Kosovo

Priča o golom caru

Za kosovske Srbe, a i za Srbe uopšte, najbolje bi bilo da Beograd odmah prizna realnost i počne da sarađuje sa Kosovom i svetom i da rešava ono što može da se reši. Da odmah počne kontakte sa kosovskom vlašću i da zajedno s njima potraži puteve koji vode do mirnog i normalnog života za kosovske Srbe

Srpska politika na Kosovu doživela je težak, očekivani poraz. Kosovo je svakim danom sve dalje od Srbije i biće pravo čudo ako nam ostane bilo kakav priključak sa našom poslednjom "svetom zemljom". To je realnost, ali nije smak sveta. Srbi, sami za sebe i o sebi vole da kažu da su tokom svoje istorije dobili sve ratove, a izgubili sve mirove. Da li sada, kada gubimo rat, postoje klice dobijanja mira, odnosno postoji li način da u jednom drugom obliku sačuvamo Kosovo i da tako, ako ne anuliramo, a ono bitno umanjimo štetu?
Naravno da postoji, i ako bi u zvaničnom Beogradu bilo samo malo pameti nezavisno Kosovo bi moglo toliko da zavisi od Srbije da bi bilo, doduše, ne naše, ali kao naše. Radi se, pogađate, o ekonomskom potčinjavanju u najširem smislu, toliko širokom, da predstavlja i civilizacijsko potčinjavanje.
Pogledajte kartu Srbije, pogledajte granice Kosova. Granice prema Crnoj Gori, Albaniji i Makedoniji idu vrhovima neprohodnih planina, sa tek ponekim teško prohodnim putem. Te tri države će još dugo biti u jadnom ekonomskom stanju i neće moći da budu osnov za razvoj Kosova. Jedina normalna granica je granica sa Srbijom. Još samo da Srbija postane normalna država. Kosovo kao da sedi u krilu Srbije. Sve sa Kosova ide preko Srbije, celo je Kosovo okrenuto ka Srbiji. Kosovska privreda ne postoji. Već sam rekao da devedeset osam odsto svega što se na Kosovu proda predstavlja uvoz i da većina toga prođe preko onog mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici. Pametni ljudi su izračunali da kad bi srpski kamioni prestali da švercuju robu na Kosovo, Kosovo bi kolabiralo. Zavladala bi glad. Naravno, srpsku robu švercuju Srbi i baš na toj kontrabanda ekonomiji i milionskim evro zaradama zasniva se politika Kosovske Mitrovice i Beograda. Zbog toga kosovski Srbi neće u brazdu. Jer, kad jednog dana sve bude u redu i kad se na Kosovu uspostavi kakva-takva država, nema više šverca, nema više trostrukih plata, nema besplatnih telefona...
Država Srbija bi mogla prva da prizna mladu državu Kosovo i da joj pomogne da što pre stane na svoje noge, mogla bi da ponudi toj mladoj državi novac, podršku u svetu, naša preduzeća bi jeftinom radnom snagom mogla da izgrade kosovske gradove, mostove, fabrike. Dao bi svet pare za tako nešto. Za uzvrat bismo dobili tržište od dva miliona stanovnika, tržište kojem možemo sve da prodamo, dobili bismo prejeftinu radnu snagu.
Postoje u Srbiji ljudi i organizacije koje, za razliku od vlasti, zaista i iskreno žele da reše ona "kosovska" pitanja koja mogu da se reše i koji za to imaju znanje i sposobnost. Zato su poslednjih nedelja u Beogradu sve učestaliji pozivi pametnih ljudi, intelektualaca, javnih radnika, pa i ponekog političara koji nije na vlasti, da Vlada promeni politiku prema kosovskom pitanju. Ti apeli uglavnom ukazuju na dve stvari, na dve promene koje su u aktuelnoj politici neophodne. Prva je da Vlada najzad počne da uvažava realnost koja za nju jeste neprijatna, a na momente i surova - da je stav Beograda bez ikakvog uticaja na odluku o konačnom statusu i, naročito, da Beograd nije pozvan da diskutuje i daje predloge o statusu teritorije i državnom statusu Kosova. Druga promena tiče se odnosa Vlade prema kosovskim Srbima. Traži se da Beograd napusti politiku uvažavanja stranačkih i počne da uvažava interese kosovskih Srba. To, naravno, nije lako jer su ti interesi različiti a na momente i potpuno suprotni.
