Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

342-343

1-31. oktobar 2004.

Republika

DIJALOG

Kojim putem, Srbija?

Ako razlikujemo nacionalno i nacionalističko, onda sledi da se ne isključuju demokratija i nacionalni princip, već demokratija i nacionalizam

Milenko Marković

Projekat "Put Srbije k miru i demokratiji", koji su pokrenuli Nebojša Popov i Republika, dobro sondira put dolaženja do odgovora na pitanje ne "šta nam se desilo" već "zašto nam se desilo to što nam se desilo" da bi znali šta i kako menjati. Dok nema pravih odgovora na to pitanje teško da možemo nalaziti prave puteve ka nekoj vedrijoj budućnosti. Metod i prvi nalazi ovog projekta sada su pred sudom javnosti.
Ne bi bilo preterano reći da neki stavovi u samom projektu i u raspravi imaju vrednost neporecivih istina. Prvi je da bez kolektivne svesti o tome da su protekli ratovi imali "zločinački i pljačkaški" karakter, u kojima su se ljudi ubijali samo zato što su druge nacionalnosti i veroispovesti, ne možemo u budućnost. Drugi je stav po kojem je danas validna ona kritička pozicija koja se bavi "ispitivanjem realnih mogućnosti promena, a ne pukom negacijom stvarnosti" (Popov). To je, rekao bih, veoma važna polazna i zaključna pozicija Projekta.

Spor oko "bezdržavlja"

Podstaknut tim stavom učinilo mi se da bi dobro bilo da se pojasne neka stanovišta Projekta i u raspravi povodom njega. Prvo, o sporenju je li ili nije - u vreme Miloševićeve vladavine - postojalo stanje "bezdržavlja", u kojem se moglo "nekažnjeno ubijati i pljačkati".
Nije sporno da je u tom periodu država, u formalno-pravnom smislu, doista postojala. Postojao je parlament, vlada, opozicione stranke, izbori, policija vojska. Ali, s obzirom na političke snage koje su upravljale državom i u koje svrhe je korišćena (za agresiju, pljačku i teror), to je bila naopaka ili opaka država. To je kao kad grupa zločinaca nasilno preuzme upravljanje brodom, usput pljačka i ubija, sve dok se brod patrolnim snagama zaustavi ili se nasuče i razbije o podvodne hridine. Kao što je poznato, i totalitarni sistemi imaju države, ali koje služe za državni teror nad sopstvenim građanima. I kriminogena država nekakva je država, samo što u njoj kriminalci i mafija vode glavnu reč. Drugim rečima, pojam "bezdržavnosti" upotrebljen je u smislu haotičnog, "prirodnog" stanja u kojem je ljudski život najjevtinija roba. To je stanje u kojem različite neformalne paravojne grupe potiskuju klasične državne ingerencije, diktiraju nekakav svoj red i poredak, neke vrste "zakonski" pokrivenog ubijanja i pljačkanja ljudi, samo zato što su drugih političkih uverenja ili jednostavno što su druge vere i nacionalnosti. Nisu potrebni bolji primeri od Hitlerove nacistički uređene države i Miloševićeve "(bez)državnosti". Prema tome, stanje "bezdržavnosti", bar kako ga ja razumevam, ne znači državni vakuum, već odsustvo

civilizovane, pravne države, koja ima monopol sile i u kojoj postoji pravna zaštita od nekažnjenog ubijanja i pljačkanja ljudi.
Ali važnije od toga ko kako gleda na Miloševićevu državnost svakako je pitanje kako se odnositi prema toj državnosti i njenim zlodelima. To postavljam, s obzirom na tendenciju i u ovoj raspravi, da se ta zlodela relativizuju istorijskim ili legalističkim razlozima ili da se Miloševićevom svevlašću pravda pristanak uticajnih pojedinca iz sveta biznisa, kulture, politike na saradnju sa njegovim

Salvador Dali, Sentimental Colloquy (Study for a Ballet), 1944.

