znači. Lično, ne vidim smisao ovakvih diskusija. U zemlji u kojoj je pravosudni sistem blokiran do nivoa sitemskog (čitaj moralnog) kolapsa, svako slovo Ustava ili bilo kog drugog pravnog akta ima isključivo deklarativni karakter.

Ja sam te napravio, ja ću te i...

Eklatantan primer raskoraka između onoga što su proklamovane ustavne norme i onoga što je živa društvena konvencija predstavlja oblast zaštite dečjih prava.
U članu 64 novog Ustava stoji: u Srbiji "deca su zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja". Ali pitanje glasi - koliko je roditelja zaista krivično odgovaralo ili će odgovarati zbog povrede ovog člana? Koliko je onih koji su zaista kažnjeni zbog nemilosrdnog iživljavanja nad nezaštićenom decom?
Ovde, naime, nije reč o slučajevima očigledne patologije za koje javnost s vremena na vreme sazna, već o ogoljenom te društveno prihvatljivom zlostavljanju dece od strane njihovih roditelja. Roditelja koji psihički iznuruju svoju decu, koji decu slobodno šamaraju na javnim mestima ili ih čak ostavljaju zaključane u automobilima. Nije tajna da se u Srbiji sa slašću prepričavaju anegdote naših gastarbajtera koji su prešavši granicu koja deli civilizovani svet i Srbiju odmah iskoristili svoje, od društva zagarantovano pravo da se fizički obračunaju sa svojom decom. Pravo kojeg su godinama bili lišeni na dekadentnom zapadu. U državama u kojima ustav nije samo spisak lepih želja već i obavezujući pravni akt, dečja prava zagarantovana su od strane sudova i nadležnih državnih institucija. U mnogim od tih država, nesavesnim roditeljima deca mogu biti oduzeta i što je neuporedivo važnije to se zaista i dešava.
U patrijarhalnoj Srbiji, međutim, deca se rađaju i umiru sa svešću da je Kosovo uvek bilo i da će uvek biti deo Srbije. Sve ostalo, uključujući i njihovo pravo na život bez psihičkog i fizičkog maltretiranja, manje je bitno.

Autoritet vs dostojanstvo

Ljudsko dostojanstvo nema cenu. Oduzeti nekome dostojanstvo znači oduzeti mu pravo na život po meri čoveka. Polazeći od ideje o vrednosti ljudskog dostojanstva, zakonodavac je u novi Ustav Republike Srbije uneo član koji izričito propisuje da je "ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite", kao i da "niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju".
Sjajno! Ali da li je iko ikada u Srbiji odgovarao zbog nekog od vidova povrede ljudskog dostojanstva? Da li je ijedan policajac u Srbiji koji je bio dovoljno drzak da nekoga maltretira, dovoljno bahat da to čini redovno i dovoljno glup da to smatra normalnim ikada izgubio značku zbog takvog ponašanja? Da li je ijedan komandant ili načelnik policije ikada izgubio posao zbog toga što je neko od njegovih policajaca upotrebio prekomernu silu? Koliko je zatvorskih stražara odgovaralo zbog iživljavanja nad zatvorenicima, skrivenim od očiju javnosti, daleko iza zatvorskih zidina?
I konačno, da li je ijedan profesor nekog od univerziteta u Srbiji ikada bio disciplinski kažnjen zbog ponižavanja studenata, vređanja njihovog dostojanstva ili seksualnog uznemiravanja?
Znam da je neprimereno baviti se perverznim profesorima i frustriranim policajcima u trenutku kada Kosovo, bože mi oprosti, visi o koncu. Ali pravna država uspeva i propada na malim i svakodnevnim stvarima. Ljudsko i građansko dostojanstvo brane se delima a ne praznim ustavnim proklamacijama koje, uostalom, služe samo da bi simulirale nepostojeći modernizacijski diskurs u još uvek autoritarnoj i patrijarhalnoj zemlji Srbiji.

Moralni kolaps

Svaka društvena, odnosno politička zajednica temelji se na nekom zakonu. Arhajska plemena živela su po božjim zakonima a svako narušavanje tog svetog poretka zahtevalo je prinošenje žrtve koja bi odobrovoljila bogove a zajednicu vratila u ravnotežu.
U modernim državama ovu ulogu igra pravo. Tamo gde ne postoji vladavina prava postoji vladavina sile. Neefikasnost pravosudnog sistema u Srbiji predstavlja naravno sistemski problem ali, mnogo više, to je i društveni, odnosno moralni problem. Srbija postaje društvo bez mehanizama kazne. Novi Ustav propisuje da ratni zločin i zločin protiv čovečnosti ne zastarevaju ali vlastima u Srbiji je neophodno da ih, s vremena na vreme, neko na to podseti kako bi se sabrali i iznova prebrojali koja je po redu Hag rupa na svirali. Ustav garantuje zaštitu dečjih prava ali niko ne želi glasno da kaže da je zlostavljanje dece u Srbiji opšteprihvaćena društvena konvencija. Podatak da 80% dece u Srbiji spada u red žrtava porodičnog nasilja dovoljno ilustrativno govori o tome. Naravno, kada se neki od gnusnih zločina nad decom dogodi redovi onih koji žele da bace kamen na krivca su nepregledni, ali koliko je onih među nama koji kada čuju da njihov prvi komšija tuče svoje dete to zaista i prijavi policiji? Frapantnim podacima o razmerama koje problem nasilja nad decom poprima treba dodati i ništa manje zastrašujuće podatke o tome da svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko, a svaka druga psihičko nasilje od strane sadašnjeg ili bivšeg partnera.
U raskoraku između ustavnih proklamacija i bede patrijarhata, između pravnih ljuštura i živih ali nazadnih društvenih konvencija, Srbija nemoćno stoji u mestu. Njena politička elita, s druge strane, sve otvorenije pokazuje da njen cilj i nije modernizacija Srbije već populistički pakt sa, prema društvenim promenama, skeptičnom većinom.