|
Godina XVII (2005)
|
1-31. avgust 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Hronika
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Zašto ubijaju Sarajevo*
Posle bitke svi su generali: danas je taj pakleni mehanizam ogoljen, svakome vidljiv. Kao i njegov učinak: desetine hiljada mrtvih, stotine hiljada beskućnika, spaljena sela, porušeni gradovi, neizmerni civilizacijski nazadak. Manje je, međutim, vidljivo ono što se dešava u dušama, i što podleže protivrečnim prognozama koje se u krajnjoj liniji svode na pokušaje da se odgovori na pitanje: može li se i dalje živeti zajedno. Sejači mržnje ne kriju svoju apsolutnu rešenost da negativan odgovor na ovo pitanje učine konačnim. Da bi on zaista postao takav, treba srušiti, spaliti, ubiti Sarajevo. Taj grad je osuđen jer u njemu pripadnici različitih naroda i konfesija već vekovima pokazuju da je zajednički život nešto moguće, jednostavno i prirodno kao udisanje vazduha. Greh tog grada je što neće da se deli, a to znači, što postoji, jer deliti se ne može, sve i kad bi hteo. Imaginarne granice koje bi ga raskomadale ne prolaze između gradskih četvrti, već kroz kuće, kroz stanove, kroz bračne postelje, kroz duše. Sarajevo je krivo zato što je u njemu svoj duboki životni smisao zadržala ocrnjena, ismejana i zabranjena reč "zajedništvo". Umalo ne napisah "jugoslovenstvo"; ali nisu bitne reči, bitna je njihova sadržina. Današnji jugo-moćnici, uprkos svom šovinističkom slepilu, tačno vide da će budućnost onoga što briše njihove granice i njihovu umišljenu istorijsku veličinu, a što oni s razumljivom mržnjom zovu "unitarističkim" jugoslovenstvom i tobože "komunističkom" jugonostalgijom, zavisiti, bez obzira na broj država koje će postojati na ovim prostorima, isključivo od odgovora na pitanje može li se živeti zajedno. A ipak su svesni, na svoju veliku muku, da se drukčije do zajedno živeti ne može, čak i kad spale sve što su počeli paliti, kad ubiju sve što su počeli ubijati. Zato se glavni rušilac Sarajeva, onaj što je unapred video kako se užasi indusko-muslimanskog međusobnog zatiranja iz 1948. ponavljaju u Bosni (pored koje će, kako je rekao, Severna Irska ličiti na odmaralište), u jednom svom nedavnom javnom istupu upinjao da dokaže kako je istinski zajednički život nešto čega u Bosni nikad nije ni bilo: "Kada me strani novinari upitaju", kazao je, "kako se to desilo da mi vjekovima živimo zajedno, a sad ratujemo, moram da im kažem da mi nikada nismo ni živjeli zajedno. Mi smo živjeli zajedno ili pod okupatorom, ili pod diktatorom - nikad slobodne volje..." Mračnjaštvo uvek uspeva da nas iznova prenerazi, pogotovo kad je mračnjak iskren, kao u ovoj prilici. Ovaj zakleti neprijatelj zajedništva izrekao je vrhunsku pohvalu stranoj okupaciji, odnosno domaćoj diktaturi; shodno njegovoj sablasnoj viziji, nesrećni narod Bosne može samo kad mora, dakle jedino pod jarmom, pod čizmom, živeti-zajedno (pišem te reči ovako spojene, jer su, kad je reč o Sarajevu i Bosni, i ne samo o njima, nerazdvojne, i jedna crpe svoj smisao iz druge). A kad nema jarma, kad svoju situaciju može saobraziti svojoj navodno "slobodnoj" volji, to jest, istinu govoreći, vlastohlepnim
