Postrojavanje za rasplet

U Srbiji nije danas reč o uobičajenim stranačkim nadmetanjima i rutinskom smenjivanju vlada već o ponovnom razgorevanju populističke stihije bezdržavlja

Od trenutka kada nam se državni vrh podelio oko izlaska kosovskih Srba na izbore, Srbija kao da je ponovo ušla u novi krug političke krize. Istini za volju, našoj traumatičnoj političkoj sceni i nije potrebno mnogo pa da se opet iznova uzburka. Sve to proizlazi iz onog starog pravila koje već dugo godina pritiska srpsko društvo: ovde je opasno kada su ljudi od državne odgovornosti smeli i dinamični, dok se s druge strane veština političkog vladanja izjednačava sa tradicionalnom nepokretnošću i bekstvom od inovacija.
U prilog tome jasno govore i sve jasniji znaci zaziranja od promena. Za devet meseci, od kraja decembra 2003. do kraja septembra 2004, imali smo čitavu seriju izbora, čime smo izvršili rekonstrukciju vlasti na parlamentarnom, predsedničkom i lokalnom nivou. U drugim zemljama ovako obimne promene izazvale bi, u najmanju ruku, neki novi povetarac u javnosti ili podizanje nekog drugačijeg duha kreativnog uzbuđenja. Kod nas i posle ovih izbora ne samo da je sve ostalo na istom već je očigledna retrogradna težnja vlasti da se sve vrati starom - sva otvorena pitanja od nacionalnog značaja, od odnosa sa Crnom Gorom do odnosa sa Kosovom i Metohijom, od saradnje sa Hagom do raznih međunarodnih zajednica, od reforme do novog ustava, od inflacije do pokretanja privrede i privatizacije, i dalje stoje na mrtvoj tački.
Stoga je i sasvim razumljivo što je odnedavno nastala ova silna euforija političke polarizacije kada je predsednik Boris Tadić, sa pozivom kosovskim Srbima da izađu na izbore, bacio kamen u ovu ustajalu baru. Na jednoj strani, u otvorenom frontalnom sukobu, našli su se Vlada, DSS, SRS, SPS, Srpska pravoslavna crkva, razjareni Kosovari koji su, uz pomoć državnog budžeta, dakle i administracije, demonstrirali usred Beograda, zatim raznorazne patriotske organizacije; na drugoj su predsednik Republike, DS, SPO i još poneka organizacija građanskog usmerenja. Zanimljivo je da linija razgraničenja povodom (ne)izlaska kosovskih Srba na izbore nije išla između vlasti i opozicije nego je podela nastala i unutar obe političke grupacije. Ovo je svakako bizaran podatak, a pažljivije ispitivanje šta se dešava u tri najveće političke stranke - DSS, DS i SRS - može da nam otkrije šta se zapravo zbiva i u dubljim sferama i vladine i opozicione politike.
DSS i njena vlada su u ovom pogledu najinteresantniji, ne samo zato što su vrlo angažovano predvodili ovu kosovsku negativnu kampanju već i zbog niza drugih poteza. Oni su, na primer, preko ministra pravde Stojkovića jasno stavili do znanja Haškom tribunalu i domaćoj javnosti da više ne dolazi u obzir hapšenje optuženika, koji mogu da budu izručeni samo ako se sami predaju. DSS je, doduše, uvek bila nesklona saradnji s Hagom, stalno se izgovarala nedostatkom propisa, ali nikada, ni kada je bila u opoziciji, nije bila toliko drska da otvoreno pogazi zakon i tako izazivački uvredi i međunarodne organizacije i domaću javnost. Bilo je, ovih dana, i drugih primera očigledne radikalizacije ponašanja DSS, kao što je neskriveno ignorisanje stava Ustavnog suda Srbije o neustavnosti Zakona o pomaganju haškim optuženicima, neumeren i do sada najžešći napad Koštunice na prethodnu vladu DOS-a itd. Kao da i Vlada i DSS žele da nedvosmisleno stave na znanje svima da nepovratno i bez ostatka prelaze na stranu ekstremista koji teže nacionalističkoj restauraciji.
Kako se DS odupire ovoj pretećoj opasnosti ponovnog okupljanja svih retrogradnih snaga? Boris Tadić se hrabro upustio u inicijativu da kosovske Srbe privede glasačkim kutijama i svesno se izložio riziku - kao što su mizerni rezultati izbora na Kosmetu i pokazali - da ostane usamljen na političkoj sceni Srbije. Svoj državnički format potvrdio je prilikom nedavnog susreta sa Srbima iz republika sa teritorije bivše SFRJ, kada im je savetovao da priznaju suverenitet svojih novih država, što je zazvučalo kao odricanje od teritorijalnih pretenzija - korak koji je ovde malo ko tako jasno preduzeo. Uprkos tome, i kod predsednika Republike i kod njegove stranke uvek ostaju i izvesne dvosmislenosti koje izazivaju uznemirenje - sam Tadić je, upravo u trenutku kada se suprotstavljeni politički blokovi sve jasnije ocrtavaju, ponovo naglašavao "da DSS nije njegov protivnik", a čelnici DS su, povodom Marovićevog poziva papi Jovanu Pavlu II, izjavljivali da bez obzira što je državnička, ova poseta je nemoguća bez saglasnosti SPC!
Šešeljevi radikali su u svemu tome najagresivniji namećući atmosferu pripreme za konačan politički obračun u nacionalnim razmerama. Oni traže smenu i Tadića i Marovića, a zatim i odlazak Koštunice i njegove Vlade. Za njih je Srbija, kako je svojevremeno rekao Slobodan Milošević, "ponovo pred bitkama i u bitkama", koje radikali ovog puta treba sami da izvedu ili bar da ih neosporno predvode. Zato i njihovo rivalstvo s Tadićem i Marovićem, s jedne, i Koštunicom, s druge strane, nije od iste vrste. Radikali sve više s razlogom osećaju da raste ideološka bliskost između njih i DSS, samo su malo više kivni na Koštunicu što je tu činjenicu ignorisao posle parlamentarnih decembarskih izbora 2003. i odbio njihov predlog da zajednički prave vladu. Otkako je u međuvremenu DSS-u osetno opao prestiž, Toma Nikolić računa da će ova stranka biti manje samouverena i manje otporna da se privoli antievropskom, antihaškom i antireformskom bloku, gde joj i jeste prirodno mesto.
U Srbiji nije danas reč o uobičajenim stranačkim nadmetanjima i rutinskom smenjivanju vlada već o ponovnom razgorevanju populističke stihije bezdržavlja. Čak je nedavno porušen i onaj, makar i formalni, stranački dogovor o međusobnoj zavisnosti izbora i novog ustava. Demokrate su sada za izbore pre donošenja ustava, DSS sa satelitima obrnuto. A kako će izgledati taj novi ustav, ko će ga doneti i u kom roku, krajnje je neizvesno. Čak se i u vanstranačkim, takozvanim ekspertskim krugovima čuju defetističke teze da treba SRS integrisati u sistem, jer, kažu, ako ovde dođe do sloma evropskog projekta, radikali bi mogli da budu faktor ustavne nestabilnosti. Znamo li uopšte kolike su kod nas razmere fatalističkog mirenja sa najlošijom od svih mogućih perspektiva? Ako smo do sada govorili da snage prošlosti neprestano oživljavaju, nije li trenutak da sa zebnjom konstatujemo da su toliko ojačale da već mogu da se upuste i u konačnu bitku?
Niko ovde, ko je iskreni pristalica demokratskih promena, još zadugo neće biti siguran kakva to budućnost Srbiju čeka.