homepage
   
Republika
 
Šta čitate
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Filozofske osnove liberalizma*

Francisco Vergara

 
Sada je vreme da upitamo do koje mere, u najboljem od svih ustava, treba da bude proširena sloboda koja je ostavljena pojedincu...
Spinoza (16701)
 
  Koja je dakle prava granica suverenosti pojedinca nad samim sobom? Gde treba da počne autoritet društva? Koji deo ljudskog života treba da bude rezervisan za individuu a koji deo za društvo?
John-Stuart Mill (18592)
 

Ova knjiga se bavi političkim projektom poznatim pod imenom "liberalizam". Ovom smo rečju označili projekat organizacije društva, koji su, u drugoj polovini XVIII veka, promovisali Adam Smit (Adam Smith) i David Hjum (David Hume) u Velikoj Britaniji, Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) u Sjedinjenim Državama, Tirgo (Turgot) i Kondorse (Condorcet) u Francuskoj, Humbold (Humboldt) i Kant (Kant) u Nemačkoj itd. Reč je o projektu društva koji podrazumeva širok prostor ličnih, ekonomskih, religioznih i drugih sloboda, slobode reči itd.; radi se o jednom prostoru sloboda mnogo širem od onoga koji se u tadašnjoj neposrednoj prošlosti zahtevao.
Ovaj projekat (sa debatama i doktrinama koje ga prate) imao je, i nastavlja da ima, veliki uticaj na ideje brojnih reformatora o tome kako bi trebalo da izgleda "dobro društvo". On je naročito inspirisao reforme koje je pokušao da sprovede Tirgo tokom svog kratkog ministrovanja od 1774. do 1776. (abolicija kulučenja, slobodan promet žita itd.), zatim one koje su realizovane tokom umerene faze Francuske revolucije između 1789. i 1791. (jednakost u oporezivanju, abolicija unutrašnjih carina itd.), pa stvaranje novih institucija kojima su se snabdele neke od trinaest engleskih kolonija u Americi nakon postizanja nezavisnosti 1776. (pisane povelje sa pobrojanim ljudskim pravima, obavezno i (skoro) besplatno osnovno obrazovanje, itd.), kao i osnovne reforme izvedene u Velikoj Britaniji nakon završetka Napoleonovih ratova (izrada novih Poor Laws, ukidanje Corn Laws itd.).
U svim istorijskim epohama ljudi su raspravljali o širini koju bi trebalo da ima sloboda. Pitali su se da li je ova ili ona sloboda dobra ili loša ili da li bi trebalo da bude odobrena ili ne ovoj ili onoj grupi ljudi. Poznate su, na primer, velike španske debate iz XVI veka o tome da li bi Indijanci trebalo ili ne da uživaju pravo na svojinu, ili pak engleske i francuske debate iz XVII veka o tome da li bi sloboda govora u prilog ateizmu trebalo da čini deo slobode izražavanja ili ne. Lok (Lock) nije mislio, na primer, da bi sloboda izražavanja trebalo da bude proširena do te mere.
Specifičnost liberalizma iz tog perioda je u tome što je on zahtevao ne jednu ili dve nove slobode u okviru postojećeg sistema već čitavu lepezu sloboda povezanih među sobom u okviru jednog novog sistema. I ove slobode su bile zahtevane ne za jednu preciznu grupu ljudi već za sve narode određenog civilizacijskog nivoa, a ponekad i za čovečanstvo u celini. Ovim se objašnjava činjenica da je doktrina (argumenti i dokazi), koja je skovana u tom periodu, nastavila da sve do dana današnjih inspiriše debate o ovim pitanjima u drugim zemljama i u drugim okolnostima.
Izuzimajući zahtev za većom slobodom, među klasicima liberalizma je bilo razlika po velikom broju pitanja, kako teoretskih tako i praktičnih. Neki - kao Tirgo (Turgot) - su priželjkivali prosvećenog kralja koji bi uspostavio režim njihovih želja; drugi, kao David Rikardo (David Ricardo) i Džeremi Bentam (Jeremy Bentham), su računali na proširivanje prava glasa (ne gajeći pri tom iluzije o demokratiji). U svojim konkretnim predlozima neki od njih (Kondorse, Humbold i Džeferson) bili su za organizaciju obrazovanja kao jedne velike javne službe, dok su drugi (Adam Smit i Džon Stjuart Mil) predlagali da se uloga države ograniči na nadgledanje i inspekciju privatnog obrazovanja, kao i na otklanjanje nedostataka istog. Neki su bili mišljenja da je politička ekonomija "nauka"; dok su drugi u tome bili skeptičniji. U ekonomiji, neki (Adam Smit i David Rikardo, na primer) su išli čak dotle da u slučajevima velike javne korisnosti odobravaju monopole, dok su restrikcije "prirodnih sloboda", po Tirgou, bile potpuno neprihvatljive.
Smatra se da je u Španiji, tokom Napoleonovih ratova, ušla u upotrebu stara reč "liberal" da bi se njome označio ovaj novi idejni pravac. Odatle se ova reč brzo prenela u ostale evropske jezike. Taj uspeh objašnjavaju dva razloga. Budući da su autori o kojima govorimo (Smit, Tirgo, Džeferson itd.), u većini velikih debata koje su podelile polemičare te epohe, optirali za veće slobode,3 ova reč se pokazala dobro prilagođenom. Zatim, obzirom da su mere koje su oni predlagali, poput ukidanja ropstva, kuluka, torture itd., bile doživljavane kao darežljive (što je inicijalni smisao reči "liberal") naziv se pokazao dvostruko odgovarajućim.

