| Turska u Evropi?
Imanuel Volerstin
Da li je Turska evropska zemlja? Da li će Turska biti prihvaćena
kao deo Evropske unije? Ovo pitanje, koje se proteže već dobrih dvadeset
(ako ne i pedeset) godina, privlači vrlo malu pažnju izvan Turske, a još
manju u zapadnoj Evropi. Ipak, ono je jedno od važnijih geopolitičkih
pitanja u sledećim decenijama.
Inteligentan odgovor na ovo pitanje mora da počne sa 16. vekom kada je
Otomanska imperija bila na vrhuncu slave i značaja, pod Sulejmanom Veličanstvenim.
U to vreme je Otomansko carstvo izgledalo kao antievropsko-muslimansko
carstvo, koje se svuda širi, uključujući i hrišćansku Evropu. Ono nije
kontrolisalo samo većinu onoga što mi sada mislimo da je arapski svet
već je osvajalo i čitavu jugoistočnu Evropu. Ovo je kulminiralo u 17.
veku, u tzv. Turkenjahr, kada se car Habsburg uspešno odupirao drugoj
otomanskoj opsadi Beča, u samom centru Evrope. Posle ovoga, Otomanska
imperija je polako počela da nestaje sve dok, u 19. veku, nisu počeli
da je smatraju "bolesnikom Evrope". Pazite sada, nazivana je
bolesnikom "Evrope".
Otomanska imperija je konačno malaksala. Vojni heroj iz bitke na Dardanelima
1915. Mustafa Kemal (kasnije će biti nazvan Ataturk, otac turskog naroda)
osnovao je 1919. pokret za nacionalno oslobođenje, sa ciljem da stvori
tursku republiku, nacionalističku i sekularnu. Godine 1922. otomanski
sultanat je prestao da postoji. Godine 1923. proklamovana je Turska Republika,
sa Ataturkom kao predsednikom. A 1924. ukida se i kalifat, to jest religiozni
autoritet, čiji je nosilac otomanski sultan. Kada je 2001. Osama bin Laden
ukazivao na 80 godina ponižavanja muslimanskog sveta, on je posebno mislio
na ukidanje kalifata.
Program Ataturka bio je odlučno usmeren ka "vesternizaciji",
pozapadnjačenju - transformaciji legalnog sistema, oslobađanju žena, ukidanju
religioznih simbola (kao što je nošenje zara), a, iznad svega, "etatizmu"
- centralnoj ulozi države u životu građana.
Kada je partija koju je osnovao Ataturk počela da gubi snagu, po prvi
put u periodu posle 1945, turske vojne snage su izbile u prvi plan, kao
glavni garant sekularnog nacionalizma i etatizma (naime, jakobinske verzije
uloge države). Kada je, sedamdesetih godina, Evropska ekonomska zajednica
počela da se širi u južnoj Evropi, Turska je pokazala svoj interes, ali
je preko toga pređeno. Nije sigurno, međutim, da je i sama Turska bila
dovoljno zainteresovana da se pridruži Evropi.
Turska je bila izmučena svojim unutrašnjim problemima: zbog vojnih snaga
koje su prisvajale moć u nekoliko prilika, nepredviđenog ustanka velike
populacije Kurda, nastanjenih na jugoistoku Turske, i ponovnog oživljavanja
islamista. Za većinu Turaka, a posebno za vojsku, Kurdi nisu postojali.
Postojali su samo Turci. Nisu bili raspoloženi da dopuste bilo kakvo priznavanje
grupnih prava, uključujući jezička prava. Vojska je ugušila ustanak, po
vrlo visokoj ceni. Armija nije želela ni davanje ustupaka islamistima.
Oni su takođe ugušeni. Ovo je područje, međutim, izazivalo rastuću brigu
u zapadnoj Evropi, a, kao primer brutalne represije i vojnih udara, smatrano
je vrlo neprihvatljivim za zemlju koja teži integracijama u evropske institucije.
