Kreatori, kreacije i kreature

Srpska poslanička moda doživela je svoju evropsku promociju. "Dok je Švimer govorio, poslanici SRS stajali su na poslaničkim mestima u belim majicama sa slikom Vojislava Šešelja", Danas, 2. april 2004.

Zakon i protivzakon

Pošto je nepotreban Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom legalno transformisan u potreban Zakon o saradnji sa haškim optuženicima, jedan od njih (optuženika) našao se, usred Beograda, licem u lice sa generalnim sekretarom Saveta Evrope g. Valterom Švimerom. Živimo s likovima sa poternica kao sa svojim najbližima: oni na medijima veselo testamentiraju svoju ratnu ostavštinu na buduća pokolenja; ako i odu, ostaju kao odevni likovi, preslikani na jeftine pamučne majice (da bi demagogija išla do kraja), da greju grudi odanih navijača - mesto, obično rezervisano za rok zvezde, reklamni je pano ratnika koji su napravili i estradne karijere. Optuženici i zločinci postali su (garde)roba sa najvećom cenom na ovdašnjem tržištu patriotizmom i sa vlašću većom od one formalne, koju će možda i preuzeti.
Ali lice zločina vratilo se u skupštinske k(a)lupe ne zbog toga što je neko na sebe obukao lik haškog optuženika, već zato što je, kao kolektivni (skupštinski) lik, opet na nas navukao iste sumnje: jer oni koji žive u miru s likovima sa međunarodnih poternica ne žele mir sa svojim susedima; jer u državi u kojoj se flertuje s takvim likovima i delima, biračka volja na političkom tržištu postaje roba s (nacionalističkom) greškom. Ne zato što su majice u osnovi felerične, već zato što likovni doprinos na njima provocira žrtve - nedovoljno da ih vrati, dovoljno da pametne drži na oprezu.
"Privid nacije stavlja svakome na raspolaganje prefabrikovani duševni nameštaj, u kome se čovek može namestiti po povoljnijoj ceni. Uz to, reč je o standardnom asortimanu, zahvaljujući kome je svaki lični izbor izlišan i čija je ogromna prednost što je isti za mnoštvo ljudi. To stvara izvesnu prijatnu solidarnost, kakva se, recimo, može primetiti među ljudima koji voze isti model automobila."1 Između različitih modela nacionalizma u Srbiji najveću naklonost dobija najradikalniji - on vozi najvećom brzinom, a fabrička greška zbog koje ima urođenu manu i ide jedino u rikverc uspešnom propagandom postaje nevažna; za njim sledi model salonskog nacionalizma - sa istim motivima, ciljevima i posledicama, samo nešto elegantniji, malo plašljiviji i mnogo licemerniji. Ponekad se plaši da misli ono što veruje, dela onako kako misli i javno (su)deluje sa moralno-politički mu podobnim i srodnim dušama. Ali banalne stilske različitosti ne dovode u pitanje "sudbinu nacije" - njom, po najpovoljnijoj ceni, raspolažu nacionalisti, bez razlike da li su polufabrikat ili sirovina.

Pantomimska opereta

Majice sa likovima optuženika utešan su, za mnoge i obećavajući, ideološko-politički suvenir zaostao sa balkanskih ratišta devedesetih. Bižuterija je i tako poslednjih godina modernija od plemenitih materijala i postiže veću (kupovnu, nacionalnu, medijsku, glasačku) vrednost od tradicionalno plemenitih dela. Zato skupštinski vodvilj i nije bio provokacija već navika većine na tužan smisao za humor. Ono što nigde nije lako - istovremeno sticati popularnost na negiranju zločina i njihovom patriotskom opravdavanju, te opravdavati ono čega i "nema", u Srbiji funkcioniše: zdrav razum rasprodat je po bagatelnoj nacionalističkoj i niskoj "patriotskoj" ceni, u inat svetu. Najradikalniji skupštinski s(l)oj, oduvek najglasniji, najdrečaviji i skupštinskim iznosačima najteži, iz vica je zanemeo i prešao s reči na (kolo)vođin lik i delo, pokazujući hobi grupe saveznih poslanika u njihovom slobodnom skupštinskom vremenu - srpski inat svetu preko počinjenih zločina.
Pantomimska epizoda u kojoj grupa domaćih odgajivača crnog humora (na račun još svežih humki po prostoru bivše Jugoslavije) preuzima ulogu dvorske lude pred evropskim gostom vizuelno objašnjava ne toliko puku geografsku činjenicu da smo istočniji koliko nesreću da živimo u drugom istorijskom vremenu. Ovde se više nego onde pravi podela na homo evropicus (evrounicus) i homo balcanicus pa se nama sve više bave antropolozi nego istoričari, političari i ekonomisti. Dok je Evropa iz svojih državnih institucija odavno otpustila profesionalne lude, domaća, politički golicljiva publika gegove doživljava kao svoju vrhunsku egzistencijalnu potrebu u kojoj samozasmejavanje predstavlja najbolji vid samozaborava. Multiplicirati sliku anfasa internacionalnog optuženika i nacionalnog junaka pred evropskim izaslanikom bilo je nepotrebno već i zbog toga što međunarodni sud, po službenoj dužnosti, poseduje neretuširani i anfas i profil njegovog lika (i naročito dela), ali je koristilo da EU još jednom dobije sliku o stanju ovdašnjih savesti preko njenih skupštinskih zastupnika. Lik postpetooktobarske Srbije.
"Ipak, ljudi nikako da se umore od neprestanog iznošenja te skromne činjenice (nacionalnosti, p. a.). (...) Moja nacionalnost nije, dakle, nikakvo svojstvo, nego očekivanje drugih da budem takav i takav. Naravno, samo jedno od mnogih sličnih 'očekivanja od uloge'. I u pogledu mog društvenog statusa, mog porodičnog stanja, moje životne dobi, mene u svakom društvu presreću izvesne idées fixes, koje me formiraju, ili deformišu, u ono što sam u očima društva: recimo, u stanovnika sela, tridesetogodišnjaka, oca porodice, i tako dalje. Začudo, sva ta određenja mogu se uzdrmati utoliko lakše ukoliko su opipljivija. Nacionalnost, najapstraktnija i najiluzornija među njima, istovremeno je i najtvrdokornija." Ne postoji umereni nacionalizam, postoji samo onaj koji trenutno nije u afektu. U ispunjavanju svog drevnog zadatka, on misli da ostaje "izvan dobra i zla" samo zato što nema etiku.