Zbog čega izučavati klasike liberalizma?

Može se postaviti pitanje o interesu izučavanja, danas u XXI veku, jedne porodice misli stare više od dve stotine godina. Razloge izučavanja treba tražiti u osnovnim pitanjima koja su postavljali klasici liberalizma (Koliko široke treba da budu slobode dodeljene pojedincu i preduzećima? Koju uloga treba da ima država?) a koja su na neki način "večita" obzirom da će se uvek postavljati čoveku koji živi u društvenoj zajednici. Ova
pitanja se redovno iznova postavljaju, naročito kada društvo prolazi kroz period krize i sumnji u institucije, kao kroz onaj koji je prethodio Francuskoj revoluciji ili u skorije vreme onaj obeležen "velikom depresijom" iz tridesetih godina, ili pak onaj sa usporenim rastom zapadnih ekonomija nakon 1973. Ona su se postavila sa posebnom žestinom početkom XXI veka, zbog intelektualne praznine koja je nastala nakon povlačenja nekih društvenih ideala koji su više voluntaristički i kolektivistički nego što su to ideali liberalizma i koji su - naročito nakon Drugog svetskog rata - zauzimali važna mesta u debatama. Ovde aludiramo na različite socijal-demokratske modele  
Milan Steiner, Koncert
Milan Steiner, Koncert, oko 1918.
(švedski, austrijski, norveški itd.) i na različite modele nazivane komunističkim (sovjetski, jugoslovenski, kineski itd.).
Skoro posvuda u svetu, negde manje a negde više, ponovo su se pokrenula ista pitanja. Sistematski način na koji su klasici liberalizma postavljali i pretresali ova pitanja (i čije je izlaganje cilj ove knjige) obiluje poukama za nas, čak iako smatramo da odgovori koje su oni dali nisu bili najbolji ili pak da iako su predstavljali srećno rešenje za njihovu epohu, da bi našoj više odgovarala neka druga rešenja.
Izučavanje klasičnih liberala je uz to spasonosni protivotrov za pravac misli koji je ušao u modu početkom osamdesetih godina i koji se karakteriše pojednostavljivanjima i preterivanjima i koji se, nažalost, takođe naziva "liberalizmom". U stvari, od tada, jedan značajan deo političkih elita i "obrazovanih" slojeva, u velikom delu sveta, postao je izgleda ubeđen da se većina problema današnjice (nezaposlenost, usporenje ekonomskog rasta, finansijske krize, finansiranje penzija, nesigurnost itd.) mogu bolje rešavati smanjivanjem kolektivnog i voluntarističkog delovanja društvene zajednice i otvaranjem snagama tržišta još šireg prostora za delovanje. Ovaj pravac misli, koji je u modi, inspirisao je značajan broj vlada, i to ne samo vladu Margaret Tačer (1979-1990) u Velikoj Britaniji, ili Ronalda Regana u SAD (1980-1988) već i socijalističke vlade u Francuskoj i Španiji, laburističke na Novom Zelandu i Velikoj Britaniji, peronističke u Argentini itd. U okviru "Vašingtonskog konsenzusa", ovaj pravac je izvršio uticaj na strategiju razvoja koju Međunarodni monetarni fond i Svetska banka pokušavaju da nametnu zemljama trećeg sveta. Najpoznatiji savremeni teoretičari ovog pravca mišljenja (Milton Fridman i Fridrih Hajek) proglasili su se, a često ih i drugi tako karakterišu, naslednicima klasika liberalizma (naročito Adama Smita). Međutim, autoru ovih redova, jedno takvo povezivanje sa klasicima liberalizma liči u velikoj meri na uzurpaciju4 i jedan od osnovnih ciljeva ove knjige je da ospori takve tvrdnje ukazivanjem na duboke razlike u principima koji dele ove dve familije mislilaca.