Da su naši današnji nacionalni voždovi i vrhovnici obdareni barem majušnim delom ove andrićevske mudrosti izbegli bismo strahote koje doživljavamo. Ali u njih te pameti nije bilo: znali su, iz iskustva drugih zemalja, čak i onih kulturno i civilizacijski znatno razvijenijih od naše, da je u uslovima društvene i ekonomske krize raspirivanje nacionalističkih strasti brz i siguran način osvajanja i obezbeđenja vlasti, pa su pohitali sa osnivanjem nacionalnih partija i uspeli da svoje narode uvedu u zamku etničkih polarizacija. Verovali su takođe da će za narod biti prekasno kad se konačno osvesti iz nacionalističke ostrašćenosti kojom su ga paralisali. Čak i kad te partije budu zabranjene, barem u BiH,1 biće to odocnela i neefikasna mera. Tako su šovinistička ludila počela "gutati" Bosnu i Hercegovinu i sa jedne i sa druge strane. Istočni su "lideri" postavljali svoje snoviđene granice na liniju Karlobag-Virovitica, a oni drugi, zapadni, na Drinu; jedni i drugi pobadali su svoje barjake na Romaniju; a načuli smo nešto i o novoj, moćnoj Turskoj "od Jadrana do srednje Azije" (nadajmo se da ova fantazmagorija, i njoj slične, kao što je ona o novoj crno-žutoj monarhiji, ili pak ona o slavenskoj pravoslavnoj imperiji od Jadrana do Tihog okeana, nisu domaćeg, već isključivo inostranog porekla). Neljudi koji su s predumišljajem započeli prolivanje krvi, nadajući se delotvornoj primeni previše ukorenjenog načela "oko za oko, zub za zub", pokrenuli su, u atmosferi koju su prethodno dobro usijali, lančanu reakciju bratoubilačkog revanšizma. I tako sada imamo premnogo razloga da se u teskobi pitamo: nalaze li se oni nadomak ostvarenja svog košmarnog sna o konačnom onemogućenju zajedničkog života na ovim prostorima? Verujem da je odgovor na to pitanje ipak još uvek negativan. Teško je poverovati da se ludilo nacionalnih lidera, njihovo groteskno vlastoljublje, duhovna praznina, umna nemoć, lažnost svega što govore, mogu dugo skrivati iza okrvavljenih TV-ekrana, i da izmrcvareni, napaćeni narod neće kad-tad doći do pravog odgovora na pitanje ko je u stvari kriv za ovakvu njegovu sudbinu. Rekao bih čak da zajedničkom životu naših izmešanih naroda ovi mrakoljupci više ne predstavljaju najveću opasnost. Postoji nešto drugo što u našim dušama može nići iz otrovnog semena koje su oni posejali, a što je možda pogubnije od svega drugog što nam se danas dešava. To je ravnodušnost. Nedavno, na dunavskom keju u Beogradu, kod bazena "25. maj", posmatrao sam prizor koji zaista ničim nije mogao podsetiti na ono što se u tom istom trenutku događalo svega stotinu, dvesta ili trista kilometara od tog mesta: pecače, kako strpljivo iščekuju plen; ljude koji izvode pse u šetnju; brodiće za razonodu, rasute površinom reke u spokojnom, sunčanom danu kasnog proleća. Pokušavao sam odagnati od sebe pomisao da u takvom prizoru ima neke nepravde. Prisećao sam se kako je i u prethodnom ratu (1941-1945) ljudska "normalna" svakodnevica, svojim nagonom samoodržanja, odolevala pritisku dramatičnih okolnosti: narod se opuštao i veselio kad god je to mogao, bilo je pesme i razonode, krčme i kafane nisu bile prazne. Dok sam bio u tim mislima, naišla je grupa dece; zapravo, jedno odeljenje prvog ili drugog razreda osnovne škole. U pratnji dece bile su dve žene, zaokupljene svojim ćaskanjem. U prvim redovima te malene povorke išli su dečaci koji su u živahnom ritmu pevali nekakvu pesmicu. Reči te pesme, kad sam im shvatio smisao, odjednom su mi izmenile, zatamnile ceo pejzaž:
Kod velike većine "običnog sveta" pogubno osećanje ravnodušnosti prema stradanjima drugih ljudi, do juče bliskih, proističe, dakle, iz prirodnog, a veoma vešto podsticanog nagona samoodržanja. Ali ako se pasivnost i posmatrački stav mogu razumeti, te samim tim i oprostiti, kad je reč o neobrazovanim ljudima, dakle onima koji su neobavešteni, orvelovski obrađivani i zaluđivani slikama sa TV-ekrana, tom njihovom jedinom duševnom hranom, indiferentnost i neshvatljiva nezainteresovanost ne mogu se oprostiti intelektualnoj eliti. Stoga je potpuno opravdan apel koji iz sarajevskog pakla upućuje "besmrtnom Beogradu" pesnik Stevan Tontić. Obratio se neumrloj duši grada za koji se uvek verovalo da mu nema premca u