Poslanici manekeni

srednjovekovnih koje širi radikalski red? Pošto je od radikala previše očekivati svetski prihvatljivu modu za sezonu proleće-leto leta gospodnjeg 2004, niti se svetska moda može očekivati ne samo na balkanskim zgarištima, već ni u skupštini, može li se od nekoga očekivati bar stid? Ovde je i stid ideal. Da li se (da spustimo očekivanja) možemo nadati bar nekom internom skupštinskom pravilu kojim bi se regulisalo odevanje, gestikulacija, vokabular i nekažnjivost (imunitet)

Rečitost zločina

Onaj ko povodom ovdašnje političke situacije, stare (poslednjih) petnaestak godina, oseća lični "istorijski umor", taj je najzdraviji. Po zaključku psihologa koji su ispitivali ponašanje u vanrednim situacijama, nenormalna reakcija na nenormalnu situaciju nešto je najnormalnije. Osim te najzdravije moralne i političke dijagnoze zoon politikona ovih prostora, "zdrava" je, na svoj način, i simbioza neme modne revije SRS-a i namere ministarke prosvete da (legalno) izbaci strane jezike iz početnih razreda osnovne škole. Ideja je izgledala duboko nerazumno i nerazumljivo dok nije došlo njeno političko, ideološko i, pre svega, nacionalno obrazloženje. Racionalizacija tog iracionalnog predloga glasi da decu treba najpre dobro "utemeljiti" u maternjem jeziku, a u taj malter, sve do tada, ne treba ubacivati strane jezičke primese. Racionalno = nacionalno = a-internacionalno = i-racionalno. (Samo)razumljivo, okrenuto za 180°, ponovo postaje nerazumno. I radikalno. Jer, suptilnu radikalizaciju ministarkinog predloga demonstrirali su radikali otkrićem da, u stvari, nije potreban čak ni maternji jezik; ako na sebi i u sebi imate nečiji prepoznatljivi lik i delo, bićete razumljivi i strancima. I istovremeno, što ste im u toj uni-formi bliži i jasniji, bićete sve dalji od Evropske unije. Ako nema estetike zločina, uvek ima njegove estradne promocije.
Ipak, prepoznali su da verbalni nivo slabi poruku o zlodelima jer je jezik zločina neizreciv. Radikalno zlo nema filozofiju - Kant ga mora misliti teološki, ali i ostaviti izvan granica čistoga uma. Nemušti jezik zločina ima vlastiti maternji jezik, nerazumljiv normalnom čoveku. Karl Jaspers i Hana Arent mislili su da radikalna nemislivost banalnosti zla proizlazi otuda što ono nema ljudsku emociju, ali ni onu mistifikovanu demonsku dubinu. Ono je, naprosto, banalno, zlo je površno, ali duboko do smrti narušava život.
"Onaj ko hoće da proglasi Aušvic za nemačku specijalnost, za proizvod neke hipotetične nemačke duše, oduzima ovom otkriću (da su ljudi za sve kadri, p. a.) svaku težinu. (...) fašizam nije užasan zato što su ga praktikovali Nemci, nego zato što je svuda moguć." Moralna inteligencija ne dolazi na ideju o "dvosmernoj saradnji" sa Međunarodnim sudom za zločine - zločini su jednosmeran tok za žrtve, pa takav moraju ostati i za sudije; oni su krvavi tok koji, u trenutku, celokupnu istoriju jednog naroda može povesti u suprotnom smeru od dotadašnjeg. Kao što se zločinima ne trguje i na svetskom tržištu za njih nudi svoja (manja ili veća) cena, tako se i zločincima sudi u interesu svih, a ne radi nečijih interesa. Ali prozirnost zla ovde još ne izaziva i pozornost. To je i bila poruka one poslaničke modne poslanice.

1 Svi citati u ovom tekstu su iz teksta Hansa Magnusa Encensbergera "Jesam li Nemac", iz knjige Flamanski prozor, Lapis, Beograd 1994.