Književnik Miodrag Stanisavljević, višegodišnji urednik i saradnik našeg lista, iz zdravstvenih razloga je sprečen da piše nove tekstove. Dok se ne oporavi, u ovoj rubrici, koja već godinama nosi beleg njegovog dara, objavljujemo njegove ranije tekstove.
Ur.

Stvarnost lošeg ukusa

Ko je ubio Zorana Đinđića?
Zašto ga je ubio?
Policija nas uverava da zna odgovore na ova pitanja - daj bože. Uverava nas da će u paketu, kao čarobnom lampom, biti rasvetljena i sva dosadanja nerasvetljena ubistva jer su počinitelji isti. Nešto mi tu ne štima - ranija ubistva i atentat na Zorana Đinđića ne povezuje isti rukopis. I zakoni dramaturgije, u koje se pomalo razumem, govore mi da bismo imali posla sa krajnje lošim trilerom ako bi onaj na koga je prvo pala sumnja bio i stvarni izvršilac zločina. Nadam se da se varam i da je stvarnost lošeg trilera van sumnje.
Svako od nas, na neki svoj način, odneguje svoju smrt. Neko to čini pušenjem, neko alkoholom, neko načinom ishrane, neko na neki drugi način. Zoran Đinđić je to činio svojom nevericom da mu neko pedantno radi o glavi. Posle incidenta na autoputu, o momku zvanom Bagzi, govorio je ironično kao o nekome ko vežba vožnju na autoputu umesto u svom dvorištu. Ubice uračunavaju u svoje planove čovekovu refleksnu odbranu od zamki paranoje. Pokazalo se, izvesna doza paranoidnosti lekovita je. Slične ironične pošalice Đinđić je iznosio i o "specijalcima" s kojima je igrao "mali fudbal" i koji su mu polomili nogu. A to je, kasnije, dalo nekoliko značajnih sekundi snajperisti. Samo sekunde dele život i smrt.
Kad je reč o snajperisti da se još malo bavimo dramaturškim mogućnostima. Eksperti za oružje vele da se policijski "specijalci" uvežbavaju za gađanje sa optičkim nišanom za daljinu od sto metara. Đinđić je pogođen sa daljine od 184 metra. Postoji mesto gde se odvijala "visoka škola snajperizma". To je opsađeno Sarajevo. Dramaturški je moguće da se Đinđić, prilikom neke od svojih posete Palama, sreo sa onim koji je povukao obarač u Gepratovoj 14. Putanje života i putanje smrti prilično su zamršene i neprozirne.

Šilerova i prateći simboli

Šiler je napisao dramu "Razbojnici". Ne verujem da su Duća i Kum čitali Šilera. Ali, gospodin Slučaj, koji ima smisla za humor, udesio je da pećina zemunskih razbojnika bude izgrađena baš u ulici koja se zove Šilerova. Reč "pećina" ovde se može čitati i preneseno i doslovno - po čvrstini ta zgradurina se doista može uporediti sa Ali-Babinim kamenim skrovištem. Gradski buldožeri i majstori za dinamit mučili su se sedam dana da joj doakaju. Činilo mi se da je umesto demonstracije besa sa primesama komike pametnije bilo da se ta građevina pretvori u azil za beskućnike ili nešto slično. Reč "konfiskacija" zvuči racionalnije od reči "rušenje". Ali, objasnili su mi, ovde je reč o simbolu. Znam na koji se simbol mislilo, ali simboli imaju tu osobinu da se razgranavaju. Akcija rušenja jednog simbola rodila je dodatni simbol - onaj o žilavosti i prearmiranosti kriminala u zemlji Srbiji.
Na televiziji smo videli i staništa ostalih "zaslužnih ubica". Izgleda da gospodari mraka vole bele vile. (Zašto baš vole belo mogli bi da nam objasne psihoanalitičari.) Sa belim vilama se slažu, da se dobije efekat kontrasta, crne limuzine sa zatamnjenim staklima. Baš decentan ukus.
Sa belinom arhitekture opremljene najmodernijom elektronikom ne slažu se grozni nadimci koje ovi momci imaju. Pacov, Budala, Prevara, Mutavi, Limun... Ali to ima skrivenog smisla. Tihomir Đorđević je davno objasnio da su ružni nadimci u stvari "imena od uroka", svojevrsna zaštita od "zlih očiju". Prearmiranost skrovišta i moderna elektronika pripadnicima ovih družina su se činile kao nedovoljna zaštita pa su dodatnu zaštitu i obezbeđenje, svesno ili nesvesno, potražili u mitskom nasleđu.

Buđenje pacova

Usred vanrednog stanja i vanredne živahnosti policije nekakvi "patrioti Srbije" kidnapovali su profesora Polića, a profesoru filosofije Mimici, jednom od doajena Beogradskog kruga, poručili da se odseli ili da "ispije otrov". (Hteli su da mu kažu kako oni nisu neke zadribalde jer, eto, poznaju istoriju filosofije.)
A samo nedelju-dve pre ovoga jedna poetesa, članica Koštuničine Komisije za istinu, obožavateljka Ćosića, Krestića i Čavoškog, objavila je u Vremenu odlomak svoje ironične stihotvorine "Nacionalisti dižu glavu" - u prevodu: nacionalisti su izmišljeni bauk, nečija paranoja.
Pokazuje se, međutim, da je nacionalizam vrsta bolesti koja ne prolazi prostim protokom vremena, kao grip. Nikad se ne zna kad će ta bolest kod nekoga progredirati i postati opasna po okolinu.

Miodrag Stanisavljević

Republika, br. 306-307, 1-30. april 2003.