Rastući nacifašizam

Vojvodina iz 2005. nije ona Vojvodina od pre 1987. godine, ni po političkoj klimi ni po etničkom sastavu (doseljeno 500.000 srpskih izbeglica sa zaoštrenim i vrlo radikalnim političkim stavovima), te da u njoj zaista i odavno deluju nacionalističke i rasističke grupacije - pojavio se Nacionalni stroj sa svojim poznatim fašističkim ispadom na Filozofskom fakultetu kada su šamarali prisutne i prekinuli tribinu posvećenu antifašizmu. Samo zahvaljujući nekim slobodoumnim vojvođanskim i beogradskim medijima, pre svih elektronskim, javnost je mogla da vidi plodove onog semena koje je nekažnjeno sejano tokom antibirokratske revolucije, priprema za rat sa Slovencima i Hrvatima, kao i tokom samog rata. Pa valjda naša javnost nije zaboravila nasilničko delovanje šešeljevaca po hrvatskim selima u Vojvodini tokom jeseni 1991. kada su vojvođanskim Hrvatima pa i Mađarima pretili da će biti "potrpani u kamione i proterani u Hrvatsku". To je bilo ravno nacističkom zastrašivanju i docnijem progonu Jevreja u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka. Ko u Srbiji to još sme da zaboravi? A zaboravili su mnogi. I još se kao čude - otkud, molim vas lepo, srpski nacionalizam u "multietničkoj i harmoničnoj Vojvodini"!? Tek kada su elektronski mediji objavili snimak fašistoidnog ponašanja grupacije Nacionalni stroj srbijanske vlasti su reagovale, pomalo i teatralnim ali svakako opravdanim hapšenjem mladih ljudi ošišanih glava u crnim kožnim jaknama. Kažu da su vlasti i same bile iznenađene žestinom kojom su se mladići obrušili na svakoga ko misli drugačije od njih.
Ali, da li vlast ima prava da bude iznenađena? Iznenađena bi mogla biti samo pod uslovom da ne zna ko su mladi ljudi koji danas u 21. veku ne podnose nikoga drugog osim "brata Srbina".
Ko su, dakle, ti koji u Vojvodini teraju inat ne samo Mađarima, Hrvatima, Romima, Jevrejima, katolicima, reformatorima, adventistima, Jehovinim svedocima i napose Bošnjaku Rasimu Ljajiću nego i svim demokratski opredeljenim građanima srpske nacionalnosti u Vojvodini (i Srbiji).
To su, nema sumnje, isti oni koji su 17, 18. i 19. marta prošle godine centrom Novog Sada marširali uzvikujući Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji! To su oni koji su oskrnavili hrišćansku adventističku crkvu u Zrenjaninu i prošli bez kazne; oni nikad uhvaćeni bacači bombe na kuću bivšeg potpredsednika vlade Srbije samo zato što je mađarske nacionalnosti, to su oni mladosrbi koji, boreći se "za čistotu svetosavske vere", skrnave katolička groblja u Subotici i Pančevu, a vlasti to eufemistički nazivaju obešenjaklukom ili maloletničkom delinkvencijom ("napili se momci, pa im došlo"), dok, naravno, rušenje srpskih spomenika na grobljima na Kosovu nije delinkvencija pijanih albanskih mladića već "albanski terorizam"; to su i oni srpski nacifašisti koji su svojim grafitima na novosadskoj sinagogi "poželeli" smrt Jevrejima, a Srbiju Srbima. To su svi oni koje Jočićeva policija i u Vojvodini i u Srbiji "mazi" dok gore beogradska Bajrakli i niška džamija jer sam ministar brižno kaže: "pa nećemo valjda da bijemo naše?!"
Ako je moguće da ministar jedne vlade koja sebe voli da zove demokratskom i "proevropskom" pripadnike organizacija za koje je čistota nacije i vere jedini kriterijum istine (Skinsi, Nacionalni stroj, Krv i čast, "Miletićevci", Obraz, Dveri, organizacija sv. Justin) naziva našim, dok pale tuđe svetinje, zar je iznenađenje što je parlament Saveta Evrope doneo rezoluciju u kojoj se ističe zabrinutost zbog "kršenja prava nacionalnih manjina"?