Takozvani »princip neintervenisanja«

Budući da reč "liberalizam" ima više različitih značenja neophodno je precizirati smisao koji će ona imati u ovoj knjizi. To je neophodno tim pre što se značenje koje ona često ima u svakodnevnom jeziku odnosi na doktrine vrlo različite od onih uz koje su pristajali Smit, Tirgo i Džeferson.
U francuskom svakodnevnom jeziku ova reč često označava doktrinu po kojoj bi država trebalo da bude svedena na minimum ili pak doktrinu po kojoj država treba da ostane van ekonomije. Ovde se verovatno radi o konfuziji između popularnog značenja reči, s jedne strane, i projekta društva Smita i Tirgoa, s druge, a koju su uneli istoričari ideja napisavši da su klasici liberalizma bili pristalice principa neintervenisanja države. Tako nam Eli Alevi (Élie Halévy), jedan od najcitiranijih komentatora engleske misli, govori da je Adam Smit bio pristalica "univerzalnog proširenja principa državnog neintervenisanja".5 Njegov sledbenik Lui Dimon (Louis Dumont) piše da je ekonomski liberalizam bio "netolerantna doktrina koja je isključivala svaku intervenciju države, doktrina po kojoj je ... svako uplitanje smatrano štetnim".6
Problem sa takvom karakterizacijom liberalizma (kako ekonomskog tako i političkog) je u tome što ona uopšte ne odgovara stvarnom stanju stvari, jer i najbrže čitanje Smita ili Tirgoa (ili pak Džefersona, Kondorsea ili Konstana) otkriva čitavu gomilu predloga za državnu intervenciju. Kada je reč o klasičnoj političkoj ekonomiji (važnoj grani korpusa liberalne misli), Džon Stjuart Mil je, moglo bi se reći, unapred odgovorio na tvrdnje poput onih koje su isticali E. Alevi i L. Dimon (a kojih nije nedostajalo ni u njegovoj epohi): "Ima nečeg zabavnog i naivnog u načinu na koji su brojni komentatori shvatili državnu intervenciju... Po njima, radi se o činjenju izuzetaka od onoga što oni nazivaju principima političke ekonomije... dozvolite mi da podsetim da takvi principi u političkoj ekonomiji ne postoje."7

Tri familije misli koje ne treba mešati

Ako treba izdvojiti ideje klasičnog liberalizma (odnosno onoga što su Smit, Tirgo i Džeferson predlagali) od široko rasprostranjenog značenja reči "liberalizam", potrebno je takođe znati odrediti mesto te familije misli u odnosu na neke druge političke pravce koji su, u modernoj istoriji, takođe zahtevali veće slobode. Sa ove tačke gledišta, klasični liberalizam je često mešan sa drugim dvema familijama misli: prvom, koju bismo mogli nazvati preliberalnom i koja se, na izvestan način, zalagala za veoma male slobode, i drugom, koju smo ovde nazvali ultraliberalnom i koja je preporučivala prevelike slobode.
Prva predstavlja prosvećenu misao XVII veka koja je pratila, na primer, Englesku revoluciju iz 1688. i njenu Peticiju o pravima (Bill of Rights).8 Tako je Džon Lok, koji je teoretizovao argumente u prilog te revolucije, često smatran jednim od prvih klasika liberalizma. Međutim, mada su njegovi argumenti u prilog slobode veroispovesti impresionirajući, njegovo mišljenje o ostalim građanskim slobodama, obzirom da se previše razlikuje od onoga koje su zastupali Smit, Tirgo i Džeferson, ne dozvoljava da on bude svrstan zajedno s njima. Lok priznaje legitimitet ropstva (iako se ovaj status, po njegovoj doktrini, ne bi trebalo prenositi na decu robova) i prihvata cenzuru smatrajući je uobičajenim sredstvom9 u borbi protiv nekih "štetnih" ideja, takvih kao što je ateizam.10 U oblasti ekonomije Lok je takođe daleko od stepena slobode koju su predlagali Smit i Tirgo. Iz tih razloga ga je Smit i svrstao među "merkantiliste"11 zajedno sa Kolberom (Colbert), Loom (Law), Monteskjeom (Montesquieu) i Munom (Mun).
Druga familija misli koja se često pogrešno meša sa klasičnim liberalizmom je ultraliberalizam, čiji su najpoznatiji predstavnici Bastia (Bastiat) u XIX veku, kao i naši savremenici Milton Fridman (Milton Friedman) i (po većem broju dela) Fridrih Hajek (Friedrich Hayek). U svojim delima M. Fridman i F. Hajek su išli čak dotle da predlože privatizaciju novca, odnosno da svako preduzeće dobije pravo da emituje papirni novac.12 U svom projektu društva ovi autori daju veoma široke slobode pojedincu i preduzećima i jednu skučenu ulogu kolektivnoj akciji i propisima. Ultraliberalima je blisko odbijanje skoro svake uloge vlasti, ne samo u čisto ekonomskoj sferi već i u oblasti obrazovanja, zdravstva pa čak i kolektivne infrastrukture, odnosno onih funkcija države koje su najuvaženiji među klasičnim liberalima želeli da uzdignu na nivo jedne prave primenjene nauke.
Čitajući Frederika Bastiju (i danas Miltona Fridmana ili Hajeka) možemo jasno uočiti da se njihov projekat društva razlikuje od projekta klasičnih liberala. Podsetimo se da je Tirgo, čim je ušao u vladu, odmah imenovao komisiju koja je okupila najbolje naučnike te epohe (Kondorsea, D'Alambera i opata Bosua), s ciljem da se pripremi projekat integrisanog sistema rečnih i drumskih komunikacija.13 Podsetimo se takođe da su Kondorse, Džeferson i Humbold bili inspiratori državnog sistema obrazovanja u Francuskoj, Virdžiniji i Pruskoj. O razlikama u principima i projektu (između ultraliberala i klasika) svedoči i činjenica da prvo pismo iz Korespondencije između Tomasa Džefersona i Džona Adamsa govori o "propisima" vezanim za funkcionisanje federalne Pošte, koje je Kongres usvojio na predlog Džefersona i zbog čijeg kašnjenja u primeni je ovaj izrazio svoje žaljenje.14
Da bi se izbeglo mešanje predstavnika familije misli, koju tretira ova knjiga, sa drugim dvema navedenim školama, u daljem tekstu će se često pojavljivati izraz "klasični liberali" i njihovo mišljenje će često biti suprotstavljano mišljenjima njihovih prethodnika, preliberala (Lok i Pufendorf), kao i ultraliberala (Frederik Bastia i Milton Fridman).

