Dve Srbije, jedna naspram druge

Građani nisu siti samo izbora nego i stranačke jalove politike

U 148 opština Srbije 19. septembra birani su odbornici za lokalne skupštine, gradonačelnici i predsednici opština, a u Vojvodini i poslanici pokrajinske Skupštine. Od 2000. godine građani su osam puta bili pred glasačkim kutijama. Ovi lokalni izbori prvi su izbori koji su održani u nerevolucionarnim okolnostima (setimo se lokalnih izbora '96. i građanskih protesta i pobune 2000. godine), ali to ne znači da nisu lišeni nenormalnosti, ma koliko se g. Koštunica trudio da podvuče kako su održani u demokratskim prilikama. Nenormalno je to što su antisistemske stranke sa zločinačkom prošlošću u Srbiji prihvaćene kao "normalne" stranke, a njihovi lideru su u Hagu, optuženi za ratne zločine. Nenormalno je i to da su baš stranke zbog kojih su dizane pobune pokazale naročitu živost u vreme Koštuničine vlade. Na lokalne izbore izašlo je 34 odsto birača, ali posle početnog razočaranja stručnjaci su na primeru Mađarske i okolnih zemalja objasnili da u tom pogledu Srbija ne odudara. Još jedna karakteristika ovih izbora je da su prvi put održani samostalno, odnosno da nisu u senci parlamentarnih ili predsedničkih izbora, tako da donose nešto izoštreniju sliku o tome šta Srbija misli u svojim najdubljim slojevima.

Tendencije

Izbori su potvrdili nalaze istraživača javnog mnenja da je DS najjača politička partija. Ona je pobednica lokalnih izbora, dok je SRS, koja je na decembarskim parlamentarnim izborima 2003. bila prva stranka, pala na drugo mesto. Ova smena na vrhu došla je već sa pobedom Borisa Tadića na predsedničkim izborima juna meseca, a lokalni su je još samo naglasili. Sam Tadić je već posle prvih rezultata izjavio da je pobedila evropska Srbija. Drugi izborni krug, a naročito praksa novih skupština, pokazaće da li je zaista tako. U svakom slučaju, ohrabrujući je znak da u Srbiji postoji demokratsko jezgro koje demantuje neka predubeđenja. Sve do ovih izbora verovalo se, naime, da samo masovni izlazak birača na birališta odgovara demokratskom bloku, pošto antireformske stranke, radikali i socijalisti imaju disciplinovano biračko telo. Ovoga puta demokratska stranka dobila je najviše glasova, iako je glasala samo trećina birača. Postojalo je i predubeđenje da su stanovnici centralnih opština komotni i da ih treba vući za rukav da izađu na izbore. A upravo su oni na ovim izborima pokazali da znaju da budu disciplinovani. Nasuprot tome, prigradske opštine, uporište radikala, ovoga puta zabeležile su manju izlaznost, tako da je još jedan mit stavljen pod upitnik.

Stranke

jezgro i umereniju struju. Ako se približi DS-u čeka je sudbina pomoćne stranke, dok joj sa radikalima preti nestajanje. O podelama i neodlučnosti svedoče izjave ljudi iz samog vrha DSS-a. SRS već vidno pati od sindroma "večitog drugog". Još u izbornoj noći Tomislav Nikolić najavljuje da će Bogdanovića tući otkrivanjem

Srbija je talac političkih stranaka, jer one do sada nisu pokazivale nikakav osećaj odgovornosti prema njenim građanima

Vlast

Srbija je talac političkih stranaka, jer one do sada nisu pokazivale nikakav osećaj odgovornosti prema njenim građanima. Našim strankama je stalo gotovo isključivo do reprodukovanja sopstvene vlasti i zato nisu ni spremne da preuzmu politički rizik koji sa sobom nose reforme i raskid sa ratnim zločinima i zločincima. Radije se igraju žmurke sa Evropom i građanima, ili jednostavno prećutkuju sve ono što je neprijatno, ne talasaju da ne bi slučajno potonuli. Ako ne ohrabruju radikale direktno, ohrabruju konzervativne intelektualce i klerikalce koji se uspešno sele iz režima u režim i koji nisu ništa manji ekstremisti od radikala, samo što nemaju stranku. Za probleme su obično krivi drugi - Zapad, međunacionalno pitanje (tu su uvek dežurni krivci Mađari), sekte...
Da li dogovor Tadića i Koštunice može još nešto da preokrene videće se 3. oktobra.