Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVIII (2006)

380-381

1-31. maj 2006.

Republika

Hronika

Pismo

Šta nam treba činiti

Već nekoliko godina čitam Republiku od prve do poslednje strane i mogu vam reći da je ona skoro jedini medij koji mi održava neku preostalu nadu da će jednog dana i nama krenuti nabolje. I izborom pisaca i sadržajem znatno ste iznad ostalih glasila i to treba održati i ubuduće kao što ste u tome uspevali do sada, ali je potrebno da jedan deo Republike posvetite pitanju od nemale važnosti - šta nam treba činiti da se situacija okrene nabolje.
U fokusu vašeg interesovanja trebalo bi da bude pitanje šta konkretno treba činiti u svakoj društvenoj oblasti da bi se došlo do željene normale, pri tom, svakako, ne treba zanemariti ni pitanje kako smo došli do ovog ambisa iz kojeg nam treba što pre izaći. U realizaciji takve orijentacija trebalo bi se obratiti najboljim stručnjacima, organizovati okrugle stolove, sučeljavati mišljenja, izvoditi zaključke, ukazivati na svetlo u daljini.
Situacija u kojoj se nalazimo kritičnija je nego što na prvi pogled izgleda, a naši političari nisu u stanju da je dovoljno sagledaju i da ponude prava rešenja. To je, onda, polje rada na kojem treba angažovati sve vizionarske snage društva, ako njih uopšte još ima, jer su dugogodišnjim razarajućim delovanjem skoro uništene.
Iz provincijske perspektive situacija u kojoj se nalazimo možda se bolje i jasnije

sagledava, jer se u metropoli još može činiti da se situacija menja nabolje i da se ide napred. Iz jedne rupe na rubu zemlje, iz Negotina, sunce se više ne vidi, beda i jad uništavaju sve generacije, a ponajviše mladu, željnu da radi i zarađuje, jednom reči da živi, a oni uglavnom troše svoje mlade živote po kućama u kojima provode čitave noći uz poneko piće utapajući u više ili manje alkohola svoju nemoć da išta izmene.
Najgore u svemu tome jeste to da nema snage i ljudi koji će išta izmeniti, jer su za tako nešto nesposobni. Nije naša tragedija samo u tome što je nama vladao jedan Slobodan Milošević koji je uobražavao da je drugi Tito. Taj napuhani balon smo ispumpali, naša tragedija je veća jer u svakoj opštini širom naše lepe zemlje u foteljama sede Slobodančići čije su sposobnosti minimalne, a lične ambicije desetinu i stotinu puta veće nego što su mogućnosti. Jednom reči, provincija nema ljude od kalibra, a kad provincija to nema onda ni

centralna vlast nema tu težinu koja je potrebna da zaglavljena kola izvuče iz blata.
Prateći zbivanja na političkoj sceni građanin sve više dolazi do zaključka da su čelnici partija i njihovi prirepci zaseli u fotelje isključivo zbog ličnih interesa, a da za interese naroda nemaju ni trunke brige. To su sve kompromiseri koji svaki svoj potez mere po tome koliku će korist iz njega izvući.
Takva situacija traži hitno razrešenje. Neki to vide u novim izborima. Da li je to pravi izlaz? Samo će se malo izmešati karte, špil ostaje isti! Onaj koji nađe izlaz iz ovakve situacije mogao bi da konkuriše za Nobelovu nagradu.
Šta ostaje glasačima? Da sede i da čekaju i da svoj glas daju sledećoj garnituri koja ničim ne garantuje da će biti bolja? A kad je već o izborima reč, u Srbiji bi trebalo da se organizuju na šest do dvanaest meseci, čim se pojave prvi znaci nesposobnih izabranih "veličina".
Uprkos svemu, imam osećaj da u ovoj zemlji ipak postoje snage koje poseduju razum i znanje da nasleđeni teret izvedu na čistinu, to se dâ sagledati u dopisima pojedinaca u raznim medijima, sa jasnim pogledima na budućnost, samo nedostaje sitnica - da ih neko organizuje, skupi i pruži im šansu da pokažu šta znaju i umeju. Za sada nijedna stranka nije pokazala takvu spremnost. Ima li drugih mogućnosti? Nadam se da će Republika početi da istražuje te mogućnosti.


	Jovan Pejkić


	Iskre	Konštitucija

Republika