Veliki reformski projekat

Klasici liberalizma bili su reformatori sa projektom društva mnogo liberalnijim od onoga koji se generalno želeo u prošlosti, ali, kao što je već rečeno, oni nisu bili pristalice neintervenisanja države. Oni su neke intervencije odobravali dok druge nisu. Pravili su razliku između korumpiranih i neefikasnih država (Engleska) i kompetentnih državnih administracija (Amsterdam, Venecija i neki švajcarski kantoni) a kojima bi rado odobrili šira ovlašćenja. Tako je Jakob Viner, u svom poznatom razmišljanju o Adamu Smitu i laissez-faire, napisao: "Smit je video širok i promenljiv prostor za državnu intervenciju i bio je spreman da ga još više proširi pod uslovom da država poboljša svoje kompetencije i svoje poštenje... on nije smatrao da je laissez-faire uvek dobar niti pak da je uvek loš".15
Kao što nisu bili protiv svake intervencije, tako nisu odobravali ni svaku slobodu. Tako, niko od klasika liberalizma ne bi odobrio roditeljima slobodu da biraju da li će svoju decu obrazovati ili ne; svi bi oni kritikovali slobodu preduzetnika da se dogovaraju o cenama ili da dele tržišta.
Postavlja se, dakle, pitanje da li je njihovo odobravanje ili neodobravanje ove ili one slobode, i u tom smislu ove ili one uredbe ili intervencije države, rezultat običnih preferencija baziranih na osećanjima ili pak ono proizlazi iz nekih principa i čini deo povezanog sistema mišljenja.

Dve velike etičke doktrine

Kada jedan mislilac nije zadovoljan društvom u kojem živi i kada predlaže celovit projekat za koji smatra da je najbolji (kako to čine klasici liberalizma), on je neizbežno pozvan da objasni šta, u krajnjem smislu, podrazumeva pod rečju "najbolji". Jer, treba da se zna koji je to kriterijum ili kamen provere koji mu dozvoljava da kaže da je ta institucija (ta sloboda ili ta uredba) bolja ili gora od neke druge. To je staro pitanje o vrhunskom dobru ili summum bonum, prema izrazu koji, još od antičkog doba, koriste filozofi da bi odredili tu nepoznanicu.
Utemeljivači liberalizma su naravno postavili sebi isto pitanje i na njega dali veoma jasne, mada različite odgovore. Neki među njima - kao Hjum, Smit, Bentam, Rikardo i Mil - podržavaju eksplicitno ideju da je na kraju svega jedini kriterijum za raspoznavanje dobrih zakona i dobrih institucija u odnosu na loše (kriterijum koji nadvladava sve ostale u slučaju konflikta) sreća koju oni mogu da donesu zajednici. Ovde je reč o etičkoj doktrini nazvanoj "utilitarizam" ili "princip javne korisnosti" ili kraće "princip korisnosti". Kao što piše Džeremi Bentam: "Za nekog čoveka se može reći da je pristalica principa korisnosti ako je njegovo odobravanje ili neodobravanje neke akcije ili neke mere determinisano i proporcionalno uticaju koji ona, po njemu, ima na povećanje ili smanjenje sreće zajednice".16
Adam Smit iznosi isti princip: "Svaka vlast (all constitutions of government)... se ocenjuje jedino prema stepenu u kojem doprinosi povećanju sreće onih koji žive pod njenom nadležnošću. Ovo je njihova jedina svrha i jedini cilj (This is their sole use and end)."17
Reči jedino i jedini su podvučene s namerom da se istakne razlika utilitarista od ostalih filozofa, jer svi filozofi žele sreću, dok je sreća društva, po utilitaristima, jedini cilj koji je poželjan sam po sebi. Ostali "ciljevi" (bogatstvo, demokratija itd.) su poželjni samo kao sredstvo za postizanje tog cilja. Kao što o tome piše David Rikardo, "jedini legitimni cilj svake vlasti je sreća naroda koji živi pod njenom jurisdikcijom"18; "demokratija, aristokratija i monarhija - ili nekakva njihova kombinacija - treba da budu posmatrani jedino kao sredstvo za postizanje ovog cilja".19
Ali ideja po kojoj "sreća" (ili "korisnost" kako se to kaže u žargonu koji je filozofija prava nasledila od latinskog) predstavlja vrhunski cilj čoveka na zemlji i shodno tome kriterijum za ocenjivanje zakona i institucija, nije bila po volji mnogih mislilaca. Sreća je bez sumnje odlična stvar, pišu ovi autori, ali zar čovek ne bi trebalo da ima neki drugačiji i uzvišeniji cilj? Dok je po Adamu Smitu "sreća ljudskog roda izgleda bila ono što je Kreator prirode želeo stvarajući je. Nijedan drugi cilj (no other end) ne izgleda dostojan vrhunske mudrosti".20 Kant odbacuje ovakvo mišljenje, smatrajući da "naše postojanje ima neki drugi cilj, daleko plemenitiji od sreće".21 Upravo tako je Tirgo govorio o slobodnoj trgovini koja, po njemu, "ima plemenitiji motiv od onoga koji se odnosi na njenu korisnost, ma koliko velika ona bila".22
Eklektički autori, poput Dugalda Stjuarta, veruju u više vrhunskih dobara: "Možda cilj koji sledi vrhunsko Biće, u svom upravljanju svetom, nije samo da prenese sreću, već da uputi ljudska bića kako da dostignu moralno savršenstvo... opisujući Boga kao zaokupljenog jedino uživanjem onih koje je stvorio (looking only to the enjoyment of his creatures), utilitarizam ga time lišava jednog od njegovih najbitnijih Božanskih Savršenstava".23
Autori koji govore o vrhunskom cilju "različitom" i "plemenitijem" od sreće misle da se Razumom (ili Otkrovenjem, Intuicijom, moralnim osećanjem ili pak na neki drugi način) može otkriti skup principa i iz njih dedukcijom izvesti prava i obaveze koji mogu da
predstavljaju dobre kriterijume za ocenu zakona i od ljudi formiranih institucija. Upravo ovi principi, zajedno sa pravima i obavezama koji iz njih proizlaze, čine ono što se naziva "prirodnim pravom". Izraz "prirodno pravo" je danas retko u upotrebi jer mu se preferira "neutilitaristička teorija pravde".
Prema ovoj familiji doktrina, jedna institucija (ili intervencija države) je dobra i pravedna ukoliko "odgovara" prirodnom pravu ili je "zahtevana" od njega. Ona je loša ukoliko mu je suprotna. U diskusiji o nekom moralnom pravilu, zakonu ili instituciji, umesno pitanje bi dakle bilo ne da se proceni sa preciznošću (u meri
 