Kao što se i očekivalo, apeli pametnih ljudi su naišli na potpuno ignorisanje. Zvaničan Beograd i dalje istrajava u fantaziranju da je Kosovo srpsko i da će moći da ga na neki, samo njemu poznat način vrati pod svoju vlast. Beogradski nacionalisti se time lišavaju i poslednje mogućnosti da učestvuju u rešavanju onih pitanja koja jesu na dnevnom redu. Jer, ako Srbija zaista želi da pomogne svojim sunarodnicima na Kosovu to će moći samo ako bude lepo sa zvaničnom Prištinom. Kada Kosovo dobije konačan status, bez obzira kakav on bude, Beograd će biti inostranstvo i ni na koji način neće moći da rešava bilo koje pitanje na Kosovu. Za sve će morati da se obrati Prištini. Jadni kosovski Srbi, jer, kako sada stvari stoje, sva ta pitanja će se pokretati diplomatskim notama i demaršima. Beogradski nacionalisti žele teritoriju kao hranu za mit o nebeskom narodu, žele vlast koja predstavlja veliki novac, i žele novac od sivih kosovskih trgovinskih tokova. Patnje, suze i krv kosovskih Srba njih nimalo ne interesuju.
Politika beogradskih nacionalista u regijama gde Srbi i Albanci žive zajedno neodoljivo podseća na "intervencije" srpske države u ostale "srpske krajeve", naročito prekodrinske. Svugde je nacionalistički Beograd najpre nagovarao i hrabrio tamošnje Srbe da se suprotstave lokalnoj vlasti, čak i da se pobune, neretko im delio oružje, slao svoje vojne i policijske oficire i dobrovoljce. Prevara je, naravno, trajala neko vreme a epilog je poznat i više nego porazan - gde god su srpski nacionalisti iz Beograda "intervenisali" tamo Srba više nema. Beogradskim kleronacionalistima istorijske pouke odavno ništa ne znače. Oni, ohrabreni i osveštani blagoslovom čuvara mita o nebeskom narodu koji samo permanentnim ratom može biti na dobitku, nastavljaju sa suludom politikom sevapa i teranja inata međunarodnoj zajednici, politikom koja će kosovske Srbe, ako se u poslednjem momentu ne otmu obneznanjenom Beogradu, ponovo naterati u traktore i tužne kolone ka severu.
Umesto da počne da radi na očuvanju svojih nacionalnih interesa, umesto da počne da traži puteve za direktne razgovore sa kosovskim institucijama, Beograd donosi isprazne rezolucije i platforme i fantazira da je Kosovo naše i da ćemo ga tokom pregovora vratiti pod naš suverenitet. Neće Srbi na Kosovu postati ravnopravni, bogati i bezbedni donošenjem "Rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije", niti će tim dokumentom postati narod. Teza i pusta nada iz Rezolucije i "Platforme Republike Srbije i državne zajednice Srbije i Crne Gore za razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije" o preslikavanju neke vrste mustre iz Bosne koja bi se primenila na Kosovu malo je verovatna. Iako se Beograd zdušno zalaže za primenu principa entiteta nalik na Bosnu, u kojoj bi svaki entitet imao pravo na bezbednost, sudstvo, zdravstvo, prosvetu i policiju, bilo bi čudo da to bude prihvaćeno, naročito posle poraznog rezultata eksperimenta sa Republikom Srpskom. Kosovskim Srbima, a i svima nama pre svega je potrebna mudrost u vlasti koja u naše ime kreira politiku prema Kosovu i pregovara o njemu. A u toj politici manje nego ikada ima mudrosti i državničkog promišljanja.
Za kosovske Srbe, a i za Srbe uopšte, najbolje bi bilo da Beograd odmah prizna realnost i počne da sarađuje sa Kosovom i svetom i da rešava ono što može da se reši. Da odmah počne kontakte sa kosovskom vlašću i da zajedno s njima potraži puteve koji vode do mirnog i normalnog života za kosovske Srbe. Ali, da bi Gračanica imala prijatelja u zvaničnoj Prištini, ta ista Priština mora da ima prijatelja u zvaničnom Beogradu. Isto važi i za srpsku Crkvu, Akademiju, Univerzitet...
Srpske istorijske spomenike i drugu srpsku imovinu na Kosovu mogu da zaštite samo institucije Vlade Kosova. Niko drugi. Da bi se to desilo, Crkva, Akademija, Univerzitet i svi drugi moraju da budu lepo sa tim institucijama. Ili, ako hoćete drugačije, u vitalnom je srpskom nacionalnom interesu da odmah bez odlaganja počnemo da gradimo prijateljske odnose sa Kosovom i kosovskim institucijama. Verovali ili ne, to je jedini način da se Kosovo i sve na njemu na jedan drugi, virtuelni način zadrže, ako ne u Srbiji, a ono uz Srbiju i pored nje.