režimom. Prema jednom mišljenju, poslovni ljudi, nalazeći se pred izborom između revolucionarnog pristupa i uvećavanja bogatstva opredeljivali su se za ovo drugo. Jer te dve stvari ne mogu ići zajedno, a i normalno je da poslovan čovek ide za maksimiranjem bogatstva i profita. I opravdanje plus: njihovo bogaćenje ne može se nazivati pljačkom budući da je bilo u skladu sa zakonom (Ljubomir Madžar)!
Svakako, nije sporno da poslovni ljudi u tržišnim uslovima idu za profitom i uvećavanjem svoga bogatstva. Ali u ratnim uslovima nije funkcionisala normalna tržišna ekonomija, već kvazitršište i pljačkaška ekonomija koja se pokrivala tadašnjim zakonodavstvom. Možda je bogaćenje i bilo unutar tadašnjih zakonskih okvira, ali nije moglo biti i moralno bogatiti se na nesreći naroda. Zato se ne bih složio sa davanjem indulgencija onima koji su se "nevoljno" bavili uvećavanjem svoga bogatstva. Teško se danas može prihvatiti da je jedan Bogoljub Karić "nevoljno" sedeo uz bok Miloševiću, ili da je patrijarh Pavle "nevoljno" davao legitimitet Srpske pravoslavne crkve Miloševićevom režimu. Lično mislim da je bilo više voljne nego nevoljne saradnje. Jer, da su ljudi od uticaja u biznisu, politici, kulturi, crkvi rekli "ne" Miloševiću, ne bi Milošević dobijao skoro plebiscitarnu podršku u srpskom nacionu, pa se možda ne bi upuštao u avanturu da ratom rešava srpsko pitanje.

Nacionalna država i demokratija

Drugo pitanje tiče se karaktera odnosa (teorijski i u političkoj praksi) nacionalne ideje i etničkih zločina, nacionalne države i demokratije. Nije sporno da je u vreme raspada Jugoslavije nacionalna ideja sobom nosila "kupanje u krvi", "ideal jednonacionalne države" i suprotstavljanje osnovnim demokratskim i ljudskim vrednostima (Božidar Jakšić). Ali su izostali i odgovori zašto je to tako. Jer pojam nacionalne države ne implicira a priori i stanje zločina i pljačke niti se pojmovi nacionalne države i demokratije a priori isključuju. Izvan svake je sumnje da su se nacionalne države na našem tlu "kupale u krvi", ali ne treba zaboraviti, na to podseća i Dominik Šnaper, da su nacionalne države i rodno tlo građanske demokratije, odnosno da se demokratija razvila do savremenog stepena baš u nacionalnom obliku.
Sigurno je da su u viševekovnoj kohabitaciji nacija i demokratija uticale jedna na drugu, nacija je omogućila posredan sistem demokratije (R. Dal i drugi), a demokratija je civilizovala naciju, transformišući je iz etničke zajednice "krvi i tla" u zajednicu građana. Taj proces menjanja i dalje traje. Globalizacija ukida mnoga značajna svojstva i ingerencije nacionalne države, osobito na ekonomskom planu. Koncept apsolutnog nacionalnog suvereniteta pripada istoriji.
Mislim da bi trebalo praviti razlike između nacionalne ideje i nacionalizma. A to se u nas ne čini dovoljno. Naprotiv, neretko, između njih se stavlja znak jednakosti, pa se onda bacaju u koš istorijski retrogradnih ideja. Nacionalna ideja ne nosi sobom nužno i nasilje. Jeste da je evropska istorija nacionalnih država puna nasilja. Ali je razlaganje složenih država na nacionalne države moguće i bez primene nasilja. Primeri su bivša Čehoslovačka, davno izvršeno razdvajanje Švedske i Norveške (1905), u izvesnom smislu i bivši Sovjetski Savez se raspao na relativno miran način. Očigledno, trebalo bi ponirati dublje u razloge zašto je dezintegracija jugoslovenske federacije nošena nacionalističkom ideologijom "krvi i tla" koja je, bez sumnje, zaslužna za oživljavanje ideja velike Srbije, velike Hrvatske ili velike Albanije. Možda je nedostatak Projekta što se nije ušlo malo više u istorijsku prošlost (balkansku i evropsku), da bi se stekao bolji uvid šta je sve uticalo da dođe, prvo, do zastoja, do odocnjavanja nacionalnog razvoja, pa zatim do eksplozije nacionalizama, prvo, tokom Drugog svetskog rata, a potom, u još strašnijem obliku, u proteklim međuetničkim, ne i građanskim ratovima, kako neki misle.
Svrha jednog takvog istorijskog uvida bila bi u tome ne da bi se istorijom opravdavali zločini počinjeni u ime ideja nacionalne države već da se lakše shvati šta i kako treba menjati da nam se ne bi ponovila žalosna prošlost. Mislim, pošto ćemo se dugo nositi sa nacionalnim realnostima, pa u tom kontekstu i sa nacionalnim državama, morali bismo znati šta je u našim uslovima najbolji lek protiv nacionalizma.
Svakako, demokratija. Ali bismo morali i neka naša shvatanja demokratije da pročišćavamo od izvesnih opterećujućih naslaga. Primera radi, princip većine koji, iako demokratski par excellence, u nacionalno složenoj državi može voditi nacionalnom unitarizmu. On svakako ne bi spasao Jugoslaviju od raspada da je tada primenjen, kao što smatra Božidar Jakšić. Na tu stranu stvari skretao je pažnju još Sima Marković, tvrdeći da Vidovdanski ustav, uvodeći načelo većine, utire put majorizaciji većinske srpske nacije u tadašnjoj nacionalno složenoj Jugoslaviji.
Smatram da treba učiniti kraj suprotstavljanju građanskog (demokratskog) i nacionalnog principa u našoj političkoj misli. Po jednom shvatanju, svaka nacija mora imati svoju državu da bi mogla da uživa blagodeti demokratije. U proteklim međuetničkim ratovima srpski nacionalisti su govorili: prvo imajmo državu, pa ćemo onda uvoditi demokratiju. Na toj tezi insistira nacionalizam kosovskih Albanaca i danas. Drugi su pak govorili da je potezanje nacionalnog pitanja u vremenima demokratske tranzicije smetnja demokratskim procesima u društvu. Smatralo se, naime, da se uvođenjem individualnih građanskih prava i sloboda apsolvira i nacionalno pitanje, pa se samim tim otklanja i