Ljubo Babić, Koncert
Ljubo Babić, Koncert, 1917.
u kojoj je to ljudima moguće da učine) da li se njima uvećava ili umanjuje sreća ljudske zajednice, već da se oceni da li su oni u skladu ili ne sa prirodnim pravom.
Za pristalice ove doktrine sreća jedne zajednice je loš kriterijum za procenu ili ocenu bilo pravila ponašanja bilo zakonodavstva. Zar se robovlasništvo na Antilima nije opravdavalo prednostima koje je trebalo da donese francuskom kraljevstvu u celini? Tako je Tirgo govorio da "sve treba da teži ne ka najvećoj korisnosti za društvo, nejasnom principu i dubokom izvoru loših zakona, već ka očuvanju uživanja Prirodnih prava".24
Bazirajući se na jednom od ova dva etička kriterijuma (principu utilitarnosti ili prirodnom pravu), klasici liberalizma su razvijali i opravdavali viziju idealnog društva kojim se ova knjiga bavi. Bilo da je reč o Adamu Smitu ili francuskim autorima poput Tirgoa ili Kondorsea, bilo da se radi o Džeremiju Bentamu ili Benžamenu Konstanu, institucije koje ovi autori predlažu su, u njihovim osnovnim crtama, iste: sloboda izražavanja, sloboda trgovine, odgovornost države u oblasti bezbednosti, obrazovanja, infrastrukture i pomoći osobama bez sredstava za život. Tako David Bukenan, upoređujući Adama Smita sa francuskim liberalima i naročito Tirgoom, konstatuje: "možemo da primetimo da se francuski autori sistematski opredeljuju za liberalnu doktrinu (...) koja kod njih izgleda počiva više na principima apstraktnog prava nego na opštoj korisnosti".25 A u svom razmišljanju o principu korisnosti Benžamen Konstan kaže: "Put koji je Bentam preferirao doveo ga je do rezultata koji su savršeno slični mojima... Nema sumnje da ako se na pravi način definiše reč korisnost, za njen smisao se neće moći vezati neka druga pravila osim onih istih koja proizlaze iz ideje prirodnog prava".26

"Vrhunsko dobro", "krajnji kriterijum" ili "kamen provere"

