Biračka apstinencija

Kada upadnu u vašu spavaću sobu sa isukanim
noževima onda ćete saznati šta je istina.
Hajner Miler, "Hamlet mašina"

U vreme, drugih po redu, demokratskih izbora u Rusiji, sredinom 90-ih, najveća opasnost za nastavak demokratskih procesa bila je pretpostavljena velika apstinencija birača kao posledica neke vrste rezignacije naspram očekivanja biračkog tela. Da bi motivisao izlaznost birača, ruski patrijarh obratio se tada javnosti i građanima Rusije poslanicom i rečima da nas istorija uči da se - ne treba bojati "neprijatelja svojih, jer oni nas samo mogu ubiti i opljačkati" niti treba zazirati od prijatelja, "jer oni nas samo mogu izdati", ali da se najviše treba bojati ravnodušnih, jer uz njihovu saglasnost traju ubistva, pljačke i izdaje.
Sudeći po predsedničkim izborima u Srbiji ravnodušnost i velika apstinencija je hronično stanje biračkog tela. Uostalom, tek je veća izlaznost birača u Srbiji septembra 2000. godine doprinela porazu Slobodana Miloševića. Ako izađe dovoljan broj birača Boris Tadić bi mogao da pobedi. Ova je konstatacija bila osnova analitičarskih predviđanja i strepnji od rezultata drugog kruga izbora za predsednika Srbije. Radikali imaju svoj jasno izbrojiv maksimum, samo treba da izađe dovoljan broj onih koji nisu za radikale.
CeSID, muzički festival EXIT, B 92 i mnoge omladinske i NGO mreže raznim aktivnostima su tokom ovih izbora pozivale birače da izađu na birališta. To je, svakako, doprinelo i većoj izlaznosti birača u drugom krugu i pobedi Borisa Tadića.
Verovatno postoje mnogobrojni razlozi neizlaska na izbore i razne vrste birača. Međutim, veliki je broj onih, najčešće obrazovanih koji ne izlaze na izbore. Da li je moguće da ljudi koji prepoznaju i shvataju elementarne pojmove politike i demokratije ne žele da izađu i podrže demokratskog kandidata naspram onog za koga pretpostavljaju da vodi sve nas u stanje izolacije, straha i sveopšte neizvesnosti? Šta stoji iza takvog stava - mentalitet, psihologija večitog autsajdera, deficit osećanja odgovornosti? Jedan pristalica i borac za demokratiju izjavio je rezignirano da nije dovoljno motivisan. Doduše, ako već mora da bira on je, naravno, za Tadića ali nije preterano oduševljen i nije siguran da li će izaći na izbore. "Sumnjam da će moj glas nešto promeniti. Uostalom, muka mi je od svega. Ja sam iznad toga."
Nikom ko je normalan ne može biti jasno zašto neko treba da bude dodatno motivisan kada je u pitanju izbor onih koji mogu odlučivati o kolektivnoj sudbini svih. Komforna pozicija ove vrste birača "koji su iznad", na posmatračkoj galeriji, njihova ravnodušnost ili egoizam, lažna superiornost onih "koji sve znaju i sve im je jasno", a iza koje stoji ko zna šta, puki sadizam, mizantropija, neodgovornost spram kolektivne sudbine. Možda nije daleko od istine da su takvi stavovi i sami deo psihologije autoritarizma i deficita građanskih vrednosti koji rađa sociopatsku naviku preživljavanja uz svaku vlast bez obzira kakva je i da predstavljaju samo drugo lica one potrebe kolektivnog samokažnjavanja ili tobože superiornog "posmatračkog" cerekanja nad vlastitom sudbinom i inadžijskog srljanja u propast i "prkosa" koji se mogu sresti na predizbornim plakatima Srpske radikalne stranke.