slobodoljubivosti, humanosti, duhovnoj otvorenosti. I Zdravko Grebo opominje svoje beogradske drugove iz osnovne škole, gimnazije, sa fakulteta, opominje grad odakle mu je žena, "da nema nikakvog ljudskog prava da ovo što se dešava Sarajevu i uopšte Bosni i Hercegovini posmatra sa takvim mirom i sa takvom ravnodušnošću". Ali verujem, ipak, da bi žitelji Sarajeva grešili ako bi u svojoj pravičnoj ozlojeđenosti i u svojoj teškoj muci pripisivali nekakvom nedosanjanom državotvornom snu običnog stanovnika Beograda taj prividni "mir" i prividnu "ravnodušnost" grada koji im je do juče bio tako blizak, i koji će im takav biti i u budućnosti. Oni koji su taj san sanjali, i zatim pokušali da ga ognjem i mačem ostvare, biće podvrgnuti surovom sudu istorije, u to ne treba ni najmanje sumnjati, a snosiće, nadajmo se, i konkretnu krivičnu odgovornost. Ali oni su, sa stanovišta broja, ako ne i sa stanovišta moći, neznatna manjina. Za zlo su krivi trovači, a ne otrovani. Jer valja se upitati: gde će se zaustaviti užas, ako se i dalje budu kažnjavala deca zbog otrovnih reči koje nesvesno izgovaraju, zbog pesmica koje pevaju? Ponavljam reči riječke novinarke: "Ja želim da srpska djeca počnu ginuti jer smatram da Srbi u Beogradu ne znaju što je rat". A znaju li deca šta je rat? Kako ga doživljavaju onda kad za nj saznaju? Možemo li mi svojim umom odraslih uopšte sebi predstaviti dečji doživljaj rata? Zacelo dublji od naše moći shvatanja, on svakako u sebe ne uključuje i poimanje onog čudovišnog mehanizma kojim se lanac osveta, primenom načela "oko za oko, zub za zub", proteže od njihovih predaka do njih. U istom broju Borbe gde je Zdravko Grebo objavio svoj potresni apel Beogradu, Nikola Stojanović, Srbin, opisuje svoje poslednje dane u zapaljenom Sarajevu i svoj odlazak iz njega. "Propagandisti nacionalnog raskola", kaže on, "tvrde da je fama o bosanskom komšiluku jedna velika sentimentalna laž. Ovde, gde se nije uhvatilo seme zla, takva tvrdnja se demantuje na delu". Ali... samo dva dana kasnije, dva dana u usijanom kotlu u kojem duševni procesi, kao i hemijski, teku ubrzano, taksista koji vozi Stojanovića na autobusku stanicu "škrguće zubima": - Za Beograd, je li? Poslao bih ja tamo njima nekoliko tona granata, majku li im njihovu! I sledi onespokojavajući zaključak: "Zmijsko jaje netrpeljivosti ipak je našlo utočište u ovom gradu, koji smo svi toliko voleli. Luciferov naum se ostvaruje..." Da li se ostvaruje, ipak? Da li će povodanj ludila koji hara Sarajevom, Mostarom, Fočom, Zvornikom, čitavom Bosnom i Hercegovinom, čitavom dojučerašnjom Jugoslavijom, zaista srušiti sve mostove u dušama? Ili će andrićevska ćuprija, taj neprolazni simbol svega što već toliko vekova ustrajno prkosi luciferskim naumima, taj svetli most nad vodom koja je, doduše, "još uvek mutna i bujna" - stajati i dalje, "beo i nepromenjen, na suncu"?
* Napisano jula 1992, posle razgovora sa Olgom Srećković (iz Autorske agencije sarajevskog izdavačkog preduzeća "Svjetlost"), koja mi je u ime redakcije novoosnovanog sarajevskog časopisa, čiji je urednik trebalo da bude Gavrilo Grahovac, zatražila da napišem nešto o tragediji koju je upravo doživljavalo Sarajevo. Trebalo je da njenim posredstvom tekst dođe u ruke urednika. Ne znam da li je časopis zaista pokrenut i da li se moj tekst u njemu pojavio. 1 Informaciju o zabrani nacionalnih
partija u BiH, uzetu iz Borbe od 3. jula
1992, treba uzeti s rezervom: ne zbog sumnje u njenu tačnost, pa čak ni
zbog neverice u dobronamernost jednog takvog razumnog čina, nego jednostavno
zbog trenutnog stanja stvari koje takvu meru, čak i najiskreniju preduzetu,
neizbežno pretvara u donkihotski gest. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
