|
Ustavna sloboda i ravnopravnost naroda
Političko-moralna snaga naroda jednog leži u njegovom političkom obrazovanju
i znanju, u jasnom razaznavanju politični načela i ustanova; u poznavanju
svoga života, položenja i opredeljenja, i putova, koji u današnjem sustavu
država i naroda, koji su među sobom kao verige lanca skopčani, narod k budućnosti
svojoj vode, u postojanoj težnji za svojom budućnosti...
|
Zastava, Novi
Sad, br. 56/1863. god.
|
|
|
*
|
Nismo ni jedini ni prvi, koji su slobodu i narodnost kao devizu sadanjeg
veka na zastavu svoju napisali. Sloboda je celj i sredstvo; celj, jer je
suština čoveka sloboda, tj. tako stanje, u kom duhovne i fizičke sile svoje
najbolje razviti može; sredstvo, jer se i druge celji ljudske samo slobodnim
razvitkom tih sila najbolje postići daju. Narodnost je takođe i celj i sredstvo;
celj, jer ona znači održanje i razvitak one osobine, kojom je bog pojedine
narode obdario, razlikovao i odlikovao; sredstvo, jer narodi samo putem
narodnosti, putem svoga urođenog ili prirođenog jezika, svoje književnosti,
mogu u se primiti plodove nauke i iskustva, na kojima su svi vekovi i narodi
radili i rade; njom se može postići obrazovanost celog naroda, koja je kao
obrazovanost kao nit, koja sve narode kao braću spaja.
Ima li Srbija zbilja ustav?
Šta je ustav?
Ustav ima da izrazi svest naroda o sebi samom, kao o društvu slobodnih ljudi
- ima da opredeli opšte osnove po kojima će se donositi, primenjivati i
izvršavati zakoni u zemlji - da osvešta onu zajedninu osećanja, misli, uverenja
i težnja, što se zove duh naroda - da bude, takoreći, spoljašnji oblik u
kom se izjavljuje volja sviju slobodno udruženih, opšta volja.
Ustav ne stvara prava i vlast; on samo ujamčuje prirodno pravo čoveka, i
označuje u kojoj formi se izvršuje vlast, kojoj je jedini izvor društvo
slobodnih ljudi.
Nije dosta republika reda, nego i republika rada; nije dosta republika prava,
nego i republika pravde, nije dosta republika slobode, nego i republika
opšteg blagostanja - republika života.
/U Srbiji/ jedni zapovedaju po volji, drugi slušaju po nevolji, a treći
šuškaju, i priliku čekaju. Dok je ko u vlasti, više mu se osana - blagosloven,
a kad padne - raspni, i proklet... No u Srbiji nema te kretajuće sile u
samom narodu. Vlada je sve i sva; narod u javnom, državnom životu gleda
ili čeka odozgo gotova posla, i tek kad dođe do gusta, on se podigne, da
traži - nova gospodara.
Zašto je to tako?
Jer u Srbiji nema samostalne vrste građana, koji bi i volje, i vremena,
i sposobnosti imali, da nezavisni od vlade prate tečaj javnog života, i
da prema vlasti kao kontrola, prema svemu narodu kao rukovođa stoje... Narod
se podelio na one koji plaćaju i one koji od plate žive. Nova forma birokratskog
feudalizma u Srbiji je u cvatu.
U Srbiji... oni koji su stranke rukovodili, odanost jednoj ili drugoj dinastiji
većinom nije se osnivala na kakvom načelnom uverenju, ili ljubavi, koliko
na interesu s jedne, na zadovoljstvu i mržnji s druge strane.
Strasti su jako raspaljene u Srbiji. Protivnici slobode, naravno, pisaće
to slobodi u greh, ali nije tu sloboda kriva, nego je kriva bujna narav
srpska uopšte, drugo pređašnja stega, što je taki otpor izazvala, treće,
težnja da se duh naroda pomoću stranog upliva opet u kvrgu mete, što izaziva
živu i žestoku obranu.
Srbija, kao mlada država treba preustrojstva, i to kako u pogledu ustava,
tako i na administrativnom polju. Ustav treba prema postaloj, razvijenijoj
političkoj svesti naroda proširiti.
Program Slobodoumne narodne stranke god. 1869. u Vel. Bečkereku utvrđen,
a god. 1872. ponovljen i osnovan na načelu "ustavne slobode i narodnosne
ravnopravnosti", bio je sklop načela, misli i težnja, što su jedno
u drugo zasnovana, utkana, jedno s drugim saglasna, jedno drugom spomoćna.
Danas su narodi, osobito koji narodno jedinstvo još nije konsolidovano,
u iskušenju da slove narodnog ujedinjenja, ojačanja i spoljne slobode pretpostave
uslovima unutrašnje slobode. Na tom su polju i same stranke velikog i prosvećenog
naroda nemačkog zbog narodnog ujedinjenja spuštale zastave za unutrašnju
slobodu. Ali se samo oni narodi nisu za taki postupak kajali, koji su zaista
tim putem i pravcem došli do mogućeg narodnog ujedinjenja i koji po ujedinjenju
podigoše ili podižu opet zastavu za unutrašnju slobodu.
Sadanja Narodna skupština ako se sroči, ne bi trebalo da se upušta u druge,
ma kako žurne stvari, nego da izrekav po drugi put potrebu saziva Velike
skupštine za preobražaj ustava, ili se razreši, ili odgodi, pa da se najpre
nov temelj redovnog zakonodavstva mete.
Iz: Svetozar Miletić, Sabrani spisi,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1999-2002. Obrada redakcijska.
|
