Sloboda - spoljna i unutarnja

Kad uzmemo celi i opredeljenja čoveka ovde na zemlji, pa razmišljavamo o sredstvima, kojima on ta najbolje i najlakše postizati može: nalazimo da je država ili zbor i sveza ljudi u jedno veliko društvo prvo sredstvo i najglavnije uslovije za postizanje njino. Bez ovog zavedenja ne bi se čovek u postizanju celi svoji ni maknuti mogao ne bi upravo čovečijem dostoinstvu svom shodno ni živiti mogao. (...)
Već iz samog namerenja, s kojim je čovek u državu stupio, daje se velika celj ove izvesti. Ona je doista velika, jer od države nije dosta, da narod samo od nasrtanja pustaiskog ili drugog kakvog naroda i države sačuva, da ga od nji u imanju i životu obezbedi, no ište se, da ona narod do blagostanja i sreće dovede, da narod u njoj ne samo spoljašnje no i unutrašnje slobodan bude; jer ako narod pored nezavisimosti od druge kakve države, pored spoljašnje slobode svoje i unutrašnju ne uživa, prava svoja, kao narod u državi nema, no od vladatelja i činovnika proizvoljno gnječen biva: onda takav narod nije u blagostanju, po tome i u postizanju celi svoje nazadan ostaje, a to je toliko koliko da nije u državu ni stupio.
Države koje do ovog stanja narod svoj dovesti ne glede, koje ne idu na to, da vlada bude izvršitelj volje naroda, koja se u zakonima na skupštinama ili i drukčije donešenim pokazuje, no da je narod izvršitelj volje vlade, koja od ćudi njine zavisi, nije usrećiteljka ni blagostanju rukovoditeljka naroda svog, no obor na kome ni otkud nema vrata, tamnica bez prozora.
Koliko su države ovom velikom zadatku svom odgovorile, povestnica nam kazuje. U celom starom, srednjem i novom veku do najnovijeg vremena, ne nalazi se države, gdi bi jedan narod kao narod živio, gdi bi čovek, shodno visokom dostoinstvu svom smatran i uvažavan bio. Narod je bio slobodan spolja da u državi rob, nula ili golo sredstvo bude - tako ponižen bijaše rod čovečiji, tako pogažena prava, pogaženo dostoinstvo čoveka, ovog najvišeg stvorenja zemskog, razumom i slobodnom voljom odarenog.
Svemu tome bijau uzrok oni, koje je narod izabrao ili koji mu se nametnuše, da ga k sreći njegovoj vode - knezovi, kraljevi, carevi. Država pod njima izgubi svoju visoku celj i postade kuća vladaoca a narod imanje i sobstvenost njiova. Tako sad činilo se ili više - podjarmljivanje drugi naroda - ili manje - ukraćivanje slobode svome - neg što celj države zahteva. (...)
Svest sebe samog, svest dostoinstva i prava svog, svest celi u državu stupljenja i opredeljenja vođe njinog - prosveta dakle i samo prosveta bijaše, što čoveka unutrašnjeg robstva, jarma vlade - ove pomagača osloboditi mogaše - i ukoliko se narod države koje većma prosvetio, više sebe svestnim učinio, utoliko manje on u državi robuje, utoliko ova većma celj svoju postiže.
Prosveta je dakle, što robstvo ne trpi i narod prosvešten neće tuđina jaram da nosi, ne može ni svome rob da bude. Oće dakle da je slobodan i spoljašnje i unutrašnje. On to oće i ako nije, mora biti. (...)
Narod naš danas niti je spoljašnje niti unutrašnje slobodan. Nije spoljašnje zašto Turčinu arač plaća... Nije unutrašnje, zašto nema... ne zna - i za kakva prava svoja. - On je golo sredstvo, koje sad jedan sad drugi za celi svoje upotrebljava... Neobavešćen dovoljno povodi se siroma za onim, koji ga kud povuče a sve sa lažnim obećanjima - posle prikloni opet glavu pod jaram samovoljstva - ovo uznosi - mackama se smeje - apsanama sveti - robiji služi - točkovima klanja - izvršuje što mu se naloži, dokle ga drugi ne smete da njegovu vrši. Sotim troši sile svoje, upropašćuje sebe, da nenasitost - zadovolji. - Svoje volje nema narod naš, ali ne što on za to ne bi baš nimalo sposoban bio. - Dakle nije u blagostanju, no šta više u zlostanju. I po tome država naša (bolje vođe njene) nije zadatak svoj ispunila.
No ko će sad da ga k ispunjenju privede? Oće li oni koji sravnjujući sadanje breme sramne zavisimosti i čemernih pokroviteljstva sa pređašnjim bremenom neobuzdanog tiranstva Turskog - vele: "nikad bolje no danas"; za unutrašnjost pak poštuju osnov "po vratu pa caruj" - Oće li narod koji krepku mišicu ima da svali tuđinski jaram, ali jošt toliko nerazvijen i ako od prirode, bistar um da upozna prava svoja - da svoju pravu volju smelo izjavi pred svakim i za svakog - podlo laskanje - ludo pristajanje pretrgne - da potraži prava svoja, da ij upražnjava (...)
Za poštene celi treba i poštena sredstva izabrati.
Ko ima dakle taj zadatak rešiti, i s kim najbolje?
To zasad ostaje nerešeno: ali ako je prvo znano - drugo će duh vremena rešiti. (...)
Kazali smo jošt napred, da je prosveta, što robstvo ni tuđina ni svoga ne trpi. Prosveta je dakle nuždna narodu Srbskom, da se robstva izbavi. I on se mora:
1. Za spoljašnje oslobođenje njegovo:
Svestnim učiniti bića svekolikog Srbstva - svestnim negdašnje carevine - i sjane budućnosti svoje. - Dalje bolje upoznati i tešnje skopčati sa svima granama slavenskim.
2. Za unutrašnje oslobođenje mora se narodu našem predstaviti:
Šta je on kao narod jedan, kakva prava treba da ima? Šta je vlada, zašto i od koga, i koje su granice njene? Kazati mu upravo: Šta znači jednom narodu u državi život i pozvati ga da i on tako živi. (...)
Osvešćeni narod ne može dosadno samovoljstvo trpiti, ne može gledati i onako dodijalo koškanje - a črez to - uvlačenja intriga i upliva na njegovu državu strani vlada... (apelacija poslednja on će biti -) čim se unutrašnjost njegova komeša i prava vređaju - neće podmuklom podbadanju na svoju propast sledovati, neće dati - kao što skoro i reče - da za čije ličnosti glave politički članova njegovi odleću... zauzet za prava svoja, za pravdu svakom, za istinu svagda - zaželiće junački narod naš da se ove želje u delo provedu: on će to zaželiti, potražiti pa i zadobiti. Sotim je kraj svakom državnom zlu. - Tako će narod naš unutrašnje slobodan postati - i skupština njegova više će vrediti nego li samo da "zapovesti čuje".
(...)"da živi nezavisima, da živi ustavna (vremenom i slobodna) država Srbska!"

Preuzeto iz: Neven-Sloge, Družina Mladeži Srbske, Beograd 1849, str. 170-177.
Oprema redakcijska.