Na prvi pogled, mnogo toga u životu je dobro (ili loše). Tako se znanje smatra nečim što je dobro a neznanje nečim što je loše; zadovoljstvo je dobro dok bol predstavlja zlo; lepota, zdravlje i sloboda se smatraju dobrim, dok ružnoća, bolest i ropstvo predstavljaju nešto loše. Može se, dakle, smatrati da je jedno delo dobro (i da individua treba da ga izvrši) ako ono povećava znanje, zdravlje ili slobodu... ne samo onoga koji realizuje to delo već i svih onih na koje se ono odnosi. Isto tako, dobrim zakonima bi mogli biti smatrani oni koji bi mogli da doprinesu povećanju znanja, poboljšanju zdravlja ili uvećanju lepote odnosne zajednice.
Ali, kada se konkretno analiziraju dve moguće akcije ili dva zakonska projekta koji su u međusobnoj konkurenciji, često se može konstatovati da projekat koji je najpovoljniji za jedno dobro nije istovremeno najprikladniji i za ostala dobra. Tako, zakonski projekat koji je najbolji za zdravlje stanovništva nije uvek najpovoljniji za slobodu, jer može da podrazumeva karantin, ograničenje kretanja (u slučaju epidemije), obavezne medicinske preglede (predbračne i druge), obavezne vakcinacije itd. Kojem dobru dati prednost u slučaju konflikta između "dobara"?
Po nekim filozofima, trebalo bi da postoji jedno vrhunsko dobro, odnosno suvereno dobro, odnosno summum bonum, koje će uvek imati prednost u slučajevima kada se mora izvršiti izbor. Kao što je rekao Ciceron: "Pitamo se u čemu se sastoji finalno i krajnje dobro, ono prema kojem, po mišljenju svih filozofa, treba sve ocenjivati, ali koje samo po sebi ne treba biti ocenjivano ničim drugim".27
Kada je reč o "dobru" ili vrhunskom "cilju", ponekad se takođe govori i o vrhunskom "kriterijumu". U svakodnevnom životu (ukoliko ne reagujemo impulsivno) primenjujemo, kao etičke kriterijume, sekundarna pravila: sledimo naša moralna osećanja, poštujemo pravila lepog ponašanja i učtivosti, poštujemo deset zapovesti itd. Ova pravila nam ukazuju da je loše krasti, lagati, ubijati itd., bez da osećamo potrebu da se pozivamo na neku jasno iskazanu etičku doktrinu.
Ali, nije mali broj ovih sekundarnih pravila i kriterijuma; budući takvi oni dakle mogu da budu u konfliktu jedni sa drugima. Na primer, u slučaju gladi, obaveza da se spašavaju životi može da uđe u konflikt sa obavezom da se poštuje svojina. U tom slučaju je dakle potrebno primeniti neki viši kriterijum a u ime kojeg bi se donela ovakva ili onakva odluka. U navedenom primeru, u arbitraži između prava na život i prava na svojinu, mogao bi se pozvati u pomoć kriterijum "održavanja javnog reda". Ovaj kriterijum bi se, sa svoje strane, mogao pokazati neprimenljivim; u tom slučaju, trebalo bi se pozvati na neki još viši kriterijum. Krajnji kriterijum je poslednji na listi i u odnosu na njega ne postoji neki viši kriterijum, budući da se ovaj nalazi na najvišem nivou skale. Ponekad se govori o vrhunskom kriterijumu ili metaforičnije o "kamenu provere" pri čemu se aludira na tvrde škriljce koji su se nekada upotrebljavali za proveru da li neka legura sadrži čisto zlato ili ne. Tako je Lok napisao da "Božanski Zakon, pod kojim podrazumevam onaj Zakon koji je Bog propisao ljudima da bi uredio njihovo delovanje... je jedini pravi kamen provere Moralne Ispravnosti (the only true Touchstone of Moral Rectitude)".28
U utilitarističkoj doktrini, sreća je vrhunsko dobro, a sreća društvene zajednice je kamen provere u slučaju konflikta sekundarnih kriterijuma. Tako u liberalnom utilitarizmu sloboda predstavlja podređeno dobro koje kao takvo treba da bude ocenjivano sa pozicija vrhunskog kriterijuma. Ukoliko određena sloboda doprinosi opštoj sreći, ona se smatra dobrom i poželjnom; ukoliko pak umanjuje globalnu masu sreće, smatra se nepoželjnom. Tako se smatra poželjnim da individue imaju slobodu izbora zanimanja i mesta boravka jer takve slobode vode ka uvećanju kolektivne sreće. Suprotno tome, nije poželjno da roditelji imaju slobodu da obezbede ili da ne obezbede obrazovanje i vaspitanje svojoj deci ili pak da preduzetnici imaju slobodu da se dogovaraju o podeli tržišta, jer takve slobode vode ka smanjenju globalne sreće.

Monizam i eklektizam

Ideja o vrhunskom dobru i krajnjem kriterijumu je u našoj epohi često kritikovana. Podržavaju se ideje da su sloboda, demokratija, različitost, dostojanstvo vrednosti same po sebi (jednako kao i sreća) i da nikada ne bi trebalo da budu podređene ma bilo kojem vrhunskom dobru.29 Za verovanje u vrhunsko dobro se ponekad misli da predstavlja predispoziciju za tiraniju i da je u osnovi suprotno "liberalnoj" koncepciji života.
Ma šta mi mislili o iznetom mišljenju treba se složiti da to nije mišljenje najznačajnijih klasika liberalizma. Klasici su smatrali da postoji krajnji kriterijum i to jedan jedini, iako se među sobom nisu uvek slagali o njegovoj prirodi. Tako je Džon Stjuart Mil smatrao da "Treba da postoji jedan kriterijum koji bi omogućavao sud o dobru i zlu, apsolutnom ili relativnom, ciljevima, ili predmetima želja. I ma koji bio taj kriterijum, on može da bude samo jedan jedini: jer kada bi bilo više krajnjih principa, jedno isto ponašanje bi moglo da po jednom principu bude opravdano a po drugom osuđeno; i tada bi bio potreban jedan još opštiji princip koji bi dao za pravo jednom od ova dva".30
Adam Smit je istog mišljenja i on podržava ideju da, u slučaju spora oko ciljeva ili sekundarnih kriterijuma, sreća ili dobrobit društva treba da odluče o rezultatu spora: "Briga o dobrobiti društva treba da prevagne nad svim ostalim motivima (it ought to cast the balance against all other motives)".31
Na kraju, Kant je takođe monist, ali je on pristalica jednog drugog vrhunskog kriterijuma: "Objektivno može da postoji samo jedan ljudski razum. (...) Tako moralista pravilno kaže: postoji samo jedna vrlina i samo jedna doktrina o vrlini, odnosno jedan jedini sistem koji jednim principom povezuje sve obaveze koje vrlina podrazumeva".32