potreba za postojanjem posebnih nacionalnih prava i sloboda. Videli smo gde nas je odvelo prvo shvatanje. Drugo shvatanje nema sposobnost razumevanja za manjinska nacionalna prava, za potrebe decentralizacije nacionalno složene države. U stvari, ni jedno ni drugo shvatanje nema teorijski validno pokriće. Koliko mi je poznato, ta shvatanja nemaju pokrića ni u praksi zapadnoevropskih demokratija. Tamo su, primera radi, građanske u isto vreme i nacionalne države.
U stvari, ideologija kojom se pomoću jednog isključuje drugi princip stalno obnavlja tlo za pojavu nacionalizma, kao što smo mogli videti u našoj skorijoj prošlosti. Miloševićeva država ustavno je konstituisana kao "država svih građana". Ali njemu to uopšte nije smetalo da povede najkrvaviji nacionalistički rat u srpskoj

Poštovani gospodine Popov

U Vašem i mom listu Republika (1-31. avgust) na str. 36 napisali ste: "Ja, recimo, shvatam ozbiljnog nacionalistu kao čoveka koji drži do interesa svoje nacije: da ne ginu, da ne budu sirotinja, da steknu neki imetak, da ne izgube ugled..." Mislim da grešite. To što ste napisali govori o normalnom pripadniku neke nacije koji razmišlja o dobrobiti svoga naroda, bez ikakve namere da vrši bilo kakva upoređivanja i da tu dobrobit gradi na štetu drugoga. E, nacionalista je, jedino je glupo što ja to moram Vama govoriti, nešto sasvim drugo. On interese svoje nacije stavlja iznad interesa drugih naroda, pa mu je zato omiljena fraza da je u odnosima među narodima "interes iznad svega". Ukoliko je "ozbiljniji nacionalista" utoliko je ta sklonost kod njega izraženija. Najradije bih da Vašu tvrdnju smatram lapsusom, jer se ne usuđujem smatrati je podilaženjem nacionalistima. Kada je nacionalista preterano "ozbiljan" onda je, kao što se zna, šovinista. Mi koji se smatramo "levima" i suviše, već dugo vremena, nastojimo da budemo "levi", ne zamerajući se preterano "desnima", što kod mene izaziva dosta neugodan osećaj. Srdačno Vas pozdravljam i cenim, vaš čitalac,

Radoslav Đerić

istoriji. A trebalo bi da imamo u vidu i upozorenje jednog kanadskog teoretičara koji kaže da isključivost građanskog principa u višenacionalnoj državi objektivno vodi dominaciji većinske nacije (Vil Kimlika). Kod toga nije nevažno ni pitanje koliko imamo podanike a koliko građane u demokratskom smislu.
Mi ne bismo smeli da pravimo veliki jaz između normativističkih projekcija i stvarnosti kakva jeste "danas i ovde", kao što se to činilo sa samoupravljačkim normativizmom u socijalističkoj Jugoslaviji. Sve su to razlozi koji opominju da se stvarnost ne može menjati na način "ili-ili", već na način koji bi morao da računa sa dužim vremenom kohabitacije nacionalnog i građanskog (demokratskog) principa, primerenom našim uslovima. Toj nameni, svakako, ne odgovara koncept "demokratskog nacionalizma" koji promoviše Vojislav Koštunica. Zato što se njime spaja nešto što je nespojivo. Jer, kako s pravom primećuje Olivera Milosavljević, "nacionalizam ne može da bude demokratski, niti demokratija može da bude nacionalistička". Osim toga, pomenuti koncept nas uvodi u nacionalističke sporove, samo drugim "neoružanim" sredstvima. Da zaključim: ako razlikujemo nacionalno i nacionalističko, onda sledi da se ne isključuju demokratija i nacionalni princip, već demokratija i nacionalizam.


	Kultura	Kultura slobode

Republika