Miodrag Stanisavljević (1941-2005)

Zbogom, majstore

Više od deset godina ovu stranicu našeg lista ispisivao je Miša, a ja onu prednju. Mnogi su počinjali da čitaju Republiku straga, od Miše. Mogao sam da mu zavidim, a nisam. Priznajem njegovo majstorstvo.
Zašto su mu davali prednost? Reagovao je lično, iz duše za dušu, duhovito, o svakoj ličnosti i događaju. Ironijski obrti lišeni su cinizma. Njegovi likovi, kao i na Koraksovim crtežima, podjednako su smešni i zastrašujući. Rasterivao je strah i budio nadu, barem nadu u nadu.
Uz nekoliko zbirki pesama (Ritam, I, II) i dramskih tekstova, mahom za decu ("Vasilisa Prekrasna", "Carev zatočnik", "Carska se poriče", "I mi konja za trku imamo", "Nemušti jezik"), a i za odrasle (farsa "Vođa" i groteska "N"), ostali su i tekstovi rasuti po brojnim listovima i časopisima - Književne novine, Književna reč, Demokratija danas, NIN, Vreme, Borba i Republika. Znatan deo tih tekstova objavljen je u knjigama: Golicanje oklopnika, Jadi srpske duše, Elan mortal, Nacionalni buvljak i Katarza i katarakta. Ostao je i nepisani trag, ponajviše kod dece koja pamte izvođenje njegovih tekstova, u dečjem pozorištu "Boško Buha" i na drugim mestima u različito vreme. Ima, svakako, tragova i kod odraslih koji su ga čitali, takođe, na raznim mestima i u raznolikim vremenima. Tragovi su ostali, a kakvi, to se ne može iskazati ovom prigodom, niti se može predskazati njihovo mesto u srpskoj kulturi.
Ovu stranicu Republike Miša je ispisivao više od deset godina. To je bila, kako se to obično kaže, njegova kolumna, i to s višesmislenim nazivom, može da znači i humor, i tumor a i običan umor u glavi, i ne samo tu.
U arhivi lista ostali su njegovi tekstovi kucani na polovnom papiru, starom pisaćom mašinom s iskrzanom crno-crvenom trakom, često dopisivani i rukom. (Inače, stan mu je bio prenatrpan, pored ostalog, i polovnim kompjuterima koje je sklapao i poklanjao.) Kao urednik sam strepeo da li će rukopis doneti na vreme, ali on nikada nije zakasnio. Retko je zadovoljstvo prvi čitati njegov tekst; tako sam i ja postao jedan od Mišinih poštovalaca. Učestvovao je i u uređivanju lista, zajedno s drugima, kritički procenjujući svaki broj i planirajući naredni.
Pri kraju svake godine razgovarali smo o tome da li opstajemo ili nestajemo. Tako je bilo i krajem prošle godine. I Miša je govorio da se valja potruditi da opstanemo, ali je rekao da izvesno vreme ne možemo računati na njegove priloge. Očekujući nastavak saradnje, od januara pa do sada objavljivali smo njegove stare radove koji, pokazalo se, ne zastarevaju.
A onda je do nas stigao glas da Miše više nema, da je preminuo 16. avgusta, da je kremiran na Novom groblju, u krugu najuže porodice, sinova Luke i Marka, i da će urna biti položena kraj supruge Marije, preminule 2002. godine. Ostaje da odgonetamo sve razloge dugog puta vesti o smrti, od 16. avgusta do 17. septembra, i da promišljamo o sebi i drugima, o ljubavi, prijateljstvu, smislu i besmislu, o mestu i vremenu gde živimo a i umiremo. (Nešto slično zadesilo nas je i nedavno, prilikom odlaska u tragičnim okolnostima preminulog saradnika-urednika Republike, profesora Pere Mužijevića.)
Način odlaska s ovoga sveta je, dabome, i stvar lične odluke. Tako se Mišin odlazak, kao i Marijin pre tri godine, desio bez oproštaja s prijateljima. Poslednji susreti s njim nisu slutili na dobro. Bolest je uzimala maha a istinsko lečenje je izostalo. Kao da je, usamljen u svom sirotinjskom stanu, s omiljenim psima, "Čedom" i "Kučkom", bio opsednut skorim susretom s beskrajno voljenom Marijom koja je preminula od jedne od najtežih bolesti. Ali, bolest sama po sebi nije jedini vinovnik. Tu spada i galopirajuće siromaštvo, pogotovo kada je Miša, još 1991. godine, zajedno s preko hiljadu kolega, bio uklonjen s državne televizije. Svikli na skroman život, sa sinovima bez stalnog zaposlenja, podnosili su nedaće bez roptanja. Godinama su čak istrajavali s izvesnom vedrinom. Miša je godinama skupljao razne biljke, i probrane pečurke, deleći ih prijateljima (i u Redakciji). Više nego skromne prihode od pisanja nastojao je da dopuni svojim rukodelstvom, praveći hoklice, ramove i druge drvene i metalne stvarčice koje je izlagao prodaji na Bulevaru ili kod Palilulske pijace. I kada je bolovao, nije očekivao ni pomoć niti poklone. Najviše se radovao kada dobije jedan do dva grejpfruta. Više je sam poklanjao. I meni. Kada mi je poklonio svoj stari bicikl i još starije pecaljke, kao podstrek mom "povratku prirodi", podilazila me je jeza, sluteći da time učestvujem u obredu opraštanja. Poslednji susret doneo je i zračak nade, kada sam mu pričao o zajedničkom posvećenju biljkama i pticama, podalje od prestonične vreve, više nije isključivao prestanak pisanja. Sada se i taj tračak nade ugasio.
Svako od nas će jednom otići. Nešto tako banalno ne bih se usudio reći u Mišinom prisustvu. Niti bih mu pripovedao o njegovom, ipak, brzom odlasku. Ako ikome poveri svoju intimnu priču, biće to Marija za čijim je susretom čeznuo. Prijateljstva radi, ipak bih rekao da je njegov odlazak ubrzan ne samo nelečenom bolešću i siromaštvom nego i rastućim beznađem da se ovde išta može izmeniti nabolje. Patnje su tim veće kada čovek nije ravnodušan prema narodu kojem pripada, i to po onome najvrednijem što ima - jeziku - kojem je toliko toga darovao, srazmerno darovitosti i stvaralačkoj strasti. I da je hteo i mogao, Miša se nije, poput Sebastijana Hafnera, izmakao na neko spasonosno ostrvo, britansko, i tamo napisao Istoriju jednoga Nemca, koja i posle više decenija uzbuđuje savremenu duhovnu javnost, ne samo Nemačke. Prepuštamo mašti da odgoneta da li bi Miša napisao Istoriju jednog Srbina ili je to već uradio svojim objavljenim i neobjavljenim tekstovima.
I kada bi na ovoj stranici Republike ostala belina, kao znak tuge i patnje, pa čak i ako uskoro nestane i sama Republika, ostaju Mišine pesme, drame i opsežna esejistička proza u kojoj se, kako veli Mirjana Miočinović u predgovoru jednoj njihovoj zbirci, spajaju pesnički stil, satirički sjaj nemilosrdne poruge, rableovska razgaljenost i metafizička jeza koja nastaje iz susreta sa čistim zlom.
Hvala mu na darovima koje nam je ostavio, usred sveta o kojem je pisao.
Majstore, zbogom.