Konstruktivizam i evolucija

U našoj epohi su takođe često kritikovani filozofi pobornici konstruisanja savršenog dela u mislima (iz oblasti institucija i vladavine) i njegovog suprotstavljanja institucijama takvima kakve jesu a sa ciljem da se pronađu putevi reformi. Prema jednom mišljenju prilično starom, čiji je zagovornik u XVIII veku bio Edmond Berk a u XIX Herbert Spenser, reforme proizašle iz takvog postupka su uglavnom štetne. Jedini pravi izvor poboljšanja za jedno društvo bila bi, prema toj tradiciji, spora evolucija koja nije dirigovana razumom i svesnom mišlju. Ovu liniju kritike je, posle Drugog svetskog rata, nastavio Fridrih Hajek mešajući je sa liberalnom tradicijom Hjuma i Smita. Međutim, taj pristup (koji Hajek naziva "racionalističkim konstruktivizmom") uopšte nije bio odbačen od strane klasika liberalizma. Naprotiv, to što su u toliko zemalja i toliko različitih epoha "liberali" činili opozicioni blok "konzervativcima", proizlazi upravo iz njihovog verovanja u reforme sugerisane mišlju. Tako Hjum piše da "obzirom da je nemoguće negirati da su neki oblici vladavine savršeniji (more perfect) od drugih... zašto se ne bismo mogli upitati koji je najsavršeniji od svih (the most perfect of all) (...) nema diskusije da je korisno znati šta je to što je najsavršenije u svojoj vrsti, a sa ciljem pristupanja promenama postojećeg ustava ili oblika vladavine i približavanja tom savršenstvu, putem reformi i progresivnih modifikacija koje ne izazivaju i suviše velike poremećaje".33
Što se tiče Džona Stjuarta Mila, i on tvrdi da "pitati se koja je vrsta vladavine najbolja u apstraktnom smislu... nema ničega nestvarnog, to je jedna vrlo praktična aktivnost za naučnički um; i uspostavljanje u jednoj zemlji institucija najboljih za njene konkretne uslove... je jedan od najracionalnijih ciljeva koje praktičan napor može da ponudi".34
Adam Smit je sa svoje strane promovisao ideju da: "Jedno generalno i čak sistematsko mišljenje o savršenoj vladavini i zakonodavstvu je bez sumnje neophodno za usmeravanje ideja političara na vlasti".35 A što se tiče dobrog političara na vlasti, on misli da: "Poput Solona, ukoliko on ne može da uspostavi najbolji zakonski sistem, da će uložiti napor da uspostavi najbolji koji narod može da podnese".36
U tradiciji prirodnog prava nailazi se na slično mišljenje. Tako Humbold piše da: "Država treba da približi postojeće uslove što je bliže moguće onima koji su zacrtani u pravoj i pravednoj teoriji (...) Zakonodavac treba da neprestano ima pred očima dve stvari: 1. čistu teoriju sa svim njenim detaljima; 2. posebne uslove vezane za ono što želi da reformiše".37
Na kraju, citirajmo Džona Rolsa, savremenog mislioca koji je na istoj liniji: "(naša) dva principa pravde zahtevaju određene institucije. Oni definišu jednu idealnu baznu strukturu ili, u najmanju ruku, njene konture, a ka kojima treba da teže reforme... Naravno, brzina promena i određene neophodne reforme će u svakom momentu zavisiti od datih uslova".38

* Prvo poglavlje knjige Franciska Vergare, francuskog filozofa i ekonomiste čileanskog porekla, Filozofske osnove liberalizma, objavljene u Parizu 2002. godine. Prevela Liliane Petrovic.

