Četnički zakon

Ako već nije u stanju da nam osigura neku bolju budućnost, Skupština Srbije je zakonom o izjednačavanju partizana i četnika bar pokazala da može da nam promeni prošlost. Čim je usvojen, ovaj je zakon izazvao već višestruku zbrku u javnosti.
U ovom propisu je jasno rečeno da se četnici izjednačavaju u pravima sa partizanima, bez obzira da li su, posle rata, pravosnažno osuđivani zbog zločina, odnosno saradnje s okupatorom. Tvorci ove odredbe očigledno su pošli od pretpostavke da su sva suđenja ove vrste u vreme socijalizma bila politička, dakle nameštena. Čak i da je i bilo ovakvih slučajeva, a svakako da ih je i bilo, kako će ova vlast da reaguje sutra kada postane sasvim jasno da većina ovih osuđenih četnika u stvari, po ovom zakonu, dobija priznanja za svoja ratna nedela? Zašto Skupštini nije bilo ni na kraj pameti da preporuči obnovu suđenja, kada već sumnja u valjanost socijalističkog pravosuđa, a ne da svoje nedokazane sumnje podiže na stepen zakona? Ovakva improvizacija i samovolja najvišeg zakonodavnog organa predstavlja do sada najozbiljniji nasrtaj na načelo legaliteta i udar na antifašističke i slobodarske tradicije zemlje.
Postoji, takođe, još jedno ozbiljno pitanje - kako se kod nas donose ovakvi zakoni koji pretenduju da nametnu neke nove poglede na savremenu istoriju ove zemlje. Odavno je razložno ukazano da ova vrsta delikatnog posla ne pripada političarima, već pre svega istoričarima čiji bi naučno provereni nalazi jedino i mogli da posluže kao osnova za valjano skupštinsko odlučivanje. Kada toga nema, onda se i naučna istina degradira na nivo trenutnog odnosa političkih snaga, kao što je bilo i u ovom slučaju. Da li to znači da ćemo sutra, kada se promeni odnos snaga, opet dobiti potpuno drugačije zakone o istoriji, u skladu sa novim političkim vetrovima? Ovakvi maniri proizvoljne pristrasnosti vladali su u ovoj zemlji čitavog XX veka, zbog čega su nam i skupštine najčešće bivale bez autoriteta i dostojanstva.
Ne može se, najzad, zaobići i osećanje poraženosti s kojim je dobar deo građana primio rezultate skupštinskog glasanja i opredeljivanja pojedinih stranaka. SPS koji je i najviše kriv za protekle desetogodišnje ratove i nebrojene zločine, sada je glasajući protiv ovog zakona ispao branilac antifašističke tradicije. SPO je, kao inicijator zakona, naravno bio "za", a da nije ni pokušao da objasni zašto se danas zalaže za izručenje optuženih Hagu, a abolira i nagrađuje zločince iz Drugog svetskog rata? DSS prema svom shvatanju iskrivljene legalnosti takođe je podržao zakon, a njegovi predstavnici su u skupštinskoj debati čak nacionalno i rasno vređali poslanike koji su bili protiv. Od ekstremnog SRS nije se ni očekivalo da bude "protiv". Ali, najčudnije u celoj ovoj priči je pristajanje uz zakon DS, koji tvrdi da hoće da nas vodi u Evropu, a previđa da su vrednosti današnje Evrope upravo proizašle iz duha antifašizma, koji su oni, ovog puta, tako grubo pogazili.