homepage
 
362-363
  
Republika
  
Događanja
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

  

Sudski procesi

Prve presude pa kontroverzne!

U razmaku od samo tri dana (16. i 19. jula) završena su u prvom stepenu dva sudska procesa koja već godinama zaokupljaju značajnu pažnju demokratske javnosti u Srbiji. To su suđenja za otmicu i ubistvo 16 civila muslimanske nacionalnosti iz Sjeverina kod Priboja 22. oktobra 1992. i za otmicu i ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi u leto 2000. godine.
U prvom slučaju reč je o ponovljenom prvostepenom suđenju po odluci Vrhovnog suda Srbije, a presude zlikovcima Milanu Lukiću i kompaniji su identične kao i na ranijem suđenju. Naime, aktuelnom presudom sudskog veća Milan Lukić, samozvani vođa paravojne formacije "Osvetnici", kažnjen je sa 20 godina zatvora (u odsustvu), kao i njegovi drugovi po zlu, Dragutin Dragićević i Oliver Krsmanović, dok je Đorđe Šević dobio kaznu od 15 godina zatvora. Da podsetimo, "Osvetnici" su narečene godine samovoljno prešli iz Bosne na teritoriju tadašnje SR Jugoslavije, zaustavili autobus na liniji Pljevlja-Priboj, naredili putnicima muslimanske nacionalnosti da izađu, potrpali ih u kamion i nakon teškog i neljudskog fizičkog zlostavljanja streljali ih negde kod Višegrada. Svih 16 Muslimana su bili državljani SR Jugoslavije koja "nije bila u ratu".
Ono što donekle hrabri više od visine izrečenih kazni jeste deo iz obrazloženja presude, koje je sačinilo sudsko veće na čelu sa sudijom Okružnog suda u Beogradu Vinkom Berah: "Zlostavljanje i ubijanje civila ne može da bude vid rodoljublja već strašan zločin. Današnja presuda trebalo bi da predstavlja prevenciju da se ovako strašni zločini nikada više ne ponove".
Ipak, u obrazloženju presude, po nama, nedostaje bitan element: radi se o ubistvima motivisanim etničkom mržnjom, ubijalo se u ime "Srpstva", odnosno "večite srpske ugroženosti", jedne fašističke ideje koja se iz zvaničnog Beograda krajem osamdesetih godina naturala celoj SFRJ kao istorijski ispravna, logična i jedino mogućna i koja je dovela do bratoubilačkog rata. Dakle, osuđeni u ovom procesu nisu zlostavljali i ubijali "civile", kako šturo stoji u presudi, oni su zlostavljali i ubijali civile samo zato što su Muslimani. To naši sudovi i naše sudije moraju da shvate, inače će streljanje nedužnih Muslimana biti tretirano kao da se radi o serijalu ubistava kakvog balkanskog Džeka

Trboseka. Ali, naravno, kada Zoran Stojković, ministar pravde, zajedno sa svojom vladom plaća takvim zlotvorima da se "dobrovoljno" predaju sudu kako bi odgovarali za najmonstruoznije zločine u Evropi nakon Drugog svetskog rata, i kada se zna njegov uticaj (kao sive eminencije, dakako!) na pojedine sudije Vrhovnog suda, a posebno na predsednicu, onda je teško očekivati potpunu autonomnost u donošenju presude i - što je jako važno - u njenom valjanom i poštenom obrazlaganju. Uostalom, sama činjenica da petorica iz te bande "Osvetnika" uopšte nisu identifikovani, da se Lukić (inače sinovac Sretena Lukića) nalazi na slobodi i mirno se šeta na relaciji Obrenovac-Višegrad, iako ga traži čak i Haški sud, govori više od bilo kakvih za spoljnu upotrebu izjava srbijanskih zvaničnika o tome da navodno "čine sve kako bi realizovali punu saradnju sa Haškim tribunalom".
Drugi postupak koji je prvostepeno

 
A Worket at Celeyran
Henri de Toulouse Lautrec, A Worket at Celeyran, 1882.
završen jeste suđenje Legiji i drugima za ubistvo Ivana Stambolića i organizaciju atentata na Vuka Draškovića u njegovoj kući u Budvi. Za razliku od procesa "Ibarska magistrala", gde su organizatorima i počiniocima izrečene relativno blage zatvorske kazne, na šta je bilo burnih reakcija ne samo od SPO-a i Vuka Draškovića kao oštećenih strana već i od šire demokratske javnosti, u ovom je sud stao na stanovište, možda i pod pritiskom te iste javnosti, i dodelio optuženima maksimalne kazne po novom krivičnom zakonu. Tako je Ulemek Legija dobio 40 godina, baš kao i Berček (neposredni izvršilac Stambolićevog ubistva), te Dušan Maričić zvani Gumar (jedan od organizatora) i Nenad Bujošević Rambo, dok je kontroverzni bivši šef srbijanskog DB-a Rade Marković prošao sa kaznom od 15 godina zbog "pomaganja u pokušaju ubistva i zbog pomaganja u ubistvu", baš kao i Nenad Ilić Glavonja i Leonid Milivojević zvani Leo. Milorad Bracanović (načelnik bezbednosti u JSO do 2001, od tada do 2003. načelnik Sedme uprave u DB-u za prisluškivanje, a po zahtevu Legije postavljen 2003. za zamenika načelnika DB-a R. Srbije) na četiri godine zbog "saznanja, a neprijavljivanja otmice i ubistva Ivana Stambolića".
Ovakvom presudom javnost uglavnom može biti zadovoljna (osim možda što je Rade Marković svakako zaslužio težu, odnosno dužu kaznu, jer je bio veran poslušnik i ubojito oruđe u Miloševićevim rukama), čak su i reakcije porodice žrtava (u slučaju Ivana Stambolića) i samih oštećenih (Vuk Drašković) prilično pozitivne. Ipak, u stručnoj javnosti ostaje dilema: kako je moguće da se u dva vrlo slična slučaja političkih ubistava i pokušaja atentata, koji su se dogodili u vreme važenja starog krivičnog zakona, sud rukovodio različitim tumačenjem oko toga koji krivični zakon valja primeniti: onaj blaži, iz perioda kada je zločin učinjen, ili najnoviji, s dugim vremenskim kaznama i koji je saobražen s evropskim pravnim standardima. U prvom slučaju, kada su optuženi dobili maksimalne kazne od 15 godina zatvora, nezadovoljni su bili oštećeni i porodice žrtava, u ovom drugom odbrana i sami optuženi, odnosno sada već osuđeni. Vrhovni sud Srbije će o oba procesa dati svoju reč. Da li i konačnu? Malo ko u politički nestabilnoj i anarhičnoj Srbiji to može danas sa sigurnošću da kaže!
   
  Zlatoje Martinov
 
Događanja
Republika
Copyright © 1996-2005 Republika