|
Književnik Miodrag Stanisavljević, višegodišnji
urednik i saradnik našeg lista, iz zdravstvenih razloga je sprečen da
piše nove tekstove. Dok se ne oporavi, u ovoj rubrici, koja već godinama
nosi beleg njegovog dara, objavljujemo njegove ranije tekstove.
Ur.
Pismo rođacima
Srpski fatum
Presuda je pala, odsečeni smo od sveta, ali ovde kao da se ništa nije
dogodilo. Neki ljudi koje smo smatrali pametnim još uvek sebe smatraju
pametnim, a neke lepe žene na ulici se još uvek ponašaju kao lepe.
Ovi dani ostaće, bez sumnje, vrh jednog tužnog vremena kada su istoriju
celog jednog naroda i sudbine svih nas pojedinačno krojili ludaci. Ludake
je sledila gomila zaluđenih i onih koji su im samo povlađivali. Bilo je,
verovatno, i nešto onih koji su se svemu protivili ali su smatrali da
se sa ludacima ne treba igrati.
Hor ludaka ponavlja: nepravda, nepravda. To je ultimatum. Svakih sto godina
doživljavamo po jedan ultimatum. To je srpski fatum.
Sankcije su dakle nepravedne jer mi nismo agresori nego pacifikatori (što
je u bliskom srodstvu sa pacifisti).
Lider prekodrinskih Srba ima još jednostavnije objašnjenje: sankcije su
i prvi put i sada izglasane na osnovu namerno proturenih lažnih informacija.
To je, klikće on, "sumrak uma svetske zajednice" i on će se,
uvređen veoma vrlo, povući iz daljih pregovora. Sva silesija posmatrača,
novinara i snimatelja, satelita i "Avaksa" laže - samo Radovan
Karadžić govori istinu i to onu suštu, propranu kao pšenica bjelica. Što
svojim delanjem svaljuje nesreće i sramote na vrat ovog naroda još je
i oprostivo, ali što pokušava da ga načini blesavim zaista je odurno.
Elem, da nam olakša dolazeće bede On će kazniti svet tako što će ga lišiti
svoje elokvencije, svoje nakolmovane arogancije, svojih razbarušenih laži
i svog brđanskog engleskog. Doista, narod koji je sklon da poveruje da
ceo svet laže a da nekoliko ludaka govori istinu ili je krajnje duhovno
skučen ili je njegovu narav zahvatila neka opaka gljivica.
Sankcije su nezaslužene i dosuđene po krivdi. A ipak, "u Bosni smo
obavili najveći srpski posao posle Karađorđa" (g. G. Đogo) i "ovo
je poslednja vekovna prilika da se svi Srbi okupe u jednoj državi"
(gđica Plavšić). Ludaci vole istorijska poređenja, ludaci se samo u koordinatama
istorije osećaju udobno. Što se mene tiče život u istoj državi sa njima
ne bih smatrao osobitom srećom, naprotiv.
Miodrag Stanisavljević
Borba, 29. april 1993.
In-tenk-tualci
U Strava-centru skupili su se, na svom drugom kongresu, srpski intelektualci,
srpskog pitanja znalci. Iliti, kako ih okrsti filosof Mihailo Marković,
"nezavisni intelektualci patriotske orijentacije". Pravi zaključci
ovog mračnog skupa ispisani su par stotina kilometara dalje: 700 ubijenih,
hiljade ranjenih, popaljena sela, srušena bolnica, uništena pijaća voda...
Koji intelekt ove činjenice može opravdati, koja mudrost nadmudriti?
Nijedan i nikad. Ni u ludilu, što rekli klinci. U Strava-centru i nije
bilo intelektualaca (sačuvajmo, ipak, značenje ove reči). U Strava-centru
skupili su se IN-TENK-TUALCI i TEVEKTUALCI. I topogruvalci, i mortualci
i siloalci. Srpske zore zaruditelji i svenarodni zaluditelji. Srpstvujušći
kupusaročatci, i srbozborci i srboznanci. Čim bi se pomenula reč "srpstvo"
curnule bi im sline i balci. (Vrlo su osećajna stvorenja ti in-tenk-tualci.)
Zaista u Strava-centru nije bilo intelektualaca. Došli su duhovi iz prašnjavih
kupusara, jalovi, isprazni, sami sebi dosadni duhovi. Ali postoji nešto
što ličnu jalovost oplođava: nemoći - ime ti je nacion, a prezime država.
O čemu su pričali i snatrili opaki, jalovi starci?
Naravno, o Velikoj Srbiji koja im je zamena za veličinu misli koju nikad
nisu ni dotakli. O proširenju teritorija i pomicanju međa. Što je još
jedna zloćudna zamena promašenih staraca koji u nauci ili umetnosti nisu
ni za milimetar proširili međe i vidike. I o državotvornosti vaskolikog
naroda serpskago. Ovaj zloguki mit o narodu koji, tobož, ima osobeni talenat
za kreiranje državnih oblika, umetnički talenat koji drugi okolni narodići
nemaju, za jalove starce je samo nadomestak za sopstveni nedostatak talenta.
Sve što u životu nisu iskreirali srpstvujušći starci projektuju u "genije
naroda". Srbujem, dakle postojim.
Hoću da verujem da u Strava-centru ipak nisu bili srpski intelektualci.
Tamo je samo šljakao centralni procesor užasa. (...)
Miodrag Stanisavljević
Republika, 1-15. maj 1994.
|