Postojala je još jedna zabrinutost. Pedesetih godina zapadna Evropa je
imala potrebu za prilivom radnika, za potrebe svoje industrije. Okrenula
se posebno Turcima. Ovo je posebno slučaj sa Nemačkom koja je imala veliki
Gastarbeiter program. Ali, sedamdesetih godina, sa početkom Kondratijevljeve
B-faze, i otud rastuće nezaposlenosti, i vlada i narod su počeli da misle
da Turci treba da idu kući. Sada, međutim, već imamo drugu generaciju
Turaka rođenih u Nemačkoj i drugde u zapadnoj Evropi, koja sebe smatra
rodom iz ovih zemalja i želi ne samo da ostane već i da uživa sva građanska
prava. Pošto su Turci ostali u zapadnoj Evropi, i pošto su mnogi Severnoafrikanci
takođe tamo migrirali (posebno u Francusku, ali ne samo tamo), procenat
muslimanske populacije je napadno počeo da raste. A pošto je i uticaj
islamizma počeo da raste među tim muslimanima, jaki kulturni (i politički)
konflikti počeli su da igraju značajnu ulogu u dnevnom životu zapadne
Evrope.
Devedesetih godina, posle sloma Sovjetskog Saveza, zapadna Evropa se okrenula
pridruživanju južne i centralne Evrope svojim institucijama. Turska se
opet našla na mestu iza ovih zemalja. U međuvremenu se u Turskoj desilo
nešto značajno. Političku vlast je dobio jedan islamistički pokret. To
je, međutim, bio neuobičajeno "umeren" islamistički pokret koji
je imao više entuzijazma u vezi sa integracijom u Evropu nego stara, etatistička
vojna struktura. Islamisti na vlasti videli su u Evropi garanciju za svoja
građanska prava. Tako isto i Kurdi. SAD su takođe bile naklonjene integraciji
Turske u Evropu, videvši to kao način da se spreči bilo kakva tendencija
Turske da prekine sa Zapadom i, samim tim, sa SAD.
S izgledom da se sada Turska pridruži Evropskoj uniji, koji se nazire
na horizontu, neki evropski lideri počinju da govore o svojim strahovima,
posebno Valeri Žiskar d' Esten i Helmut Kol, otvoreno govoreći da Turska
njoj ne odgovara. Ono što oni misle, naravno, jeste da će uključivanje
Turske u Evropsku uniju iznenada značajno povećati procenat muslimanskog
stanovništva u Evropi. Francuska zabranjuje nošenje muslimanskih marama
devojčicama u školama. Širom Evrope, političari govore o antimuslimanskim
strahovima.
Iznenada, pitanje je postalo osetljivo i za Evropu i za Tursku. Za Evropu,
pitanje je da će ona zasnivati svoju budućnost na biću hrišćanske ili
sekularne kulture. Upravo u ovom trenutku Evropljani vatreno raspravljaju
da li će u novom ustavu biti eksplicitnog pozivanja na hrišćansko nasleđe
Evrope, što snažno zastupa Vatikan. Širenje unutrašnjeg meteža zavisi
od stepena do kojeg Evropa može, ili ne može, da pronađe načine da formira
kulturni prostor za svoju, neizbežno, rastuću muslimansku populaciju.
Integrisanje Turske neki vide kao naginjanje ravnoteže u pravcu većeg
meteža. A drugi kao najbolji način da se prevaziđe ovaj metež.
U međuvremenu, u širem Srednjem istoku, kako to Bušova administracija
voli da nazove, smatra se da bi odbijanje Turske u Evropi moglo da doda
značajan faktor ravnoteži. Turska je muslimanska zemlja ali je, takođe,
i naslednik otomanske dominacije u arapskom svetu, i arapski narodi i
države je posmatraju sa velikom sumnjom, još od sticanja nezavisnosti.
S druge strane, ako bi Turskoj bilo definitivno uskraćeno ulaženje u Evropu,
sasvim je moguće da bi sadašnji "umereni" islamizam mogao biti
zamenjen manje "umerenom" verzijom, nečim što bi se Evropi obilo
o glavu. Turska u Evropi nije sporedno pitanje.
Komentar br. 139, 15. jun 2004.
Prevela Borka Đurić
|
