Asasinija

Doktor iz sela Koštunići me, likom, uvek podsećao na američkog komičara Džerija Luisa. Tačnije: na Džerija Luisa koji pokušava da se ponaša kao Baster Kiton. Da bude smrtno ozbiljan. Iliti smrtno šalozbiljan.
Smrtno ozbiljni doktor Koštunica pokušao je, nedavno, da svet (i nas ovde) na smrt uplaši. Povodom mera koje je Pedi Ešdaun sproveo u Republici Srpskoj on je obznanio da te mere "mogu vrlo ozbiljno destabilizovati ceo region" jer je "SCG garant Dejtonskog sporazuma"... Ovo je trebalo da zvuči kao ratna pretnja uvijena u prezlu.
Sećam se kako se doktor Koštunica, u vreme Miloševićevih "kosovskih radova", slikao sa "kalašnjikovim" (koji mu je stajao kao piletu sisa). Valjalo je tu fotku objaviti uz pomenutu izjavu da bi opomena o "vrlo ozbiljnoj destabilizaciji regiona" zazvučala kao zveckanje oružjem. Ali, Koštunicu, i kad je smrtno ozbiljan, niko ne shvata ozbiljno. Koga bi uplašila ratna pretnja Džerija Luisa? Nikoga. Nikoga nije ni ona koju je izrekao dr Džeri Voja Luis Koštunica.
Čime se još bavi naš doktor iz sela Koštunići? Nadgornjava se sa Crnogorcima oko pitanja "prvo savezni izbori pa referendum" (kako on zamišlja redosled) ili "najpre referendum pa izbori" (kako zahtevaju Crnogorci). Jalovo, sholastičko pitanje. Poput onog "koliko đavola može da stane na vrh igle". Vladavina doktora Koštunice je igla zabodena u venu pučanstva. Životna snaga žitelja ove zemlje otiče u nepovrat da bi njome bilo plaćeno jalovo mudrovanje i nadmudrivanje vlastodržaca...

Asasinija

Negde na Balkanu
- po spisima historika Plinija -
postoji zemlja
koja se zove Asasinija.

Tamošnji su ljudi
gostoljubivi, manira finih,
al' su po ćudi
hladnokrvni Asasini.

Od ljudskog života
ništa nije jevtinije
na prostorima zemlje
Asasinije.

Begaj odavde, prijatelju,
i ni razglednicom se ne javi...
Ovde ti uvek, u potaji,
neko radi o glavi.

Ime Asasinija sasvim pristaje zemlji u kojoj se ubojice opušteno šetaju korzoom, grickajući kokice. Njima je ukokavanje ležerna rabota kao grickanje kokica. Zemlji u kojoj ubojice od zanata imaju bele vile u elitnim kvartovima. Zemlji u kojoj zločinitelji izdaju tomove svog mrčiperstva na kunstdruku. Zemlji čiji ambasadori drže na prijemima sliku Radovana Karadžića u pozlaćenom ramu. (Od ambasadorskog sveca uskoro će postati i slavski svetac.) Zemlji u kojoj pripadnici elitnih, specijalnih jedinica igraju fudbal u svojim dvorištima, na travi ispod koje se nalaze masovne grobnice njihovih žrtava. Zemlji u kojoj optuženi za ratne zločine dobijaju od države "ubojički dodatak" (prošle godine na to je potrošeno par stotina hiljada evra). Kaže se: "zločin se ne isplati". Vraga se ne isplati. U Srbiji je to vrlo unosno zanimanje. Kaže se: "zločin je uvek individualan". Ko je popalio i opljačkao Konavlje, Slavoniju, Krajinu, Bosnu? Anonimci koje je nemoguće individualizovati. Postoji nešto što se može nazvati masovnom ogrezlošću u zločinu ili opštim zločinačkim elanom.
Sudi se (ili će se suditi) protagonistima "ibarske magistrale" i egzekutorima Ivana Stambolića. Ali, koliko će finije izvedenih radova državnih likvidatora ostati zauvek zastrto zavesama tajne i dvosmislenosti? To samo zluradi đavo zna.

Zamlate i plate

Nekoć je bio običaj da vlast časti narod za Novu godinu "trinaestom platom". Vlast je pred dolazeće novogodišnje praznike odlučila da časti samu sebe: skupštinari su na polutajnoj sednici sebi uvećali plate. A za njima su pošli premijer i ministri. Za Novu godinu zamlate sebe časte - namiču sebi masne plate.
Valja kupiti pečenje i ruske salate, povećajmo sebi plate!
Posao vladajuće vrhuške je zbilja naporan. Za opštenarodno zamlatiteljstvo valja nagraditi popečiteljstvo. Mnogi narodnu skupštinu zovu cirkusom. Ulaz u svaki cirkus treba platiti, zar ne?
Šalu na stranu. Ovaj potez vladajuće vrhuške je izraz njene nesposobnosti kombinovane sa cinizmom. Ako smo nesposobni da popravimo životne prilike u kojima živi narod ajd' da nešto učinimo pro domo sua. Uzmi sve što ti vlast pruža, danas si vlast sutra uvela ruža.

Miodrag Stanisavljević