|
Skupština, pristojnost i javnost
Naše parlamentarne poslaničke grupe više
su sklone egzibicionizmu nego što su spremne da udovolje legitimnoj znatiželji
javnosti
Vladajuća većina glatko je odbila predlog da se na dnevni red Skupštine
Srbije stavi glasanje o poverenju Vladi Vojislava Koštunice. Za javnost
koja je sve to pažljivo pratila, valjda u nadi da će najzad da doživi pravi
parlamentarni nivo debate, opet novo razočaranje - stranke su se i ovoga
puta prikazale u neprincipijelnom izdanju, a najživopisniji su bili njihovi
čelnici koji su igrali svoje stare, a pomalo i tuđe uloge. SRS i DS su pozivali
Vladu da prikupi hrabrost i izađe im na javni megdan i da tako svima objasni
šta jeste, a šta nije uradila. SPS je, izgleda, bio najzadovoljniji što
nije bilo glasanja o poverenju, samo "da ponovo ne dođu na vlast Đelić,
Vlahović i Batić". SDP, stranka sa najmanje poslanika (3) i dalje je
igrala ulogu džokera iznenađenja (krajem 2003. presudno je doprinela rušenju
Živkovićevog kabineta), a sada, iako sedi u Vladi, odbila je da glasa objašnjavajući
"da je sve to lakrdija". Najgore je bilo cinično
prenemaganje Miloša Aligrudića, šefa poslaničke grupe
DSS, koji je rekao "da je šteta što nije bilo rasprave o poverenju
jer bi se još jednom pokazalo kako je Vlada dobro radila". Prava
konfuzija ideja i opredeljenja!
Još dok se sve nije sleglo, čula se i nova optužba da je vladajuća
većina, odbijajući da uvrsti u dnevni red raspravu o Vladi, u stvari
prekršila i Ustav i poslovnik. Po svemu izgleda, i to je tačno. Međutim,
gotovo da niko nije pomenuo kakvu političku šansu propušta Skupština
Srbije da najzad uspostavi koliko-toliko pristojan odnos sa svojim
biračima i javnošću uopšte. Jer, institut rasprave o Vladi, bilo kod
donošenja godišnjih budžeta, bilo kada to traži određen broj poslanika,
i jesu one uobičajene prilike kada narodni predstavnici u svoje ali
i u naše ime ocenjuju rad izvršne vlasti, daju joj ili uskraćuju poverenje.
Da je ta šansa iskorišćena ovoga puta sigurni smo da bi skupštinska
debata otkrila mnogo zanimljivih stvari. Pre svega, Vlada bi posle
pozitivne Studije o izvodljivosti i Sporazuma sa MMF-om mogla jasnije
da |
|
|
definiše svoje programske namere i, ukoliko bude uverljiva, da pribavi nove
simpatije i podršku u javnosti. Drugo, ta bi debata jasno pokazala i koji
su motivi DS i SRS, dakle stranaka sa različitih političkih polova, da se
nađu na zajedničkom poslu rušenja Vlade. A da se ta rasprava i otvorila
svima bi konačno bilo poznato i šta to DS i SRS nude kao svoj alternativni
program. Najzad, mogli bismo više da saznamo i o centrima moći u našoj zemlji,
zainteresovanim za obaranje Vlade, o kojima se mnogo priča a malo šta stvarno
zna.
Sve su to informacije od prvorazrednog značaja koje bi pomogle biračima
da se pouzdanije opredele prema strankama i događajima u zemlji. Nažalost,
naše vladajuće stranke, a pre svega njihovi parlamentarni šefovi, više su
sklone egzibicionizmu nego što su spremne da udovolje legitimnoj znatiželji
javnosti.
|
