Zapatisti - druga faza

Imanuel Volerstin

Od 1994. godine ustanak Zapatista u Čijapasu bio je najvažniji socijalni pokret u svetu - barometar i potpaljivač antisistemskih pokreta širom sveta. Kako mali pokret Maja Indijanaca, u jednom od najsiromašnijih regiona Meksika, može igrati tako važnu ulogu? Da bismo na to odgovorili, treba da pregledamo antisistemske pokrete u svetskom sistemu, počev od 1945. godine.
Od 1945. bar do sredine 1960-ih, antisistemski pokreti (ili stara levica) - komunističke partije, socijaldemokratske partije, pokreti za nacionalno oslobođenje - rasli su širom sveta i dospeli na vlast u velikom broju država. Popeli su se visoko. Ali, baš kada je izgledalo da su na vrhuncu univerzalnog trijumfa, dogodile su se dve prepreke - svetska revolucija 1968. i oživljavanje desnice.
Svetski revolucionari iz 1968. svuda su, naravno, protestovali protiv američkog imperijalizma, ali i protiv pokreta stare levice. Za studente i radnike iz 1968. pokreti stare levice jesu, doista, došli na vlast, ali zatim nisu ispunili svoja obećanja menjanja sveta u egalitarnijem, demokratskijem pravcu. To im je nedostajalo. Šezdesetosmaši su stvorili nove pokrete (zelenih, feminističke pokrete, pokrete za sticanje identiteta) ali nijedan od njih nije uspeo da mobiliše onako masovnu podršku koju su tradicionalni pokreti imali u periodu posle 1945.
Osim toga, u vreme velikog pada svetske ekonomije desnica je ponovo oživela. Najistaknutije su bile, naravno, neoliberalne vlade gospođe Tačer i Ronalda Regana. Ali je, možda, čak značajnija bila sposobnost MMF-a i američkog ministarstva finansija da nametnu većini ovih vlada, gde je stara levica još bila na vlasti, pretnju njihovim ekonomskim politikama, prisiljavajući ih da se okrenu od uvoza-supstitucije developmentalizma ka izvozu orijentisanom rastu.
Kada su poslednje i najjače vlade stare levice - komunistički režimi SSSR-a i njegovih istočnih i centralnih evropskih satelita - kolabirale 1989-1991, rastuća pometnja antisistemskih pokreta (i stare i nove levice) dostigla je vrhunac zlovolje i razočarenja u svoju sposobnost menjanja sveta.
Ali, baš kada je izgledalo, sredinom devedesetih, da je doba neoliberalne ideologije dostiglo vrhunac, opet je počelo da se okreće. Tačka obrta je bio ustanak Zapatista 1. januara 1994. Zapatisti su visoko podigli zastavu najugnjetenijih delova svetske populacije, domorodačkih naroda, tražeći njihovo pravo na autonomiju i dobrobit. Pri tom, to nisu tražili zahtevajući preuzimanje vlasti u meksičkoj državi, već preuzimanje vlasti u vlastitim zajednicama, za šta su zahtevali formalno priznanje meksičke države.
I dok je vojna strana njihovog ustanka vrlo brzo dospela do primirja, politički, oni su stigli do "civilnog društva" u Meksiku, a zatim u čitavom svetu. Sazvali su "intergalaktičke" konferencije u šumama Čijapasa i tako uspeli da privuku pažnju impresivnog broja militanata i intelektualaca širom sveta. Kada je 2000. godine na vlast u Meksiku došao novi predsednik (istiskujući onemoćali "revolucionarni" pokret koji je na vlasti bio šezdesetak godina) Zapatisti su marširali na Meksiko Siti tražeći da meksička vlada ispuni uslove sporazuma o primirju iz 1996. (tzv. San Andre sporazum). A kada meksički zakonodavac to nije uradio, i pored velike podrške Zapatista iz "civilnog društva", oni su se vratili u svoja sela u Čijapasu i započeli unilateralno uspostavljanje svoje autonomije kreirajući, de facto, ako ne de jure, demokratske vlade, vlastiti školski sistem, svoje zdravstvene olakšice, uz pretnju vojske da će sve to razoriti.