1 Spinoza, Traité théologico-politique, odeljak XVI, § 1.
2 John Stuart Mill, "On Liberty", odeljak 4, § 1, in:
On Liberty and Other Essays, Oxford University Press, Oxford 1991.
3 Sloboda:
liberty na engleskom, liberté na francuskom (primedba prevodioca).
4 Iz tog razloga su italijanski izdavači prvog izdanja ove knjige dodali podnaslov "un'eredita contesa".
5 Élie Halévy,
La formation du radicalisme philosophique, tom. II (str. 138 u izdanju Félix Alcan iz 1901-1904. i str. 92 u izdanju PUF iz 1995). Podvukao F. Vergara.
6 Louis Dumont, "Préface", u: Karl Polanyi,
La Grande Transformation, u izdanju Gallimard, Paris 1988, str. vi. Podvukao F. Vergara.
7 John Stuart Mill, "Leslie on the Land Question",
Collected Works, University of Toronto Press, Routledge & Kegan Paul, tom. V, 1963, str. 674. Podvukao F. Vergara.
8 Pod izrazom "the Revolution" Britanci podrazumevaju ne period građanskog rata i Kromvelovu republiku (1642-1660) već nasilno svrgavanje Džejmsa II od strane Viljema Oranža (1688) i reforme koje su zatim usledile.
9 Ovde je izuzeta cenzura u izuzetnim okolnostima, kao što su ratne.
10 Oni koji su iznenađeni Lokovim stanovištem u prilog robovlasništva mogli bi da konsultuju englesku verziju Lokovog dela: John Locke,
Second Treatise on Government, odeljak IV, § 23, kao i odeljak VII, § 85 (francuski prevod je tu neprecizan). Što se tiče Lokovog mišljenja da princip tolerancije ne bi trebalo da bude proširen na ateizam (i na nekoliko drugih štetnih ideja) videti: A Letter Concerning Toleration, Hacket, Indianapolis 1983, str. 51.
11 Videti Adam Smith, "Du principe sur lequel se fonde le systčme mercantile",
La richesse des nations, knjiga IV, odeljak I.
12 Freidrich Hayek,
Denationalization of Money, Institute of Economic Affairs, London 1978.
13 Condorcet,
Vie de Monsieur Turgot, éditions Adep, Paris 1997, str. 74-75.
14 Lester J. Cappon (ed.),
The Adams-Jefferson Letters, The University of North Carolina Press & Chapel Hill, New York 1959, tom I, str. 4 i 5.
15 Jacob Viner "Adam Smith and Laissez-Faire", in: J. M. Clark (ed.),
Adam Smith 1776-1926, Chicago University Press, Chicago 1928, str. 154-155.
16 Jeremy Bentham,
An Introduction to the Principles of Morals and Legislation, Clarendon-Oxford University Press, Oxford 1970, str. 12-13. Podvukao F. Vergara.
17 Adam Smith,
The Theory of Moral Sentiments, The Glasgow Edition, Oxford 1976, str. 185 (str. 259 u izdanju PUF, 1999). Podvukao Vergara.
18 David Rikardo,
The Works and Correspondence, Cambridge University Press, Cambridge, tom VII, 1957-1965, str. 340. Podvukao Vergara.
19
Ibid., tom VII, str. 319. Podvukao Vergara.
20 Adam Smith,
The Theory of Moral Sentiments, op. cit., str. 166 (u izdanju PUF, str. 234). Podvukao Vergara.
21 Emmanuel Kant,
Fondements de la métaphysique des moeurs, u izdanju pruske Akademije nauka, p. 395-396 (u izdanju Vrin iz 1980, str. 59 i u izdanju Delagrave iz 1943, str. 92). Podvukao Vergara.
22 Condorcet,
Vie de Monsieur Turgot, op. cit., p. 45. Podvukao Vergara.
23 Dugald Stewart,
Outlines of Moral Philosophy, dvadeseto izdanje, Samson Low & Marston, Londres, str. 81 i 144. Podvukao Vergara.
24 Condorcet,
Vie de Monsieur Turgot, op. cit., str. 191.
25 David Buchanan, "Preface", in: Adam Smith,
The Wealth of Nations, Buchanan, Londres, 1814, tom I, str. VI. Podvukao Vergara.
26 Benjamin Constant, "Du principe de l'utilité...", in:
Principes de politique, Hachette, Paris 1997, str. 61-63. Podvukao Vergara.
27 Ciceron,
Selected Works, On Goals, Penguin Classic, 1960, str. 59. Podvukao Vergara.
28 John Lock,
Essay sur l'entendement, knjiga II, odeljak XXVIII, § 8, (str. 280 u izdanju Vrin iz 1994). Podvukao Vergara.
29 Ovakvo mišljenje, koje je danas veoma u modi, izneli su G. E. Moore u
Principia Ethica i Isaiah Berlin u eseju "Mill and the Ends of Life".
30 John Stuart Mill,
A System of Logic, 1843, Collected Works, op. cit., tom VIII, str. 951. Podvukao Vergara.
31 Adam Smith,
The Theory of Moral Sentiments, op. cit., str. 304-305. Podvukao Vergara.
32 Emmanuel Kant,
Métaphysique des moeurs: doctrine du droit, Librairie philosophique J. Vrin, Paris 1988, str. 81. Podvukao Vergara.
33 David Hume, "Idea of a Perfect Commonwealth", in:
Essays, Moral Political and Literary, Liberty Fund, Indianapolis 1987, str. 513-514. Podvukao Vergara.
34 John Stuart Mill,
On Representative Government, in: On Liberty and Other Essays, op. cit., str. 212-213. Podvukao Vergara.
35 Adam Smith,
The Theory of Moral Sentiments, op. cit., str. 234. Podvukao Vergara.
36 Ibid., str. 233. Podvukao Vergara.
37 Wilhelm von Humboldt,
The Limits of State Action, Cambridge University Press, Cambridge 1969, str. 144-145.
38 John Rawls,
A Theory of Justice, Harvard University Press, str. 261 u izdanju iz 1971, str. 231 u izdanju iz 1999. i str. 302 u izdanju PUF iz 1997. Podvukao Vergara.

 
Ponovo pročitati
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika