Menjanje geopolitičke uloge Istočne Azije

Imanuel Volerstin

Istočna Azija je ime za položaj tri zemlje - Kine, Koreje i Japana - koje imaju dugo i srodno nasleđe. Sve do devetnaestog veka bio je to udaljen, ne vrlo interesantan i ne vrlo važan deo sveta. U 19. veku, ovaj daleki svet, organizovan u formi kapitalističke svetske ekonomije, iznenada je proglašen za Istočnu Aziju, a region je snažno uključen u ekonomske i političke mreže ove kapitalističke svetske ekonomije. Sa stanovišta dominantnih zemalja ovog svetskog sistema, Istočna Azija je smatrana samo još jednim područjem koje treba konstruisati kao zonu koja proizvodi periferne proizvode u osovinskoj podeli rada svetske ekonomije.
Suvišno je reći da Istočnoazijati nisu bili srećni sa podređenom ulogom u ovom svetskom sistemu u koji su uključeni. Japan je rano počeo sa pokušajima da preusmeri ovu situaciju sa Meidži obnavljanjem. Nastojao je da nauči veštine i da kreira unutrašnje institucije, nužne za transformaciju svoje uloge u svetskoj podeli rada u kojoj se sada našao. Kina je svoj napor za promenu smera započela malo kasnije, najpre sa Prvom revolucijom 1911, a kasnije sa Velikim maršom kineske komunističke partije. Korejski pokušaj preokreta bio je odložen japanskom kolonizacijom Koreje i počeo je tek posle 1945. godine.
Krajem Drugog svetskog rata sve tri zemlje su još igrale sekundarnu ulogu u modernom svetskom sistemu. SAD su postale vladajuća sila ovog svetskog sistema. Imale su nadmoćnu ekonomsku prednost. Bile su najjača vojna sila na svetu. Njihov jedini ozbiljni vojni i ideološki rival bio je Sovjetski Savez. Da bi održale mir, nešto što je korisno za obe, SAD i Sovjetski Savez su sačinile prećutan sporazum, metaforički nazvan Jalta. Sporazumele su se da podele svet u dva segmenta i dogovorile da održe granice ovih dveju zona nedodirljivim. Zatim, da idu odvojenim ekonomskim putevima (u stvari, Sovjetski Savez se autonomno povukao iz razmene u svetskoj ekonomiji). I, dogovorile su se da se angažuju u retoričkoj, ali strogo nenasilnoj borbi, nazvanoj hladnim ratom. Funkcija retorike, za svaku stranu, bila je manje u menjanju geopolitičkog statusa quo a više u očuvanju tog stanja, s tim da svaka održi i svoje saveznike i satelite.
Sporazum sa Jalte je testiran četiri puta - u berlinskoj blokadi, korejskom ratu, Kvemoj-Macu sporu i kubanskoj krizi - svaki put se završavajući u primirju, na liniji odustajanja. Izgledalo je da sporazum sa Jalte dobro funkcioniše. A onda je, iznenada, ušao u problem. Dva glavna razvoja poništavaju Jaltu i, time, razaraju hegemoniju SAD. Prvi je bio značajan ekonomski rast Zapadne Evrope i Japana. Sredinom 60-ih godina SAD su izgubile svoju ekonomsku snagu nad produktivnošću ovih dveju zona. One su mogle dobro da se takmiče sa SAD i na svojim domaćim tržištima, i na tržištu SAD, i u ostatku sveta. Zapadna Evropa i Japan više nisu bili ekonomski zavisni od dobre volje vlade SAD. Postali su glavni ekonomski rivali i tako su mogli da teže političkoj autonomiji.
Druga promena je bila nesklonost nekih velikih zemalja tzv. trećeg sveta ili tzv. Juga da prihvate status quo sporazuma sa Jalte. Prva je bila Kina, u kojoj su kineski komunisti, opirući se Staljinu, marširali na Šangaj i uspostavili svoju vlast. Ali Kina nije bila jedini pobunjenik. Kuba, Egipat, Alžir, ali, pre svega, Vijetnam, svi su izazivali svetski poredak kojim su dominirale SAD. Postupajući tako, ove zemlje nisu imale podršku Sovjetskog Saveza, koji je svoju ulogu obično ograničavao na retoriku i malo para. Pa ipak je Vijetnam, mala zemlja, bio u stanju ne samo da se odupre SAD, već stvarno i da ih porazi u ratu, što je neverovatno delo koje je izmenilo svetski sistem.
Upravo sa ove tačke, ranih sedamdesetih godina, možemo da posmatramo početak sporog ali stalnog malaksavanja sile SAD i kraj njihove istinske hegemonije. Priča sledećih trideset godina, 1970-2000, je priča o pokušaju SAD da uspore svoje gubljenje snage u svetskom sistemu. Što se tiče Istočne Azije, ovo je bio period enormnog ekonomskog rasta, najpre u Japanu, zatim u tzv. četiri zmaja (Južnoj Koreji, Hong-Kongu, Tajvanu i Singapuru), a zatim u kopnenoj Kini.
Dolazak Džordža V. Buša u Belu kuću i napad 11. septembra dali su neokonzervativcima u Bušovoj administraciji legitimaciju da iznesu svoj program unilateralnog vojnog intervencionizma, koji je kulminirao u američkoj invaziji na Irak 2003. godine. Ova invazija se preokrenula, da bi postala veliki fijasko za SAD - diplomatski, politički, ekonomski i, čak, vojni. Namera neokonzervativaca bila je da ojačaju položaj SAD u svetskom sistemu i da obnove hegemoniju. Rezultat je bio upravo suprotan. Ta namera je ubrzala evropsko kretanje ka političkoj autonomiji. Podstakla je tempo nuklearnog razmnožavanja najviše, očigledno, u Severnoj Koreji i Iranu. I duboko je povredila politički i moralni kredibilitet SAD.
Geopolitički, ono što možemo očekivati u sledećih dvadeset godina jeste pojavljivanje i Evrope i Istočne Azije na svetskoj sceni kako deluju nezavisno od SAD. Ali, koju će to formu uzeti u Istočnoj Aziji? Ekonomska koordinacija i kooperacija između tri zemlje najmanji je problem. One su već jako podržane akumulacijom kapitala i može se očekivati da će postati još snažnije u decenijama koje dolaze. Radeći zajedno, one bi verovatno mogle da postanu glavni motor svetske ekonomije. Dobile bi svestranu prednost ekonomskom integracijom, a vrlo malo izgubile. Verovatno će i ići odlučno u ovom pravcu.
Glavne teškoće su političke. Tri zemlje imaju istorijske prigovore jedne prema drugima, koji su još značajni u njihovim sadašnjim odnosima. Koreja se još seća japanske kolonizacije. Kina se još seća japanske okupacije najvećeg dela zemlje, tridesetih i četrdesetih godina 20. veka. A japanski nacionalizam se još hrani sećanjem da su ga Koreja i Kina, više od milenijuma, kulturno potcenjivale. Drugi veliki politički problem je da su i Koreja i Kina i dalje podeljene zemlje, i da je njihovo ujedinjenje i dalje primarna i hitna briga. Treći veliki politički problem jeste pitanje forme i veličine vojne sile koju će svaka od ovih zemalja predstavljati i, posebno, razvoj nuklearnog oružja.
Ako će Istočna Azija igrati ekonomsku ulogu, koja joj je moguća, ona će morati da reši ove političke probleme. Ni Kina ni Japan nisu sposobni da ostvare svoj ekonomski potencijal, jedna bez druge. A ja bih dodao da, čak, Kina i Japan to ne mogu bez Koreje. To znači da će morati da se dogode veliki unutrašnji istočnoazijski pregovori one vrste koju poznaje Zapadna Evropa duže od poslednjih pola veka. A tu upravo leži neizvesnost.
Ako sve tri zemlje budu sposobne da ostave istorijske optužbe iza sebe (što nije nemoguće), ako Koreja i Kina nađu formule koje će omogućiti političko ujedinjenje njihovih zemalja, i ako tri zemlje donesu jasne odluke o svojoj vojnoj izgradnji i možda vojnoj saradnji, tada će Istočna Azija biti opasna snaga u svetskoj politici 21. veka.
Tada će one morati da donesu tri odluke: 1) kako će se odnositi prema SAD; 2) kako će se odnositi prema zemljama u svom bliskom okruženju (posebno prema jugoistočnoj Aziji) i prema južnoj i jugozapadnoj Aziji; 3) koji položaj će zauzeti u Sever-Jug borbi u sledećim decenijama. Treba primetiti da su to upravo ista pitanja sa kojima se suočava Evropa u sledećim decenijama (mada su okruženja različita).
Poslednjih pedeset godina borbe i rasprave u svetskom sistemu određivale su i iznuđivale SAD (i njihov sporazumni pseudooponent, Sovjetski Savez). Sledećih pedeset godina mi ćemo se naći u istinski multipolarnom svetu. Naći ćemo se takođe i u tranziciji iz svetskog sistema, kakva je kapitalistička svetska ekonomija, u neku drugu vrstu svetskog sistema koji još nije određen. Istočna Azija će biti centralni deo tog procesa, ali neće biti sama.

Komentar br. 143, 15. avgust 2004.
Prevela Borka Đurić