Značaj Zapatista prelio se preko uskih granica Čijapasa i, čak, Meksika. Postali su primer mogućeg za druge i svuda. Ako je u poslednjih pet godina većina južnoameričkih država postavila levičarske ili populističke vlade na vlast, upravo je primer Zapatista bio deo snaga paljenja. Ako su protesti u Sijetlu bili u stanju da 1999. izbace iz koloseka sastanak STO i da se, slično, nastavi u Genou, Kvebek Sitiju i drugim mestima, kao i ove godine u Gliniglu, opet su inspiraciju našli u Zapatistima. A kada je Svetski socijalni forum pozdravio ovo obnavljanje antisistemske borbe započeto 2001, Zapatisti su bili herojski model.
Ali sada, iznenada, juna 2005, Zapatisti su objavili crvenu uzbunu, pozivajući sve svoje zajednice da napuste sela i dođu u šumu na "masovne konsultacije baze". Razlog? Kažu da više ne mogu dozvoliti da jednostavno neprekidno čekaju, pošto meksička država ignoriše obećanja od pre 10 godina u sporazumima o primirju. Objavili su da su spremni da "rizikuju ono malo što su stekli" (naime, de facto ograničenu autonomiju koja nema zakonsku osnovu), da bi probali nešto novo. Objavili su da su okončali prvu fazu svoje borbe i da je vreme da pređu u drugu, koja bi bila politička a ne vojna.
U trećem i poslednjem delu šeste deklaracije Lakondona Sume, nastaloj 30. juna 2005, Zapatisti su dali jasan pokazatelj političke linije koju zastupaju. Ona ne pominje nijednu političku partiju, ni u Meksiku, ni drugde. Obraća se ljudima svuda gde se bore za svoja prava i pri tom su na levici, da su Zapatisti sa njima. Govore o stvaranju velike političke alijanse u Meksiku - mi smo Indijanci ali smo, takođe, Meksikanci - i o stvaranju ogromne političke alijanse u celom svetu. Koriste jezik koji je neposredno uključiv, koji uključuje sve slojeve i sve narode i, iznad svega, sve ugnjetene grupe - ali, odlučno, na levici, i bez nužnog vezivanja za bilo koju partiju.
Najvažnija stvar u vezi s ovom inicijativom je njena pravovremenost. Jedanaest godina se vreme obrće unazad, protiv neoliberalizma i imperijalizma. Ali Zapatisti smatraju da nije urađeno dovoljno. Imam osećaj da nisu jedini koji tako misle. Širom Latinske Amerike, posebno tamo gde su levica ili populističke grupe došle na vlast, postoji sličan osećaj, da napora nije dovoljno, da su te vlade napravile suviše kompromisa, da je narodni entuzijazam iscrpljen. U Svetskom socijalnom forumu postoji isti osećaj, i u Iraku, i na Bliskom istoku uopšte.
Godine 1994. ustanak Zapatista je bio barometar odbacivanja beznadežnosti, koja je počela da savlađuje svetski antisistemski sentiment. Poslužio je takođe i kao pokretač serije drugih inicijativa, danas, kada nam Zapatisti kažu da je prva faza završena i da ne smemo da oklevamo, izgleda da su opet barometar menjanja osećaja svuda u svetu. Žele u drugu fazu isključivo politički i bez već određenih ciljeva. Da li će sada biti inspiracija za slična prevrednovanja širom Latinske Amerike, u Svetskom socijalnom forumu, u antisistemskim pokretima širom globusa? I koji ciljevi će biti određeni u sledećoj fazi?

Komentar br. 165, 15. jul 2005.
Prevela Borka Đurić